Ja?

Peter Flam

Sinopse

Ako ovo nije moj život, čija je moja smrt?
Roman Petera Flama – Ja? nastaje nakon Prvog svetskog rata, sukoba koji je promenio svet i živote i pobednika i poraženih. Ekspresionistička proza tog vremena, mračna i duboka u saznanjima i iskustvima pisaca i gorka u spoznajama života i smrti, pokušavala je da odgovori na ona dubinska pitanja na koja ni rat ni mir nisu uspeli. Ovaj roman Eriha Mosea – Petera Flama, skoro čitav vek je čamio u arhivama izdavača „S. Fišera“, ali nije nimalo izgubio na aktuelnosti, naprotiv. Kao da ova lična drama, mračni vrtlog među strujama evropske književnosti, lavirint identiteta, stenogram psihičkog zemljotresa, tek sa modernim vremenima dobija na aktuelnosti i otkriva kodove za konačno dešifrovanje. Kao da je jedna civilizacija nestala u velikom ratnom sukobu, a posledice ljudske auto destrukcije tek sada, vek kasnije, dekodiramo pomoću ove knjige.
Hirurg Hans se vraća iz rata u Berlin, 1918. Ali duboko u sebi oseća da nije više onaj isti čovek koji je otišao u rat. Veruje da živi u tuđem telu. Iako ga svi ga prepoznaju i misle da znaju sa kim razgovaraju, on sve manje prepoznaje sam sebe. Da li je ovo njegov pravi dom? Da li je on zapravo oženjen mladom, vitkom, lepom Gretom? Da li zaista imaju malog sina? Da li je on zaista buržoaski hirurg Hans ili je više Vilhelm Plahta, mrtvi ratni drug, pekarov sin iz Frankfurta? Za što pas Nero reži svaki put kada ga vidi, kao da je uljez?
Iako se postepeno navikava na životnu rutinu i ponovo počinje lekarsku praksu, oseća se potpuno otuđenim od okoline. Iskustva života i smrti iz rovova nagrizla su njegov identitet. Nakon godinu dana, prošlost ga sustiže posle forenzičke obdukcije i svedočenja na sudu. Gorčina iskustva pojavljuje se iz mraka identiteta i opisuje najdublje tamnine duše.
Prevod s nemačkog: Maja Matić
„Fascinantno ponovno otkriće.“ Frankfurter Allgemeine Zeitung
„Kao teško, intenzivno crveno vino. Sa izuzetno dugim ukusom.“ Deutschlandfunk Kultur

Disponível desde: 15/11/2024.

Comprimento de impressão: 114 páginas.

Outros livros que poderiam interessá-lo

Nečista krv

Borisav Stanković

Priča o Vranju na prelomu vekova, u doba kada je Otomanska moć slabila a srpska se širila i jačala, o porodici koja pokušava da istraje u oluji istorijskih promena, priča o erotici, novcu, izdajstvu, o sputanim strastima i porodičnim dužnostima. Priča o prelepoj Sofki i njenom doživljaju sveta.

Ver livro

Lotijeva ženidba

Pjer Loti

Loti je kršten 25. januara 1872, kada mu je bilo dvadeset dve godine i jedanaest dana.Kada se krštenje vršilo, u Londonu i Parizu bilo je otprilike jedan sat popodne. Dole na drugoj strani zemljine kugle, u baštama pokojne kraljice Pomare, gde je krštenje izvršeno, bilo je otprilike ponoć.U Evropi je bio hladan i sumoran zimski dan. Dole, u baštama kraljičinim, bila je tišina, grozničava čežnja letnje noći.Pet osoba prisustvovalo je ovom Lotijevom krštenju, među mimozama i pomorandžama, u toploj i mirišljavoj atmosferi, pod nebom posutim nebrojenim južnim zvezdama.To behu: Ariitea, kneginja iz kraljevske porodice, Faimana i Teria, kraljičine dvorkinje, Plumket i Loti, kadeti u marini Njenog Britanskog veličanstva.Loti, koji se do tog dana zvao Hari Grant, zadržao je ovo ime u opštinskim knjigama i u spiskovima kraljevske marine, ali njegovi prijatelji usvojiše njegovo novo ime.Obred je bio prost; svršio se bez dugih govora, bez velikih ceremonija.Ove tri Tahićanke imale su na glavi vence od prirodnog cveća, a bile su obučene u haljine od ružičastog muselina, s repovima. Pošto su uzalud pokušale da izgovore varvarska imena Hari Grant i Plumket, čije tvrde zvuke njihova maorska grla nisu mogla da podnesu, one odlučiše da ih zamene rečima Remuna i Loti, što su imena cveća.Sutradan saopštena je ova odluka celom dvoru, i na Okeaniji nije više bilo ni Harija Granta, ni njegovog prijatelja Plumketa.Sem toga bi ugovoreno, da prve reči urođeničke pesme: „Loti tajmane, itd...“ kad se tihim glasom zapevaju noću u blizini dvora, znače: „Remuna je tu, ili Loti, ili obojica; oni mole svoje prijateljice da dođu na njihov poziv, ili bar da im nečujno otvore baštenska vrata...“

Ver livro

Juče

Huan Emar

U gradu San Agustin de Tango nikada ne znate šta će se dogoditi, ili koga ćete sresti, teško je razlikovati banalno od realnog, a opasnost, delirijum ili istina vrebaju iza ugla. Tokom čitavog dana – jučerašnjeg – obuhvaćenog ovim romanom, glavni junak i njegova voljena supruga prisustvuju neobičnim dešavanjima: muškarca giljotiniraju zbog propovedanja intelektualnih zadovoljstava seksa, u zoološkom vrtu noj proždire lavicu, a možda i ne, jer u Emarovom nadrealnom svetu do izvesnosti je teško doći.
Emar, savremenik Pabla Nerude i Visentea Uidobra, pisao je pretežno tokom međuratnih godina. Iako je uticaj evropske avangarde na njega očigledan, teško je ne proglasiti ga postmodernističkim piscem, koji je skoro pola veka ispred svog vremena. Pinčon, Vonegat, Gadis i mnogi drugi, idu, nehotice, njegovim stopama, a gotovo sigurno ga nisu čitali.
Nije teško razumeti zašto su Emarovi savremenici bili zbunjeni ovim romanom. Filozofske peregrinacije nikada nikuda ne vode; primetno je odsustvo političkih i ideoloških skela, čini se da je Emar više zainteresovan za postavljanje pitanja nego za odgovaranje na njih.
Međutim, ono što je svojevremeno izgledalo kao nedostatak, sada to više nije. Odavno smo shvatili značaj same aktivnosti a ne cilja, kao i to da je potraga za krajnjim značenjem naivna namera.
Juče je, dakle, jedna krivulja iz prošlog veka, koja izgleda nekako savršeno usklađena sa našim današnjim, a verovatno i sutrašnjim (ne)prilikama.
Prevod sa španskog: Branko Anđić
Predgovor: Alehandro Sambra

Ver livro

Zapisi dveju mladih žena

Onore de Balzak

Rene i Lujza, tek izašle iz samostana, slede dve različite sudbine. Da li u braku treba biti strasti? Ili u njemu tražimo razumnu sreću? Iza ovog „spora“ koji se vodi razmenom pisama, tuča gluvih se suprotstavlja dvema ambicijama: mudra Rene ne zahteva od života ništa manje nego luda Lujza. Debata o braku, Zapisi dveju mladih žena, takođe je priča o rivalstvu. A ako mudrost na kraju trijumfuje nad „romantičarima“ možda se ne treba previše oslanjati na ishod. „Radije bih da me ubije Lujza nego da dugo živim sa Rene“, rekao je Balzak.Lujza i Rene napuštaju samostan u kome su uspostavile neraskidivo prijateljstvo. Bačene u vihor života kreću različitim putevima: izveštačenost pariskog života i pustoši smrtonosne strasti za jednu, i usamljenost u provincijskoj samoći i samopožrtvovanost na oltaru braka za drugu.

Ver livro

Vikont od Braželona

Aleksandar Dima

Smešten u 1660-te i bavi se ranom vladavinom Luja XIV, roman je nazvan pričom o „poreklu“ kralja, „pričom o obrazovanju mladog čoveka koji je vladao preko 70 godina i postao jedan od najomiljenijih francuskih monarha“. Naravno, u romanu o Diminim musketarima, likovi igraju važnu ulogu u Lujevom obrazovanju.

Ver livro

Glumica

En Enrajt

Ko je bila Ketrin O’Del, najpoznatija irska glumica na svetu?
 
Zašto je na kraju završila u mentalnoj ustanovi? Kakvu je to mračnu tajnu krila?
 
Nora istražuje prošlost svoje majke Ketrin, otkrivajući istine o glamuroznom svetu filma i pozornice, ali i o porodičnoj istoriji, majčinstvu, ljubavi, traumi. Ketrin O’Del nije bila samo najveća diva jednog vremena. Bila je složena ličnost, umetnica raskošnog talenta, ali i osetljiva i nesigurna žena u potrazi za podrškom i priznanjem, istovremeno moćna i jaka, majka puna ljubavi za svoju ćerku, odlučna da je zaštiti.
 
En Enrajt je maestralna pripovedačica koja nam priču o Ketrin O’Del donosi s filmskom živopisnošću, kombinujući opise života iza kulisa s intimnim, emotivno snažnim trenucima između majke i ćerke.
 
Glumica je roman o propustljivoj granici između slave i stvarnosti, filma i svakodnevice. To je priča koja preispituje cenu koju plaćamo za umetnost i kako nas prošlost oblikuje na načine koje tek kasnije razumemo.

Ver livro