Publisher: Klasika
„Opštinsko dete“ je roman o detetu koje majka napušta, a ono biva prepušteno na staranje opštini. Celokupnu radnju obogatilo je pojavljivanje koloritnih likova koje je Nušić u celoj priči na duhovit i samo sebi svojstven način povezao.
Ako postoji duša sveta, njen je pokretač ljubav. U Veneciji, preko puta Duždeve palate i Crkve San Đorđo Mađore, misteriozni stranac zaljubljenom paru priča o hrišćanstvu, istoriji Rima, značajnim srednjovekovnim i renesansnim događajima, Vikinzima, Stendalu, Gogu i Magogu, Svetom Franji Asiškom, Kublaj-kanu, Kolumbu... otkrivajući im svoju verziju istorije sveta. Ovaj tajanstveni pripovedač zapravo je mitski Ahasfer, Jevrejin koji je odbio da udeli vodu Hristu na putu ka Golgoti i koji je stoga proklet na večni život i lutanje. Priča Jevrejina Lutalice razvija ovaj apokrif u pripovest o ljudskoj istoriji, smislenoj i besmislenoj, prokletoj od samih početaka, a opet ponekad punoj radosti i ljubavi. Učestvujući u brojnim istorijskim događajima ili im svedočeći, Jevrejin Lutalica postaje simbol njihove nespoznatljivosti, a njegova priča ostavlja čitaoca zapitanim nad poznatom istorijom, mitološkim obrascima i civilizacijskim matricama. Sažimajući celokupno iskustvo sveta u dijalozima između različitih epoha, autor romana podriva smisao i tajnu tema koje opsedaju čoveka. Objavljena 1990. godine, Priča Jevrejina Lutalice oživljava mit univerzalan poput mitova o Don Žuanu, Šajloku, Prometeju, Faustu, večnim slikama svetske književnosti. Prevela s francuskog Melita Logo-MilutinovićShow book
Loti je kršten 25. januara 1872, kada mu je bilo dvadeset dve godine i jedanaest dana.Kada se krštenje vršilo, u Londonu i Parizu bilo je otprilike jedan sat popodne. Dole na drugoj strani zemljine kugle, u baštama pokojne kraljice Pomare, gde je krštenje izvršeno, bilo je otprilike ponoć.U Evropi je bio hladan i sumoran zimski dan. Dole, u baštama kraljičinim, bila je tišina, grozničava čežnja letnje noći.Pet osoba prisustvovalo je ovom Lotijevom krštenju, među mimozama i pomorandžama, u toploj i mirišljavoj atmosferi, pod nebom posutim nebrojenim južnim zvezdama.To behu: Ariitea, kneginja iz kraljevske porodice, Faimana i Teria, kraljičine dvorkinje, Plumket i Loti, kadeti u marini Njenog Britanskog veličanstva.Loti, koji se do tog dana zvao Hari Grant, zadržao je ovo ime u opštinskim knjigama i u spiskovima kraljevske marine, ali njegovi prijatelji usvojiše njegovo novo ime.Obred je bio prost; svršio se bez dugih govora, bez velikih ceremonija.Ove tri Tahićanke imale su na glavi vence od prirodnog cveća, a bile su obučene u haljine od ružičastog muselina, s repovima. Pošto su uzalud pokušale da izgovore varvarska imena Hari Grant i Plumket, čije tvrde zvuke njihova maorska grla nisu mogla da podnesu, one odlučiše da ih zamene rečima Remuna i Loti, što su imena cveća.Sutradan saopštena je ova odluka celom dvoru, i na Okeaniji nije više bilo ni Harija Granta, ni njegovog prijatelja Plumketa.Sem toga bi ugovoreno, da prve reči urođeničke pesme: „Loti tajmane, itd...“ kad se tihim glasom zapevaju noću u blizini dvora, znače: „Remuna je tu, ili Loti, ili obojica; oni mole svoje prijateljice da dođu na njihov poziv, ili bar da im nečujno otvore baštenska vrata...“Show book
Pripremajući se za brak, Oven Geret traži od svoje majke udovice da se iseli iz porodičnog doma, ostavljajući njegove slavne predmete njemu i njegovoj nevesti. Gospođa Geret ne odobrava svoju buduću snahu i angažuje mladu prijateljicu po imenu Fleda Več da spase kolekcionarske predmete i njenog sina.Show book
„Na verandi jedne vile sedela je bolesna devojka i gledala proleće oko sebe i osećala jesen u sebi. U njenoj duši je bilo vedro i ona se radovala tuđem proleću koje i njoj daje toplote i njenim očima uživanje. Ona je došla dotle da više ništa ne želi i bila zadovoljna s malo udobnosti koja je njenoj slabosti bila potrebna.I osećala da otkad ništa ne želi, mnogo dobija.Proleće oko nje, odeveno u bele i ružičaste velove behara i u zelenu svilu mladog lepljivog lišća, nežno i razdragano, raskošno je rasipalo svoju mladost i mirisalo je na ljubav. U gaju zapevaše slavuji. Obuze je neka draga tuga i ona poče da se seća.Bilo je to godine 1902. kad je započela prepisku s njim. Njihovo se poznanstvo na tome i svršilo. A pisma je sagorela sa svim svojim hartijama jednoga dana kad joj se učinilo da crna gospa dolazi i po nju i da je vreme da ostavi ovaj svet. Htela je i što manje traga da ostavi za sobom. Docnije joj je bilo mnogo žao.To je bilo u ono doba mladosti kad je svu ljubav iz njenog srca imalo slikarstvo i ruska literatura i kad je pored sve svoje iskrene ali smešne ozbiljnosti i pored sve svoje istinite, ali nerazborite inteligencije imala vrlo detinjastih snova. Priroda voli da se naruga čoveku: kad smo najbolji, onda smo najgluplji...“Show book
Ko je bila Ketrin O’Del, najpoznatija irska glumica na svetu? Zašto je na kraju završila u mentalnoj ustanovi? Kakvu je to mračnu tajnu krila? Nora istražuje prošlost svoje majke Ketrin, otkrivajući istine o glamuroznom svetu filma i pozornice, ali i o porodičnoj istoriji, majčinstvu, ljubavi, traumi. Ketrin O’Del nije bila samo najveća diva jednog vremena. Bila je složena ličnost, umetnica raskošnog talenta, ali i osetljiva i nesigurna žena u potrazi za podrškom i priznanjem, istovremeno moćna i jaka, majka puna ljubavi za svoju ćerku, odlučna da je zaštiti. En Enrajt je maestralna pripovedačica koja nam priču o Ketrin O’Del donosi s filmskom živopisnošću, kombinujući opise života iza kulisa s intimnim, emotivno snažnim trenucima između majke i ćerke. Glumica je roman o propustljivoj granici između slave i stvarnosti, filma i svakodnevice. To je priča koja preispituje cenu koju plaćamo za umetnost i kako nas prošlost oblikuje na načine koje tek kasnije razumemo.Show book
U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila. Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka. Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”. U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi. Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir JankovićShow book
