Otros libros que te pueden interesar

• 

  Dama u plavom

  Milica Jakovljević Mir-Jam

  • 0
  • 0
  • 0

  Dama u plavom je zbirka priča.
  
  Laki ljubavni sadržaji i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil obezbedili su njenim romanima dugovečnu popularnost. Ali njeno delo odlikuje i detaljno i autentično dočaravanje života građanske klase u Jugoslaviji između dva rata, njenih običaja i vrednosti do kojih je držala. Sve to je Mir-Jam donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.
   

  Ver libro

• 

  Kina

  Nada Marinković

  • 0
  • 0
  • 0

  „...Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja.
  
  Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja.
  
  Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima.
  Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije...“
   

  Ver libro

• 

  Pripovetke

  Onore de Balzak

  • 0
  • 0
  • 0

  Zbirka priča: „Gobsek“, „Gospođa Firmijani“, „Poruka“, „Bezbožnikova misa“, „Pjer Grasu“, „Slavni Godisar“, „Fačino Kane“, „Jedan kralj boema“, „Godisar II“ i „El Verdugo“.

  Ver libro

• 

  Pometnje pitomca Terlesa i...

  Robert Muzil

  • 0
  • 0
  • 0

  U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila.
  Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka.
  Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”.
  U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi.
   
  Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir Janković

  Ver libro

• 

  Zasluženi odmor

  Vladan Desnica

  • 0
  • 0
  • 0

  Kratke novele iz zaostavštine velikoga Vladana Desnice, objavljene u ovoj knjizi nakon punih pet i po decenija od piščeve smrti, predstavljaju ne samo literarni već i kulturološki događaj... Desnica nije bio pisac kratkog daha, naprotiv, njegove vizije zahvatale su daleko ispred njega i vremena u kome je stvarao. Na prvi pogled u Desničinoj pripovedačkoj prozi živi nekoliko primorskih lokaliteta i sličnih dramskih sudbina. U globalnom prikazu sve bi moglo da se svede na širi pojas zadarske sredine i na nekoliko ličnosti koje su, uglavnom, promašile u životu i povukle se u svoju samoću gde se sapliću i lome, propadaju u osećanju progonstva i samoprogonstva, doživljavaju apsurdne situacije prepune nepravdi, laži, hipokrizije... Rekonstrukcijom tragičnog ovaj vrsni pisac silazio je u samo dno čoveka i tako stvarao široke slike (istorijskih, društvenih I moralnih odnosa) i emotivne kontrapunkte u kojima su kondenzovana iskustva i vizije života. Činjenica je da Desničino pripovedačko delo spada u red najznačajnijih ostvarenja našeg jezika, ne samo dvadesetog veka nego uopšte, pa je shodno tome sasvim jasno zbog čega su mu i vreme i čitaoci ostali naklonjeni... 
  Priredio i pogovor napisao Vladan Bajčeta ; predgovor Tonko Maroević

  Ver libro

• 

  Nema i neka ne bude

  Edina Svoren

  • 0
  • 0
  • 0

  EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
   
  Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih. „Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”

  Ver libro