Other books that might interest you

• 

  Ljudi iz skamije

  Milica Janković

  • 0
  • 0
  • 0

  Zbirka pripovedaka: „Prvi dan“, „Skandinavsko poluostrvo“, „U prirodi“, „Ginine oči“, „Najgori razred“, „Odgovor na pismo“, „Lav“, „Moji prijatelji“, „Poprsje“, „Pesnik“, „Cvećarnica“, „Njina Vasiljevna“, „Zidari“, „Uteha“ i „Drugovi“.

  Show book

• 

  Daleko od Menhetna

  Vukašin Štreker

  • 0
  • 1
  • 0

  Daleko od pozorista na Brodveju, galerija u Čelsiju, butika na Petoj Aveniji i kafea u Grinič Vilidžu, daleko od onoga što obično podrazumevamo pod Njujorkom, na obodima Bruklina, Kvinsa, Bronksa, Steten Ajlenda i Nju Džerzija odigravaju se male ljudske drame, u čijem sredistu je uvek Vuk, Štrekerov literarni alter-ego, klintistvudovski anti-heroj, usamljeni gradski desperados, lišen ideala, ali sa istančanim osećajem za pravdu koji mu ne dozvoljava da ostane po strani, i zahvaljujući kojem, na kraju, stvara svoj svet i svet plejade neobičnih likova sa kojima se susreće i čini ga udobnijim mestom za život.

  Show book

• 

  Djevojka crvene kose

  Mesa Selimovic

  • 0
  • 0
  • 0

  Napisana u najboljoj tradiciji pripovedačkog realizma, zbirka priča Djevojka crvene kose jasno oslikava pisca koji se već u ranim pripovetkama upušta u osnovne poetičke, tematske ali i opsesivne smernice svoje proze; večne teme dobra, zla i ljudske slobode...

  Show book

• 

  Nema i neka ne bude

  Edina Svoren

  • 0
  • 0
  • 0

  EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
   
  Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih. „Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”

  Show book

• 

  Pometnje pitomca Terlesa i...

  Robert Muzil

  • 0
  • 0
  • 0

  U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila.
  Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka.
  Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”.
  U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi.
   
  Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir Janković

  Show book

• 

  Sabrana dela 2

  Radoje Domanović

  • 0
  • 0
  • 0

  Ova knjiga sadrži sledeće pripovetke: „Demon“, “Pozorište u palanci“, „Ukidanje strasti“, „Ne razumem“, „Ozbiljne, naučne stvari“, „Danga“, „Hajduk Stanko“, „Vođa“, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“, „Naša posla“, „Nigde spasa“, „Glasam za slepce“, „Sima penzioner“, „Stradija“, „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“, „Mrtvo more“, „San jednog ministra“, „Moderni ustanak“, „Uzgrednice“, „Priča o tome kako je načelnički položaj bez ikakva zazora i stida nasrnuo na dobrog i valjanog građanina gospodina Đoku Kara-Jovanovića“, „Ko ugušuje štampu?“, „Ne mešaj se u tuđ posao“, „Ča-Đorđev đogat“, „Domišljan“, „Baš je bezobrazluk“, „To je narod“, „Pismo gospodinu Savi Šibaliću“, „The, šta ćeš?“, „Kao u Stradiji...“ i „Mitropolitov mačor“.

  Show book