Other books that might interest you

• 

  Pesme za decu

  Jovan ović Zmaj

  • 0
  • 0
  • 0

  Izabrane pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Pesme su pogodne za divne poslepodnevne trenutke ili kao priče za laku noć. Za decu svih uzrasta. Pesme: "Vetar, Srda, Materina maza, Mali konjanik, Dete i leptir, Ala je lep ovaj svet, Pačija škola, Mali div, Zima, zima, e pa šta je, Zeka iz jendeka, Patak i žabe, Nećeš Lijo što si htela, Ćuran i vrabac, Mačak ide mišu u svatove, Šta ja vidim, Kucina kuća, Čudni su to pilići, 4 male mačke, Prljave ruke, Hvala, Da sam ja kralj, Majka čita knjižicu, Mali Jova, Mati, Koje je bolje, Pesma o pesmi, Lepa reč, Posadi drvo, Dobar drug, Istina, Poštenje, Laž, Ptica u kavezu, Deda i unukKaži mi kaži, Žaba čita novine, Ala su to grdne muke, Bela šteta, Đacima na početku školske godine, Deda i unuka, Golema repa". Čita Radmila Šinke.The chosen poems by Jovan Jovanović Zmaj. The poems are suitable for wonderful moments in the afternoon or as bedtime stories. For children of all ages. Read by Radmila Schinke.Die ausgewählten Gedichte von Jovan Jovanović Zmaj. Die Gedichte eignen sich für wunderbare Momente am Nachmittag oder als Gute-Nacht-Geschichten. Für Kinder jeden Alters. Gelesen von Radmila Schinke.

  Show book

• 

  Kako nastaje crna

  Marija Kostić

  • 0
  • 0
  • 0

  U zbirci izrazito emotivnog naboja, Marija Kostić uspostavlja klaustrofobični ambijent u kom se lirski subjekt bori da izađe van okvira sopstvenog tela, te pronađe odgovarajući oblik. Takva potraga isijava u gotovo apolinerovskoj igri sa formom zahvaljujući kojoj žensko telo metamorfozira u reč i usvaja tekstualni oblik. Kao čest motiv zbirke izdvajaju se ruke, ne samo lirskog subjekta i ljudi koji su formirali isti poput plastelina, već i ruke čitaoca kog pesnikinja uvlači u sopstveni vrtlog, te čitalac okrećući stranice, svoje dlanove spaja sa grotesknom gomilom dlanova svih onih koji se provlače između pršljenova ove knjige.
   
  Suzana Džuver
   
  U zbirci Kako nastaje crna, prikazana su unutrašnja previranja lirskog subjekta koji pokušava da pronađe sopstveni identitet i razume svoje mesto u svetu, preispitujući svoje uloge i postavljajući sebe u odnosu na druge. Ta previranja, kroz sva svoja migriranja, lirski subjekt nosi kao teret kog želi da se otarasi i tako iz sebe oslobodi dečiji glas koji bi nadjačao (samo)nametnuta ograničenja. Pesme se tematski i hronološki nadovezuju jedna na drugu i u njima se prelipću sve boje životnog iskustva, koje se na početku i kraju, uvek stapaju u jednu – crnu. Iz nje izvru i ulivaju se glavni motivi zbirke – koreni i osnova od koje pojedinac polazi, način na koji ga oni oblikuju i određuju njegov put, motivi straha, usamljenosti, besmisla, smrti, tuge. Takođe, na crnoj se najbolje ističu i motivi suprotni pomenutim, ali od njih neodvojivi. Naslov prve pesme i poslednji stih poslednje pesme zbirci daju kružnu strukturu i simbolično, u isti mah, nude razrešenje na suštinska pitanja lirskog subjekta, ali i naglašavaju večan nemir unutar njega.

  Show book

• 

  Nema i neka ne bude

  Edina Svoren

  • 0
  • 0
  • 0

  EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
   
  Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih. „Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”

  Show book

• 

  Psi koji trče unazad

  Marko Đorđević

  • 0
  • 0
  • 0

  Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.
   
  Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.
   
  Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!
   
  Srđan V. Tešin

  Show book

• 

  Anamodernistički Titlovi

  Vlada Kuzmanović

  • 0
  • 0
  • 0

  Roman-reč, poezija jedne reči, poezija jednog minuta. Čitavo konceptualno delo napisano od anagramske umetnosti reči "Anamodenizam". Roman od dvanaest slova, pravo remek-delo serije Superlativi. Anamodernizam koristi tehnike poput generativne umetnosti, algoritamskog pisanja, bota, preset književnosti, one-minute romana, konceptulanih narativa, nefikcionalnih shema, letrizma, ekperimenta i eksperimentalne književnosti, stvarajući neprocenjivo konceptualno delo.

  Show book

• 

  Kraljevski rasadnik i druge...

  Rastislav Durman

  • 0
  • 0
  • 0

  Kada je ANĐELKO, alhemičar iz srednjevekovne Srbije, našao način kako da prenese dušu u delo svog potomka iz XXI veka, nije ni slutio da će se naći u sred izborne trke u istoj stranci sa sponzorušom, rezervnim potpukovnikom, ekološkom aktivistkinjom, predratnim disidentom i Perom pisarem iz administrativnog odeljenja. MILAN se budi iz kome u koju je pao dok ga je vojna policija jurila da se odazove na poziv za mobilizaciju i pošalje u rat u Sloveniji, beži iz bolnice i odlazi kod bivše verenice i nastavi život tamo gde je pre više od četvrt veka stao.LORD trguje prestolonaslednicima zbačenih dinastija i bogati se sve dok jednog dana njegovi štićenici ne počnu da umiru kao muve ugrožavajući tako ne samo jedan uspešan biznis model, nego i živote onih koji taj posao vode.

  Show book