Psi koji trče unazad

Marko Đorđević

Summary

Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.

Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.

Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!

Srđan V. Tešin

Available since: 11/07/2022.

Print length: 60 pages.

Other books that might interest you

Gost niotkuda

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić umjetnik je trostruke marginalne pozicije. Za jednu je krivo nasljedstvo, ono što je preuzeo od predaka, a što ga je, htio - ne htio, odredilo, i čemu je posvetio svoje prve knjige. Za drugu su krive političke neprilike, ono što mu je nametnula okolina, a što ga je, htio - ne htio, odredilo, i čemu je posvetio velik dio svog egzilantskog pisanja proteklih godina. Za treću je kriv on sam, ono što je sam sebi odredio kao poziciju dalje od svih i svega, i čemu je posvetio knjigu koju imate pred sobom. Ta je marginalna pozicija najvrjednija, upravo zbog tog čina slobode, vlastite odluke. S te pozicije Nikolić promatra svijet ne mireći se s njegovom prazninom. Njegove su pjesme potraga za magijom iza pojavnog. Ona nekada otvara vrata prema ljubavi, nekada prema misticizmu, nekada prema vrtlozima propadanja. I sve je to bolje od praznine. I sve na kraju mora stati u jednu jednostavnu čistu sliku. Tako i, za Nikolića, nikako drugačije. Mutne slike znakovi su vrludanja kroz meandre snoviđenja i zaumnih vizija. Jednostavne slike ljepote znak su umjetnikove jasne spoznaje; on jednostavno zna što ljepota jest. On je u pjesmama ne traži, nego je pjesmama saopćava, pa je, prema tome, njegova zbirka pjesama vrsta objave. A objava, s druge strane, traži otvoreno srce koje nositelju objave vjeruje. Ja Jovanu, da završim, vjerujem.
 
Nebojša Lujanović

Show book

Ples u vodi

David Drabek

Ples u vodi je ispovest o nemogućnosti autentičnog životau današnjem društvu. Prisutna je i lokalna, mada ne isključivolokalna, specifičnost u vidu problema pomirenja sa komunističkomprošlošću i pretnjama razvijenog kapitalizma. Tu je i pitanjemuškog identiteta u globalizovanom svetu. Trojica glavnih junakatajno treniraju sinhrono plivanje, disciplinu kojom se obično bavesamo žene, na taj način redefinišući pojam muževnosti i proširujućinjegovo ograničeno rodno shvatanje.Drama se sastoji od petnaest relativno samostalnih scena u kojimaDrabek smenjuje ozbiljna zapažanja svojih junaka sa komičnimi iščašenim izjavama i ponašanjima. Možemo je posmatrati kaotragikomediju sa grotesknim, nadrealnim i apsurdnim elementima.Kako navodi sam autor, jedan od najznačajnih savremenih češkihdramskih pisaca: Moje drame su duhovite, ali nisu vesele.Glavni likovi su trojica nekadašnjih školskih drugara, kojima seurušavaju privatni životi. Njihove tri narativne linije donosetri konflikta: ekscentrični Kajetan uprkos svom komercijalnomposlu ne želi da se pomiri sa površnošću života usmerenog naispraznu zabavu, novac i medijsku slavu; mrzovoljni Pavel je ostaozaglavljen u poziciji konzervativnog intelektualca iz osamdesetihgodina i odbija sve vidove konzumerizma; a usamljeni Filip odpokvarenog sveta pokušava da se odbrani sjedinjenjem sa vodomkao prvobitnim elementom.Teme kojima se David Drabek bavi u svojim dramskim komadimasu kritika globalizacije, posebno komercijalne kulture i masovnihmedija. Ples u vodi je drama koja na pozadini društvene kritikeiznosi intimnu tematiku – prijateljstvo, krizu srednjih godina i krizuidentiteta.

Show book

Žigosani

Mila Gavrilović

U čemu je bio prestup ubijenih i prognanih ukrajinskih književnika s početka 20. veka? U zvaničnim izveštajima sa fabrikovanih suđenja oni su pretežno optuživani za pripreme terorističkih akcija protiv režima. Pod ovom optužbom pale su prve glave pesnika − Koste Burevija, Olekse Vliska, Hrihorija Kosinke i Dmitra Faljkivskog, 1934. godine (ukoliko izuzeti Hrihorija Čuprinku, koji je streljan 1921. godine). Takve su bile zvanične optužbe krvavog režima. U stvarnosti su ovi „teroristi”, naoružani perom, branili svoje pravo na originalni estetski pristup stvaralaštvu, drukčije rečeno, nisu se uklapali u predstavu o „novoj sovjetskoj umetnosti”.

Show book

Sagrada familia

Žasinto Lukaš Pireš

Sagrada familia je provokativna, duhovitadrama portugalskog pisca i muzičara Žasinta LukašaPireša.Pedro i Marija su nezaposleni, a njihov Sin ima noćnemore o svetu. Da bi rešio ove probleme, Pedro odlučujeda osnuje religiju. Porodična mikro kompanija postajeuspešna, ali noćne more i dalje traju: čudni nagoni, novereči, slike koje neočekivano dolaze od bezvremenogi bezimenog Sina. Možda religija mora sići na zemlju.Možda bi Pedro trebalo da uđe u politiku.Da li će uspeti?A šta je sa Marijom?I njihovim sinom?I drugima?I nama?

Show book

Prsti U Psećem Krznu

Aleksandra Jovanović

Čitanje pesničke zbirke Aleksandre Jovanović Prsti u psećem krznu moguće je uporediti sa sklapanjem mozaika ako svaki delić, svaku pojedinačnu pesmu, zamislimo kao cinični ugriz. Svaka od pesama predstavlja jedan trag na koži, ili kamen besno bačen na tlo, s namerom da se naznači tajna intimne ukletosti prenete na kosmogonijsku ravan. Ogoljeni subjekti kreću se kroz taman i tajanstven krajolik šume, sve dok varljiv zaklon ne nađu u tvrđavi, zamku ili kolibi. Međutim, služenje kultu predaka paradoksalno rezultira obeskorenjenošću: u kuću se ulazi kao u čeljust. Vešto se služeći simbolikom životinjskih motiva i kreirajući svojevrsni poetički „zverinjak”, lirski subjekat oblikuje iskonske situacije i arhetipove. U zbirci Prsti u psećem krznu primordijalno se kroz opore pesničke slike uliva u transfuziju ukletosti.

Dijaboličnost i destruktivnost ploti transponovane su motivima vezanim za ishranu, kao i preplitanjem nasilja i seksualnosti. Oštra i lucidna poetska imaginacija proizvodi antijunake poetske pseudobajke: Baš-čelika, ratnike, zemljodelnike, lovce… Nasuprot njima su prsti. Prsti su u psećem krznu, a žene su u prstima, žene bolesne / histerične, tužne / neporecivo daleke / od uranjanja u sebe („Krotke”), žene koje trpe nasilje, koje se povlače, sklanjaju, žrtvuju, bivaju odbačene i skrajnute. Lirski subjekat poziva junakinje da se uzdignu i da rastu u svojoj ranjivosti, da linjanjem odbace podređenost i pokažu zube. Kroz taj pesnički povik čitanje ove zbirke izjednačava se s navlačenjem spolja meke rukavice. Rukavice od krzna, a kad je budete stavili, u svaki vaš prst biće zabijen po jedan oštar zub.

Jelena Marinkov

Show book

Epske narodne pesme

Grupa autora

Zbirka epskih narodnih pesama: „Boj na salašu“, „Uzimanje Užica“, „Banović Strahinja“, „Kneževa kletva“, „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Boj na Deligradu“, „Boj na Mišaru“, „Početak bune protiv dahija“, „Ženidba Marka Kraljevića“, „Car Lazar i carica Milica“ i mnoge druge.

Show book