Kako nastaje crna

Marija Kostić

Summary

U zbirci izrazito emotivnog naboja, Marija Kostić uspostavlja klaustrofobični ambijent u kom se lirski subjekt bori da izađe van okvira sopstvenog tela, te pronađe odgovarajući oblik. Takva potraga isijava u gotovo apolinerovskoj igri sa formom zahvaljujući kojoj žensko telo metamorfozira u reč i usvaja tekstualni oblik. Kao čest motiv zbirke izdvajaju se ruke, ne samo lirskog subjekta i ljudi koji su formirali isti poput plastelina, već i ruke čitaoca kog pesnikinja uvlači u sopstveni vrtlog, te čitalac okrećući stranice, svoje dlanove spaja sa grotesknom gomilom dlanova svih onih koji se provlače između pršljenova ove knjige.
 
Suzana Džuver
 
U zbirci Kako nastaje crna, prikazana su unutrašnja previranja lirskog subjekta koji pokušava da pronađe sopstveni identitet i razume svoje mesto u svetu, preispitujući svoje uloge i postavljajući sebe u odnosu na druge. Ta previranja, kroz sva svoja migriranja, lirski subjekt nosi kao teret kog želi da se otarasi i tako iz sebe oslobodi dečiji glas koji bi nadjačao (samo)nametnuta ograničenja. Pesme se tematski i hronološki nadovezuju jedna na drugu i u njima se prelipću sve boje životnog iskustva, koje se na početku i kraju, uvek stapaju u jednu – crnu. Iz nje izvru i ulivaju se glavni motivi zbirke – koreni i osnova od koje pojedinac polazi, način na koji ga oni oblikuju i određuju njegov put, motivi straha, usamljenosti, besmisla, smrti, tuge. Takođe, na crnoj se najbolje ističu i motivi suprotni pomenutim, ali od njih neodvojivi. Naslov prve pesme i poslednji stih poslednje pesme zbirci daju kružnu strukturu i simbolično, u isti mah, nude razrešenje na suštinska pitanja lirskog subjekta, ali i naglašavaju večan nemir unutar njega.

Available since: 09/01/2022.

Print length: 68 pages.

Poetry & Theatre

Other books that might interest you

Nahod

Branislav Nušić

Tešiš me roditeljskom ljubavlju. Oh, kad bih je imao! Jer, reci, može li mi ponuditi ljubav majka koja me ne sme glasno sinom nazvati; može li otac, kojega ne smem glasno ocem nazvati? Žedan sam uvek bio te ljubavi, ali u trenutku kad sam suve usne prineo njenom izvoru da je se nasrčem – izvor je usahnuo; u trenutku kad sam tu ljubav poznao, ja sam je izgubio, a ti me tešiš njom! Rastao sam prazne duše koja je od detinjstva žeđu gorela, lutajući kroz suve pustinje ne bi li se na izvor namerila. A kad sam našao izvor taj, svež i opojan, izvor koji bi mi žeđ zagasio i praznu dušu mi ispunio, i kad sam suve usne prineo tome izvoru, sudbina stade preda me i reče mi: „Ne, taj je izvor otrovan: ne, ta je ljubav greh!“

Show book

Kaplar Miloje

Branislav Nušić

„Prečasni oče. Čuvajte ovaj paket što možete bolje, u njemu je budućnost i sreća jednoga meni najmilijega stvora, moga deteta. Vašoj dobroti poveravam i predajem ova dokumenta i molim vas da ih nikom, nikom ne dajete osim meni – meni samom, kad vam ih zatražim. U slučaju da ja poginem, onda predajte ova dokumenta samo onom licu, koje vam bude reklo da sam ga ja poslao, i koje vam izgovori reči...“

Show book

Psi koji trče unazad

Marko Đorđević

Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.

Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.

Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!

Srđan V. Tešin

Show book

Životinje u begu

Kristina Uzunidis

Životinje u begu drama je švedske rediteljke i dramske spisateljice Kristine Uzunidis. Kao i mnoge njene drame i ova je u izvesnoj meri igra glasova. Radnja se odvija u nekoj vrsti graničnog područja, u vanvremenskom, ali stvarnom stanju čekanja, u prostoru gde se priroda — drveće, korenje, insekti i divlja zemlja — ogledaju u impotentnom čovečanstvu. Priroda je ponekad pretnja, a ponekad izvor utehe i neverovatne snage, sa sopstvenim namerama i voljom, i može se uporediti sa grčkim bogovima.

Show book

Zelena mačka

Elize Vilk

Zelena mačka i druge drame sadrži četiri komada višestruko nagrađivane mlade rumunske autorke Elize Vilk. Kroz drame Zelena mačka i Papirni avioni Elize Vilk promatra živote tinejdžera i oštro zapaženim detaljima iscrtava njihove karaktere. Obe drame bave se adolescencijom, dobom kada krhkost emocionalne ravnoteže lako dovodi do tragedija. To su priče o surovosti, vršnjačkom nasilju, teskobi ali i ljubavi, privrženosti i prijateljstvu, a pre svega o snazi mašte koja nam pomaže da pobegnemo iz okrutnog sveta u kojem živimo.
 
Drama Soba 701 sadrži četiri priče koje se dešavaju u istoj hotelskoj sobi u kojoj upoznajemo: muškog stripera i gospodina koji želi da nauči da pleše kao on, par tokom prve bračne noći, menadžerku velike kompanije i njenu pomoćnicu kao i depresivnu sobaricu i tabloidnog fotografa. Četiri neobične, apatične noći. Četiri priče o usamljenosti.
 
U drami Krokodil upoznajemo unutrašnji život jednog dečaka. Njegov otac je „izabran da postane astronaut“ i otišao je sa Zemlje u drvenoj kutiji u kakvoj se neki ljudi sahranjuju u zemlju. On ima najbolju drugaricu Simo i želi, poput nje, da nosi haljine i šljokice, da lakira nokte i da zapravo bude devojčica kako bi slobodno mogao da mu se sviđa Feliks

Show book

Glad

Haralambos Janu

Glad je knjiga koja sadrži dve drame višestruko nagrađivanog kiparskog pisca Haralambosa Janua. Obe drame različitim sredstvima problematizuju nedostatak komunikacije u porodici, kao i posledice međusobnog nerazumevanja njenih članova. Drama Glad, izrazito obojena crnim humorom, u fokus postavlja usplahirene roditelje i njhovog skoro odraslog sina. Nerazumevanje među članovima ove porodice i neprepoznavanje njihovih najosnovnijih potreba vodi do potpuno neočekivanih, apsurdnih sitacija i urnebesno smešnih, ali ujedno tragičnih ishoda. Kroz dramu Dom Janu takođe promatra dinamiku porodičnih odnosa, samo ovaj put u znatno realističnijem maniru. Nakon višegodišnjeg odsustva, stariji sin se vraća u porodični dom gde je naizgled sve po starom i sve je skoro pa normalno. Ali ono što ostaje izvan reči mnogo je moćnije od izrečenog. Ono što ostaje da visi u vazduhu može gotovo i da ubije. Neprestano smo zapitani, imamo potrebu da razumemo, dok Janu vešto gradi tenziju od tišine. A katarza? Ona nikada neće doći.

Show book