Kazanova

Štefan Cvajg

Sinossi

Kazanova figurira kao poseban i jedinstveno srećan slučaj u svetskoj književnosti, pre svega zbog toga što je ovaj famozni šarlatan isto tako neopravdano dospeo u Panteon stvaralačkog duha kao i Pontije u Simvol vere. Što se tiče njegovog pesničkog plemstva, ono nije ništa manje sumnjivo nego ona iz azbuke drsko napabirčena viteška titula de Seingalt: nekoliko njegovih stihova, na brzinu sročenih između kreveta i kockarskog stola, u počast neke damice, mirišu na mošus i akademski lepak, i kad naš dobri Đakomo počne da filozofira, nije zgorega stisnuti vilice da bi se sprečilo zevanje. Ne, on tako malo pripada pesničkom plemstvu, on, Kazanova, kao u Goti, i ovde je parazit, nametljivac bez prava i ranga. Ali isto onako smelo kao što za života uspeva da kao sin bedne glumice, najureni sveštenik, rashodovani vojnik, ozloglašeni kockar, opšti s carevima i kraljevima, da bi konačno umro na rukama poslednjeg plemića, princa De Linja – prodrla je njegova senka među besmrtne, iako je on prividno samo mali duh koji se bavi umetnošću, unus ex multis, pepeo u vihoru vremena. Ali – čudna činjenica! – ne on, već svi njegovi slavni zemljaci i uzvišeni pesnici Arkadije, „božanstveni“ Metastazio, plemeniti Parini i tutti quanti, postali su bibliotečka prašina i hrana za filologe, dok njegovo ime još lebdi na svim usnama, zaokruženo u osmeh pun poštovanja. I prema svoj zemaljskoj verovatnoći, njegova erotična Ilijada živeće dugo i nalaziće fanatične čitaoce, dok već odavno La Gerusalemme liberata i Pastor fido kao cenjeni istorijski antikviteti leže nečitani u ormanima za knjige, prekriveni prašinom. Jednim potezom je taj ovejani igrač na sreću nadigrao sve pesnike Italije od Dantea i Bokača.

Disponibile da: 07/04/2023.

Altri libri che potrebbero interessarti

Autobiografija

Branislav Nušić

Duhovita, satirična i neponovljivo šarmantna, "Autobiografija" Branislava Nušića jedno je od najzabavnijih dela srpske književnosti. U ovoj knjizi, veliki srpski komediograf na svoj prepoznatljiv način ismeva ustaljene norme biografskog pisanja, iznoseći događaje iz svog detinjstva i mladosti kroz prizmu ironije i preterivanja. 
Kroz niz anegdota, Nušić se osvrće na svoje prve nestašluke, školske dane, ljubavne avanture i porodične situacije, vešto prikazujući univerzalne ljudske osobine i mane kroz humor i satiru. Njegova "Autobiografija" nije klasična ispovest, već duhovita kritika društva i njegovih apsurdnosti, kroz prizmu sopstvenog života. 
Ovo delo ostaje jedno od omiljenih među čitaocima svih generacija, jer na zabavan i duhovit način osvetljava odrastanje i ljudsku prirodu, ostavljajući iza sebe bezvremenske pouke i osmeh na licu svakog ko je pročita.

Mostra libro

Pisma embrionu

Jasna Kaludjerovic

Posle bolnog razvoda, jedini preostali embroin iz poslednjeg pokušaja vantelesne oplodnje ostao je zamrznut.  
Tri godine nakon razvoda majka počinje da vodi dnevnik, pokušavajući da odluči šta da uradi sa njim. Oseća odgovornost da mu pruži priliku da živi, ali više ne želi dete sa svojim bivšim mužem... Zato će dugo pisati pisma embrionu, pokušavajući da donese odluku... 
Da li embrion ima pravo na život? 
Kako će se to uklopiti u njen novi život? 
Šta je potrebno da bi se donela odluka?

Mostra libro

Marija Stjuart

Štefan Cvajg

Na srednjovekovnoj pozornici intriga, dvoličnosti pa i krvavih ubistava Štefan Cvajg u ovom maestralnom istorijskom romanu opisuje psihološke portrete dveju snažnih žena. Jedna od njih, škotska kraljica Marija Stjuart, rastrzana između strasti i ništa manje strastvene borbe za svoju veru, stoji nasuprot engleske kraljice, dvolične i proračunate Elizabete I. Svoj fascinantni životni put, strastvena i lepa, Marija Stjuart okončava najpre u skoro dvodecenijskom zatočeništvu engleske kraljice i na kraju smrću odsecanjem glave, ni u jednom momentu ne pomislivši da se odrekne sopstvene vere.„Moral i politika idu zasebnim putevima. Stoga se jedan događaj prosuđuje sa potpuno različitih stanovišta, već prema tome da li se ocenjuje sa stanovišta čovečnosti ili, pak, sa stanovišta političke koristi. Moralno, pogubljenje Marije Stjuart ostaje kao potpuno neoprostiv akt: protiv svakog međunarodnog prava zadržali su u zatočenju usred mira susednu kraljicu, ispotaje spleli zamku i na najperfidniji način je njoj poturili. Ali, isto tako, ne može se osporiti da je, gledano sa državno-političkog stanovništva, odstranjenje Marije Stjuart za Englesku bila ispravna mera. Jer u politici ne odlučuje – nažalost! – pravo u jednoj meri, nego njen uspeh... Mračnim i krivudavim stazama ide često istorija, ali se na kraju uvek ispunjava istorijski smisao, uvek nužnosti konačno izvojuju svoje pravo“, objašnjava Cvajg pred kraj svoje pripovesti o tragičnoj sudbini kraljice Škotske.

Mostra libro

Izdanci Šumadije

Milica Jakovljević MIR-JAM

U vreme kada moderna književnost doživljava svoj procvat, između dva svetska rata, Milica Jakovljević Mir-Jam pisala je svoje romane u tradicionalističkom maniru... Ovi romani i danas plene pažnju široke čitalačke publike. Njena sabrana dela štampana su mnogo puta, ali da bi bila kompletna nedostajala im je knjiga Izdanci Šumadije, koja dosad nije štampana. Spisateljica nije stigla da u svoju autobiografsku prozu unese sve što je nameravala, nije stigla da je stilski dotera, ali to ne umanjuje vrednost ovog teksta, koji nam pored iscrpne autorkine biografije, nudi i brojne podatke o palanačkom životu, o životu pod austrougarskom okupacijom, o starom Beogradu.

Mostra libro

Dostojevski

Štefan Cvajg

Teško je i puno odgovornosti dostojno govoriti o Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom i o njegovom značaju za naš unutrašnji svet, jer njegova jedinstvena širina i snaga traže novo merilo.Obimno delo, pri prvom približavanju mislimo da smo naišli na pesnika, a otkrivamo beskonačnost, kosmos sa sopstvenim kružećim sazvežđem i drugom muzikom sfera. Pamet se uplaši da će u ovaj svet ikad do kraja prodreti: isuviše je tuđa pri prvom spoznanju njegova moć, isuviše je udaljena, do beskraja natmurena njegova misao, isuviše strane njegove poruke da bi duša mogla neposredno sagledati ovo novo nebo kao nebo svoga kraja. Dostojevski nije ništa ako nije proživljen iznutra. Mi najpre možemo meriti u dubinu sopstvenu snagu saosećanja i sažaljenja i prekaliti je za povišenu prijemljivost: moramo kopati do najdubljih, najtajnijih žila našeg bića da bismo otkrili vezu s njegovom, najpre fantastičnom, pa zatim čudesno istinitom čovečnosću. Samo tamo, u najdubljem kutu, u večnom i nepromenljivom delu našeg bića, u njegovom početnom korenu, možemo se nadati da ćemo doći u dodir s Dostojevskim. Kako čudno izgleda tuđem oku ruski predeo bez puta, kao i ruska stepa, koliko malo sveta od našeg sveta! Ničega prijatnog što bi ljupko uspokojilo pogled, retko naiđe po koji tihi čas radi odmora. Mističan sumrak osećanja, pun munja, smenjuje hladna, često ledena jasnost duha, umesto toplog sunca, sa neba sija tajanstvena krvava polarna svetlost. U sferama Dostojevskog nailazimo na praiskonske predele, mističan svet, prastari i čedan u isti mah, i sladak strah obuzima nas pred njim kao pred svakom bliskošću večitih elemenata. Već ubrzo žudi naše divljenje s puno vere da se zaustavi, dok, međutim, neka slutnja opominje ganuto srce da se tu ne sme kao kod kuće zauvek ostati, da se mora, ipak, natrag u naš topliji, miliji, ali i uži svet. Preveliki je, to osećamo postiđeni, ovaj prastari kraj za svakidašnji pogled, prejak i suviše zagušljiv ovaj, čas ledeni, čas vatreni, vazduh za drhtavi dah. I duša bi htela da pobegne od veličanstvenosti ovakvih strahota kad ne bi nadvisivalo ovaj neumoljivo tragični, užasno zemaljski kraj, beskonačno uzvišeno, nebo dobrote, nebo, takođe, našeg sveta, ali ne u našim umerenim zonama, već mnogo više u beskonačnosti zasvođeno, u jednoj oštroj duševnoj ciči. Iz ovoga kraja samo beskrajna uteha ove beskrajne zemaljske tuge baca pogled koji umiruje i naslućuje u strahotama veličinu, u tami Boga.

Mostra libro

Dikens

Štefan Cvajg

Ne, ne treba da pitate ni knjige ni biografe koliko su savremenici voleli Čarlsa Dikensa. Ljubav živi pravim svojim dahom samo u kazanoj reči. Neka vam neko o njemu priča, najbolje kakav Englez čija daleka sećanja dopiru u ono doba prvih njegovih uspeha, neka vam o njemu priča neko od onih koji se još, ni posle pedeset godina, ne mogu da odluče da pesnika Pikvikovog kluba zovu Čarlsom Dikensom, nego stalno samo starim prisnim njegovim nadimkom „Boz“. Po tome koliko ih još sada gane i potrese kad se sete tog vremena, možemo da ocenimo koliko je bilo oduševljenje tih hiljada ljudi i s kakvim su silnim zanosom dočekivali one plave mesečne sveske, koje danas, rarissimum za bibliografile, blede po policama i rafovima. Kad je bio poštanski dan – ovako mi je pričao neki od ovih old Dickensians – prosto niste mogli da ostanete kod kuće i tu da čekate poštara koji je, najzad, da, najzad, nosio u svome svežnju i novu plavu Bozovu svesku. Ceo mesec ste upravo ludeli za njom, iščekivali ste je, radovali joj se, raspravljali da li će se Koperfild oženiti Dorom ili Agnesom, radovali ste se što je Mikober doživeo opet nepriliku – jer ste znali da će je herojski prebroditi uz vrući punč i u dobrom raspoloženju! – i zar je sad još trebalo da čekate, čekate dok poštar stigne na svojim gegavim kolicima, pa da vam tek odgonetne sve one vesele šarade. Ne, to niste mogli, to niste bili u stanju. I svi, i stari i mladi, izlazili su godinama i godinama toga dana poštaru u susret čitave dve milje, samo da bi što pre došli do svoje knjige. I već uz put, vraćajući se kući, počinjali su da čitaju. Preko ramena su jedni drugima zavirivali u stranice, a bilo ih je koji su čitali naglas, samo su se oni najobzirniji vraćali brzo natrag i žurili da što pre ovaj plen donesu svojoj ženi i svojoj deci. I kao što su u ovom gradiću, tako su tada u svakom selu, u svakom gradu, u celoj zemlji, svuda, u svim delovima sveta gde je živeo engleski svet voleli Čarlsa Dikensa; zavoleo ga je svako od prvog časa kad se sreo s njim i voleo ga sve do poslednjeg časa svoga života. Nikad u XIX veku nije nigde postojao sličan tako nepokolebljivo srdačan odnos između jednog pesnika i njegovog naroda. Kao kakav vatromet šiknula je ta slava, ali se nije gasila nikad, bila je kao sunce koje stalno obasjava svet.

Mostra libro