Other books that might interest you

• 

  Hronika paralelnog života

  Vujadin Baljački

  • 0
  • 0
  • 0

  Na prvi pogled – običan čovek. Muž. Otac. Činovnik u nevažnoj firmi. 
  Ali ispod svakodnevne rutine, ispod tišine porodičnog stana, skriva se druga stvarnost – mračna, uzbudljiva i smrtonosno tiha. 
  Kasna jesen 1992. godine. Dok se Jugoslavija raspada u haosu, njegov život dobija neočekivan zaokret. Regrutovan od strane tajne organizacije poznate samo kao Služba, ulazi u svet senki, laži i tajnih misija. Od Beograda, Kipra i Sarajeva, preko Madrida, Sevilje i Dablina, sve do diplomatskih hodnika Vašingtona – ne putuje kao turista, već kao tihi operativac, veran jedino zemlji koju više ni sam ne razume. 
  Ono što počinje kao dužnost, prerasta u životnu sudbinu. Sve do 2018. vodi paralelne živote: jedan stvaran, porodičan i naizgled običan – i drugi, skriven, u službi moći, tajni i pretnji koje nikada ne stižu na naslovne strane. 
  Hronika paralelnog života je uzbudljiv spoj špijunskog trilera, autobiografske ispovesti i istorijskog dokumenta. Svaki datum koji povezuje mesto u kome se odvija radnja, stvaran je i istinit. Ljudi koji su akteri ovog kazivanja, uglavnom su na isti način bili prisutni i stvarni su, ali su im imena izmenjena. Autor nas vodi kroz istinite događaje – ili možda kroz briljantno konstruisanu fikciju? Odluka je vaša. 
  Da li ste sigurni da poznajete ljude oko sebe? Nakon ove knjige, više nikome nećete gledati u oči na isti način.

  Show book

• 

  Muški dnevnik 2 - Dosanjan san

  Dušan Pejčić

  • 0
  • 0
  • 0

  Stefan Luka se vraća – hrabriji, pametniji, i sa više pitanja nego ikada pre! 
  Sanja, Lana, ili... neka treća? Da li će ljubavne dileme dobiti neočekivan obrt? Kako savladati predrasude, suočiti se s izazovima i pronaći snagu tamo gde je najmanje očekuješ? Stefan Luka istražuje šta znači zaista razumeti druge – i sebe. 
  Ova priča je više od dnevnika – to je vodič kroz svet tinejdžerskih problema i velikih snova! Uz neočekivane obrte, smešne situacije, i trenutke koji će ti istovremeno slomiti i ugrejati srce, "Muški dnevnik 2" vodi te na emotivno putovanje koje inspiriše i podseća da čuda nisu samo bajke – ona su svuda oko nas. 
  Priključi se Stefanovoj avanturi i saznaj: 
  Kako prevazići nesigurnosti? 
  Šta zaista znači prava ljubav? 
  Može li jedan neočekivani događaj promeniti ceo tvoj svet? 
  „Muški dnevnik 2“ je priča koja će te nasmejati, dirnuti i podstaći da razmišljaš o pravim vrednostima – savršena audio-knjiga za sve koji veruju (ili žele da poveruju) da se čuda dešavaju baš kad ih najmanje očekuješ! 
  Nastavak tinejdž hit romana „Muški dnevnik”, dobitnika prve nagrade dečje kritike „Dositejevo pero" za 2014.godinu u kategoriji knjiga namenjenih starijem školskom uzrastu.

  Show book

• 

  Dnevnik jednog dobrovoljca

  Pera Todorović

  • 0
  • 0
  • 0

  Ova knjiga predstavlja autentično svedočanstvo o srpsko-turskom ratu 1876. godine, napisano iz prve ruke od strane Pere Todorovića, novinara i učesnika u borbama. Kroz svoje zapise, Todorović daje živopisne prikaze svakodnevnog života dobrovoljaca – od prvih koraka na frontu, entuzijazma i patriotizma, do surovih borbi, stradanja i razočaranja. 
  Njegov dnevnik nije samo ratna hronika, već i duboko lično svedočanstvo o iskušenjima kroz koja su prolazili srpski borci. Pišući bez ulepšavanja, on beleži ne samo herojske trenutke, već i umor, glad, bolesti i neizvesnost koja je obeležila ratne dane. Kroz introspektivne delove, autor preispituje motive dobrovoljaca, odnos prema oficirima, savezničkim snagama i neprijatelju, dajući čitaocu jedinstven uvid u atmosferu tog vremena. 
  Dnevnik jednog dobrovoljca je jedno od najznačajnijih memoarskih dela srpske književnosti iz 19. veka, nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju duh i stvarnost srpskih ratova za oslobođenje.

  Show book

• 

  Живот или само постојање

  Eduard Wagner

  • 0
  • 0
  • 0

  No AI, No AI translated by Eduard Wagner
  Можете га видети како год желите. Да ли је ово испуњен живот или не, то остављам вама као читаоцу. Наравно да сам направио много грешака, али не могу да кривим друге људе за њих, могу само себе да кривим углавном.

  Show book

• 

  Ubij bližnjeg svog

  Marko Lopušina

  • 0
  • 0
  • 0

  Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada izaći kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima.
  Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima sadržane su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“.
  Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije.
  Jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi.
  Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a više govore o nedelima neprijatelja nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji.
  Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera.
  Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički.
  U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije.

  Show book

• 

  Stendal

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Malo je onih koji su više lagali i strastnije mistifikovali svet od Stendala, malo je onih koji su bolje i temeljitije iskazali istinu.
  Bezbrojne su njegove maskarade i zavođenja na pogrešan put. Prva se pojavljuje još pre nego što se otvori knjiga na njenom omotu, u predgovoru, jer Stendal, kome je pravo ime Anri Bejl, nikada ne priznaje jednostavno i prosto svoje ime. Čas svojevoljno sebi nadeva plemićku titulu, čas se presvlači kao „Sezar Bombe“ ili svojim inicijalima A.B. dodaje neko tajanstveno A.A., iza koga niko živ ne bi mogao da otkrije ono sasvim skromno ancien auditeur, što znači: bivši državni vojni sudija. Pisac se samo u pseudonimu, u lažnom predstavljanju oseća sigurnim. Tako se jednom prerušava u austrijskog penzionera, drugi put u ancien offider de cavalerie, a najradije imenom Stendal, koje je za njegove zemljake zagonetno (prema jednom pruskom gradiću koji je postao besmrtan usled njegove karnevalske ćudi). Napiše li negde kakav datum, možete se zakleti da nije tačan, a ispriča li u predgovoru Parmskog kartuzijanskog manastira da je ta knjiga napisana 1830, i to hiljadu dvesta milja daleko od Pariza, onda to lakrdijaštvo ne menja stvar da je ovaj roman, u stvari, napisao 1839, i to usred Pariza. I u stvarnosti se ove protivrečnosti veselo sapliću međusobno. U svojoj autobiografiji pompezno izveštava da se borio na bojištima kod Vagrama, Asperna i Ajlaua; nijedna reč od toga nije istinita, jer njegov dnevnik nepobitno dokazuje: u to isto vreme on je udobno sedeo u Parizu. Nekoliko puta govorio je o nekom dugačkom i važnom razgovoru s Napoleonom, ali, o sudbine! u sledećoj svesci čitamo mnogo verodostojnije priznanje: „Napoleon nije razgovarao s budalama kao što sam ja.“ Tako moramo kod Stendala svaku pojedinu tvrdnju da primimo s rezervom, a posebno valja biti nepoverljiv prema njegovim pismima, na koja on – navodno, iz straha od policije – načelno, pogrešno stavlja lažne datume i svaki put ih potpisuje drugim pseudonimom. Šeta li se lagodno u Rimu, sigurno će kao mesto otpreme pisma da navede Orvijeto, a piše li, navodno, iz Bezanosa, onda je toga dana verovatno bio u Grenoblu. Pokatkad je godinu, većinom mesec, navodno, pogrešio da bi izazvao zabludu, a gotovo redovno potpis je lažan. To, međutim, nije bio samo strah, kao što neki misle, od crnog kabineta austrijske policije koji ga je terao na takvo ludiranje, već urođena, iskonska žudnja za blefiranjem, zapanjivanjem, pretvaranjem i sakrivanjem. Stendal majstorski vitla mistifikacije i pseudonime kao svetlucavi floret oko svoje sopstvene ličnosti, samo da mu se neki radoznalac ne bi suviše približio i nikada nije krio ovu svoju strastvenu sklonost prema nasađivanju i intrigiranju. Kada ga je jednom neki prijatelj ogorčeno okrivio da je bezočno lagao, beleži on sasvim mirne savesti na ivici toga optužujućeg pisma: vrai – „to je tačno!“ Vedra čela i sa ironičnim zadovoljstvom, unosi on s prevarom u svoje službene dokumente lažne godine službovanja, izjave lojalnosti čas prema Burbonima, čas prema Napoleonu, i u svim njegovim spisima, štampanim i privatnim, vrve takve netačnosti kao riblja ikra u močvari. Ali poslednja njegova mistifikacija je rekord u lažljivosti i, na njegovu kategoričnu želju u testamentu, urezana je čak u mermer na njegovom nadgrobnom spomeniku, na groblju na Monmartru. Tamo još i danas može da se pročita to dovođenje u zabludu: Arigo Bejl, Milanac, kao znak poslednjeg počivališta čoveka koji je na dobrom francuskom jeziku kršten kao Anri Bejl i koji je (što ga posebno ljuti) rođen u gorkom provincijskom gradu Grenoblu. Čak i pred smrt je želeo da se pojavi pod maskom: i pred njom je hteo da se romantično maskira.

  Show book