Dikens

Štefan Cvajg

Summary

Ne, ne treba da pitate ni knjige ni biografe koliko su savremenici voleli Čarlsa Dikensa. Ljubav živi pravim svojim dahom samo u kazanoj reči. Neka vam neko o njemu priča, najbolje kakav Englez čija daleka sećanja dopiru u ono doba prvih njegovih uspeha, neka vam o njemu priča neko od onih koji se još, ni posle pedeset godina, ne mogu da odluče da pesnika Pikvikovog kluba zovu Čarlsom Dikensom, nego stalno samo starim prisnim njegovim nadimkom „Boz“. Po tome koliko ih još sada gane i potrese kad se sete tog vremena, možemo da ocenimo koliko je bilo oduševljenje tih hiljada ljudi i s kakvim su silnim zanosom dočekivali one plave mesečne sveske, koje danas, rarissimum za bibliografile, blede po policama i rafovima. Kad je bio poštanski dan – ovako mi je pričao neki od ovih old Dickensians – prosto niste mogli da ostanete kod kuće i tu da čekate poštara koji je, najzad, da, najzad, nosio u svome svežnju i novu plavu Bozovu svesku. Ceo mesec ste upravo ludeli za njom, iščekivali ste je, radovali joj se, raspravljali da li će se Koperfild oženiti Dorom ili Agnesom, radovali ste se što je Mikober doživeo opet nepriliku – jer ste znali da će je herojski prebroditi uz vrući punč i u dobrom raspoloženju! – i zar je sad još trebalo da čekate, čekate dok poštar stigne na svojim gegavim kolicima, pa da vam tek odgonetne sve one vesele šarade. Ne, to niste mogli, to niste bili u stanju. I svi, i stari i mladi, izlazili su godinama i godinama toga dana poštaru u susret čitave dve milje, samo da bi što pre došli do svoje knjige. I već uz put, vraćajući se kući, počinjali su da čitaju. Preko ramena su jedni drugima zavirivali u stranice, a bilo ih je koji su čitali naglas, samo su se oni najobzirniji vraćali brzo natrag i žurili da što pre ovaj plen donesu svojoj ženi i svojoj deci. I kao što su u ovom gradiću, tako su tada u svakom selu, u svakom gradu, u celoj zemlji, svuda, u svim delovima sveta gde je živeo engleski svet voleli Čarlsa Dikensa; zavoleo ga je svako od prvog časa kad se sreo s njim i voleo ga sve do poslednjeg časa svoga života. Nikad u XIX veku nije nigde postojao sličan tako nepokolebljivo srdačan odnos između jednog pesnika i njegovog naroda. Kao kakav vatromet šiknula je ta slava, ali se nije gasila nikad, bila je kao sunce koje stalno obasjava svet.

Available since: 04/07/2023.

Other books that might interest you

Сан и снови - Психолошке студије...

Лев Николаевич Толстой

Шта ако снови не би били мистична енигма, већ жива лабораторија ума? У „Сну и сновима“ Алфред Мори, пионир експерименталне психологије у 19. веку, спроводи фасцинантно истраживање о томе шта се дешава када свест ослаби: генеза снова, низ слика, улога памћења, хипнагогичне илузије, ноћне море, месечарење, екстаза, хипнотизам, опијеност, делиријум… Ништа није препуштено случају. Као неуморни посматрач самог себе, Мори умножава експерименте и прецизне записе (изазвана буђења, чулни стимулуси током сна, подударности између стварних сензација и сцена у сновима) да би расклопио механику сањања и њене блиске везе са телом, чулима и памћењем. Како се странице нижу, бришу се границе између сна, лудила и генијалности: ум повезује кроз асонанцу, појачава утиске, ствара уверљиве халуцинације и понекад открива заборављена сећања. Јасан, методичан и често изненађујући, овај класик доводи у дијалог психологију, физиологију и фасцинантна сведочанства. За свакога ко поставља питања о машти, свести или тајни ноћи, ово је фундаментално, смело и упадљиво модерно дело — које треба ослушкивати као научну и интимну авантуру у којој сан учи да говори.

Show book

Dnevnik jednog dobrovoljca

Pera Todorović

Ova knjiga predstavlja autentično svedočanstvo o srpsko-turskom ratu 1876. godine, napisano iz prve ruke od strane Pere Todorovića, novinara i učesnika u borbama. Kroz svoje zapise, Todorović daje živopisne prikaze svakodnevnog života dobrovoljaca – od prvih koraka na frontu, entuzijazma i patriotizma, do surovih borbi, stradanja i razočaranja. 
Njegov dnevnik nije samo ratna hronika, već i duboko lično svedočanstvo o iskušenjima kroz koja su prolazili srpski borci. Pišući bez ulepšavanja, on beleži ne samo herojske trenutke, već i umor, glad, bolesti i neizvesnost koja je obeležila ratne dane. Kroz introspektivne delove, autor preispituje motive dobrovoljaca, odnos prema oficirima, savezničkim snagama i neprijatelju, dajući čitaocu jedinstven uvid u atmosferu tog vremena. 
Dnevnik jednog dobrovoljca je jedno od najznačajnijih memoarskih dela srpske književnosti iz 19. veka, nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju duh i stvarnost srpskih ratova za oslobođenje.

Show book

Историја Уједињеног Краљевства

History Nerds

Кратак, занимљив поглед на историју Уједиљеног Краљевств.Без обзира да ли желите да обновите градиво за испит из историје или ако вам се само свиђа вратоломни увод у Уједињено Краљевство, ово је књига за вас. Водимо вас на сажету историјску турнеју од праисторијске Британије, све до модерних ратова брзо и ефикасно, информишући вас о свим детаљима које треба да знате о историји Уједињеног Краљевства. Узмите свој примерак данас и сазнајте више о краљевима, краљицама, савременим владарима и другим стварима, укључујући и побуне у Ирској и Шкотској.PUBLISHER: TEKTIME

Show book

Boginje u svakoj ženi - nova...

Džin Šinoda Bolen

Arhetipovi grčkih boginja kao put do lične istine Svaka žena nosi boginju u sebi. U nekima živi hladna Atina, boginja mudrosti, u nekima senzualna i kreativna Afrodita, ili negujuća Demetra, boginja plodnosti i materinski arhetip. Što je žena kompleksnija, verovatnije je da je u njoj aktivno više boginja. Džin Šinoda Bolen, jungovska psihoanalitičarka, oživljava grčki panteon kao naše unutrašnje arhetipove i primenjuje snagu mita na naše živote. U ovoj knjizi ona predstavlja sedam arhetipskih boginja, ili tipova ličnosti, s kojima svaka žena može da se identifikuje. Kroz arhetipove koji oblikuju žensko postojanje autorka promišlja o unutrašnjim obrascima koji se kod svake žene razlikuju, a razumevanje njihovog delovanja i njihova međusobna povezanost jesu ključ za samospoznaju i potragu za integritetom. U zavisnosti od toga koja je boginja dominantnija, odnosno koji je obrazac aktivniji, jedna žena može biti posvećenija karijeri, dok je druga ispunjenija kao supruga i majka – ono što jedne ispunjava, drugima nije od važnosti. Ovo delo uči žene šta da kultivišu, a šta da prevaziđu, kako da uz moć arhetipa boginje postanu istinske junakinje sopstvenih životnih priča.Knjiga Boginje u svakoj ženi, svetski bestseler iz oblasti ženske psihologije, jednako je relevantna i danas kao pre četrdeset godina, kad je prvi put objavljena. Prevod sa engleskog: Vesna Podgorac

Show book

Stendal

Štefan Cvajg

Malo je onih koji su više lagali i strastnije mistifikovali svet od Stendala, malo je onih koji su bolje i temeljitije iskazali istinu.Bezbrojne su njegove maskarade i zavođenja na pogrešan put. Prva se pojavljuje još pre nego što se otvori knjiga na njenom omotu, u predgovoru, jer Stendal, kome je pravo ime Anri Bejl, nikada ne priznaje jednostavno i prosto svoje ime. Čas svojevoljno sebi nadeva plemićku titulu, čas se presvlači kao „Sezar Bombe“ ili svojim inicijalima A.B. dodaje neko tajanstveno A.A., iza koga niko živ ne bi mogao da otkrije ono sasvim skromno ancien auditeur, što znači: bivši državni vojni sudija. Pisac se samo u pseudonimu, u lažnom predstavljanju oseća sigurnim. Tako se jednom prerušava u austrijskog penzionera, drugi put u ancien offider de cavalerie, a najradije imenom Stendal, koje je za njegove zemljake zagonetno (prema jednom pruskom gradiću koji je postao besmrtan usled njegove karnevalske ćudi). Napiše li negde kakav datum, možete se zakleti da nije tačan, a ispriča li u predgovoru Parmskog kartuzijanskog manastira da je ta knjiga napisana 1830, i to hiljadu dvesta milja daleko od Pariza, onda to lakrdijaštvo ne menja stvar da je ovaj roman, u stvari, napisao 1839, i to usred Pariza. I u stvarnosti se ove protivrečnosti veselo sapliću međusobno. U svojoj autobiografiji pompezno izveštava da se borio na bojištima kod Vagrama, Asperna i Ajlaua; nijedna reč od toga nije istinita, jer njegov dnevnik nepobitno dokazuje: u to isto vreme on je udobno sedeo u Parizu. Nekoliko puta govorio je o nekom dugačkom i važnom razgovoru s Napoleonom, ali, o sudbine! u sledećoj svesci čitamo mnogo verodostojnije priznanje: „Napoleon nije razgovarao s budalama kao što sam ja.“ Tako moramo kod Stendala svaku pojedinu tvrdnju da primimo s rezervom, a posebno valja biti nepoverljiv prema njegovim pismima, na koja on – navodno, iz straha od policije – načelno, pogrešno stavlja lažne datume i svaki put ih potpisuje drugim pseudonimom. Šeta li se lagodno u Rimu, sigurno će kao mesto otpreme pisma da navede Orvijeto, a piše li, navodno, iz Bezanosa, onda je toga dana verovatno bio u Grenoblu. Pokatkad je godinu, većinom mesec, navodno, pogrešio da bi izazvao zabludu, a gotovo redovno potpis je lažan. To, međutim, nije bio samo strah, kao što neki misle, od crnog kabineta austrijske policije koji ga je terao na takvo ludiranje, već urođena, iskonska žudnja za blefiranjem, zapanjivanjem, pretvaranjem i sakrivanjem. Stendal majstorski vitla mistifikacije i pseudonime kao svetlucavi floret oko svoje sopstvene ličnosti, samo da mu se neki radoznalac ne bi suviše približio i nikada nije krio ovu svoju strastvenu sklonost prema nasađivanju i intrigiranju. Kada ga je jednom neki prijatelj ogorčeno okrivio da je bezočno lagao, beleži on sasvim mirne savesti na ivici toga optužujućeg pisma: vrai – „to je tačno!“ Vedra čela i sa ironičnim zadovoljstvom, unosi on s prevarom u svoje službene dokumente lažne godine službovanja, izjave lojalnosti čas prema Burbonima, čas prema Napoleonu, i u svim njegovim spisima, štampanim i privatnim, vrve takve netačnosti kao riblja ikra u močvari. Ali poslednja njegova mistifikacija je rekord u lažljivosti i, na njegovu kategoričnu želju u testamentu, urezana je čak u mermer na njegovom nadgrobnom spomeniku, na groblju na Monmartru. Tamo još i danas može da se pročita to dovođenje u zabludu: Arigo Bejl, Milanac, kao znak poslednjeg počivališta čoveka koji je na dobrom francuskom jeziku kršten kao Anri Bejl i koji je (što ga posebno ljuti) rođen u gorkom provincijskom gradu Grenoblu. Čak i pred smrt je želeo da se pojavi pod maskom: i pred njom je hteo da se romantično maskira.

Show book

Ubij bližnjeg svog

Marko Lopušina

Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada izaći kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima.Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima sadržane su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“.Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije.Jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi.Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a više govore o nedelima neprijatelja nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji.Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera.Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički.U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije.

Show book