Other books that might interest you

• 

  Preko puta - istina

  Andrija Terzic

  • 1
  • 7
  • 0

  Reč autora:
  Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
  Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
  "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
  (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

  Show book

• 

  Dosadna knjiga

  Jasmina Mihajlovic

  • 0
  • 0
  • 0

  Ovo je najintimnija knjiga Jasmine Mihajlović u kojoj se intrigantno okrenula humoru, tananom hororu, zabavnoj esejistici. Naslov koji knjiga nosi predstavlja, pre svega, otklon od sveta (ljudi), s jednom blagom ironijom koju autorka ima, postavljajući pitanje: jer, ko će (još i) čitati Dosadnu knjigu? Kompoziciju knjige čine mali narativni svetovi, od jednog društveno-sociološkog paradoksa do intimno-lirskog obraćanja, u kojima ima svega, taman onoliko koliko je čoveku potrebno da oseti moć vrline i težinu svakodnevice, kako i kaže jedan poznati estetičar: Sve je savršeno u mikro i makro svetu. Samo u ovom našem – ništa ne valja. Autorka ovom knjigom predstavlja sebe u onim najtananijim i najfinijim predelima kratke proze u kojima dopušta i čitaocu da zastane, da se odmori, da udahne i, najzad, da pogleda u sopstvenu Svaštaru, kako glasi podnaslov-žanr knjige, i koji je rezime svega čime se autorka bavila u svojim prethodnim delima kao što su putopisi, ljubavne priče, praćenje fenomena modernog sveta i prepletaji sa drevnim...
  A tako se knjiga i završava, delom koji je naznačen kao Privatno. Pored otvorenosti prema svetu, koju donosi drugi deo knjige, ali i otvorenosti prema sebi, Jasmina Mihajlović uspela je da ispuni osnovni cilj svakog pisca, a to je da knjiga ima adresu. Uzbudljiva, intrigantna, na momente i bolna, oštra i duboko proživljena, ova topla knjiga ima samo jednu adresu koju nudi čitaocima, i ona glasi: Naša. Svaka adresa je naša.

  Show book

• 

  Berlingver

  Dušan Miklja

  • 0
  • 0
  • 0

  „Knjiga Dušana Miklje predstavlja politički portret Enrika Berlingvera, nedavno nenadano preminulog lidera italijanskih komunista i jedne od najmarkantnijih ličnosti savremenog komunističkog pokreta. U tom portretiranju autor daje i osnovne elemente biografije generalnog sekretara IKP, pri čemu se posebno zadržava na moralnom liku ’crvenog monaha’, kako su, ne bez razloga, ponekad nazivali Berlingvera. Svoju novinarsku naraciju Miklja zasniva, pre svega, na interpretiranju stanovišta samog Berlingvera, zatim, na brojnim svedočenjima i analitičkim viđenjima drugih o Berlingveru i njegovim političkim shvatanjima. Pritom su obuhvaćena uglavnom sva ključna pitanja koja dominiraju u mnoštvu događanja u političkom životu Italije i njene komunističke partije, kao i u svetskom socijalističkom kretanju u poslednjih petnaestak godina.“
  (Iz recenzije dr Čedomira Štrpca)
  „Enriko Berlingver u svojoj ličnosti otelotvoruje moralnu strogost, političku lucidnost i osećanje za opšte dobro. Bio je najuzorniji predvodnik generacije boraca radničkog pokreta.“
  Sandro Pertini, predsednik Republike Italije
  „Glavni razlog Berlingverovog uspona treba tražiti u njegovom – za Italiju netipičnom – shvatanju javne dužnosti. Kod nas je primetna težnja da se politika odvoji od morala. Za Berlingvera, naprotiv, ta dva pojma predstavljaju celinu.“
  Lučano Lama, generalni sekretar Generalne konfederacije rada Italije

  Show book

• 

  Dostojevski

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Teško je i puno odgovornosti dostojno govoriti o Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom i o njegovom značaju za naš unutrašnji svet, jer njegova jedinstvena širina i snaga traže novo merilo.
  Obimno delo, pri prvom približavanju mislimo da smo naišli na pesnika, a otkrivamo beskonačnost, kosmos sa sopstvenim kružećim sazvežđem i drugom muzikom sfera. Pamet se uplaši da će u ovaj svet ikad do kraja prodreti: isuviše je tuđa pri prvom spoznanju njegova moć, isuviše je udaljena, do beskraja natmurena njegova misao, isuviše strane njegove poruke da bi duša mogla neposredno sagledati ovo novo nebo kao nebo svoga kraja. Dostojevski nije ništa ako nije proživljen iznutra. Mi najpre možemo meriti u dubinu sopstvenu snagu saosećanja i sažaljenja i prekaliti je za povišenu prijemljivost: moramo kopati do najdubljih, najtajnijih žila našeg bića da bismo otkrili vezu s njegovom, najpre fantastičnom, pa zatim čudesno istinitom čovečnosću. Samo tamo, u najdubljem kutu, u večnom i nepromenljivom delu našeg bića, u njegovom početnom korenu, možemo se nadati da ćemo doći u dodir s Dostojevskim. Kako čudno izgleda tuđem oku ruski predeo bez puta, kao i ruska stepa, koliko malo sveta od našeg sveta! Ničega prijatnog što bi ljupko uspokojilo pogled, retko naiđe po koji tihi čas radi odmora. Mističan sumrak osećanja, pun munja, smenjuje hladna, često ledena jasnost duha, umesto toplog sunca, sa neba sija tajanstvena krvava polarna svetlost. U sferama Dostojevskog nailazimo na praiskonske predele, mističan svet, prastari i čedan u isti mah, i sladak strah obuzima nas pred njim kao pred svakom bliskošću večitih elemenata. Već ubrzo žudi naše divljenje s puno vere da se zaustavi, dok, međutim, neka slutnja opominje ganuto srce da se tu ne sme kao kod kuće zauvek ostati, da se mora, ipak, natrag u naš topliji, miliji, ali i uži svet. Preveliki je, to osećamo postiđeni, ovaj prastari kraj za svakidašnji pogled, prejak i suviše zagušljiv ovaj, čas ledeni, čas vatreni, vazduh za drhtavi dah. I duša bi htela da pobegne od veličanstvenosti ovakvih strahota kad ne bi nadvisivalo ovaj neumoljivo tragični, užasno zemaljski kraj, beskonačno uzvišeno, nebo dobrote, nebo, takođe, našeg sveta, ali ne u našim umerenim zonama, već mnogo više u beskonačnosti zasvođeno, u jednoj oštroj duševnoj ciči. Iz ovoga kraja samo beskrajna uteha ove beskrajne zemaljske tuge baca pogled koji umiruje i naslućuje u strahotama veličinu, u tami Boga.

  Show book

• 

  Sećanja na Krležu

  Nada Marinković

  • 0
  • 0
  • 0

  Sećanja na Krležu su zanimljivo zamišljeno i adekvatno realizovano kolažno, književno publicističko štivo. Delo Nade Marinković daje Krležu iz jednog proživljenog ugla, s toplinom i suptilnim, ponekad iznenađujućim nijansama, ono pokazuje velikana u odnosima prema drugim, ali ne „drugima“ koji su oficijelne ličnosti, ili pripadaju „vlasti“. Celo je delo aranžirano veštom rukom iskusnog publiciste, intervjuera, putopisca i prozaika koji ne samo da ima šta da saopšti nego zna i kako treba prikovati pažnju čitaoca.
  Redovi koji slede nisu ni monografija ni hvalospev, u njima se ne skriva nikakvo posebno otkriće. Ovo je skroman, predmeta jedva dostojan pokušaj da se još nekom saopšte uspomene koje se čine dragocenim, uza sve što su pokrenule i povukle za sobom putevima asocijacija. Možda će još nekom, osim dosadašnjem vlasniku, pružiti vredan doživljaj u časovima samoće, u trenucima nesporazuma sa sobom ili sa svetom, jer je čitava ličnost inspiratora ovih redova bila prožeta borbom, otporom i istrajnošću, zagledanošću u viziju dostojanstvenog ljudskog života, viziju u koju je verovao do poslednjeg daha.
  Miroslav Krleža je umro čiste savesti ali ne i srećan; otišao je „na put“ s onim osećanjem koje imaju roditelji strasno vezani za ravnodušnu, nezahvalnu decu. Nije se tešio saznanjem da će „ta deca“ to isto doživeti od svojih naslednika jer nije bio zlurad. Ogorčavalo ga je tvrđenje da se „istorija ponavlja“, što je smatrao dokazom lakoumnosti i gluposti; ako je čovek jedanput udario glavom o zid, ne bi trebalo to deset puta da čini. Želeo je pokolenje koje će ići dalje polazeći od iskustva i mudrosti a ne bandoglavo i samouvereno započinjati iz početka, rušeći uz dotrajalo i loše sagrađeno i ono što su bile poruke ljubavi i mudrosti.
  Neki bi ljudi morali da budu večni, da fizički traju, jednostavno zato da bi imao neko da kaže glasno i jasno ono što misle mnogi pošteni i pametni ali mucavi, okovani obzirima, kukavičlukom, konformizmom, baš-me-briga filozofijom. Koliko je samo puta rekao i napisao: „Mi smo tradicionalno inertni, letargični, i to je u ličnom kao i u opštem životu naša kob!“

  Show book

• 

  Erazmo Roterdamski

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Erazmo Roterdamski, nekad najveća i najsvetlija slava svoga veka, danas je, što da to poričemo, jedva nešto više od pukog imena. Njegova bezbrojna dela, napisana na jednom zaboravljenom, nadnacionalnom jeziku, na humanističkom latinskom jeziku, spavaju nesmetano u bibliotekama; jedva da glas jednog jedinog od tih nekada širom celog sveta poznatih dela dopire i u naše doba. I njegov lik, jer je teško shvatljiv i sav u prelivima polutonova i protivrečnosti, zasenile su jače i silnije figure drugih svetskih reformatora, i o njegovom privatnom životu ne može da se kaže mnogo zanimljivog: čovek tišine i neprekidnog rada retko sebi stvara izrazitu biografiju. Štaviše, i samo njegovo delo za svest današnjih vremena zatrpano je i skriveno kao kamen temeljac pod već podignutom zgradom. Stoga treba unapred jasno i sažeto reći da je ono što nam Erazma Roterdamskog, tog velikog zaboravljenika, čini još i danas, i upravo danas, tako dragim upravo činjenica što je on među svim piscima i stvaraocima Zapada bio prvi svesni Evropejac, prvi borbeni prijatelj mira, najrečitiji branilac humanističkog, svetu i duhu upravljenog ideala. I što je on, povrh toga, u svojoj borbi bio za pravednije, dogovorno oblikovanje našeg duhovnog sveta, ta njegova tragična sudbina samo ga još prisnije veže s našim bratskim osećanjem.
  Erazmo je voleo mnogo onoga što i mi volimo, poeziju i filozofiju, knjige i umetnička dela, jezike i narode, i, bez razlikovanja među njima, celo čovečanstvo u ime zadatka višeg moralnog usavršavanja. I on je samo jednu stvar na zemlji, kao suprotnost razumu, istinski mrzeo: fanatizam.

  Show book