Sećanja na Krležu

Nada Marinković

Summary

Sećanja na Krležu su zanimljivo zamišljeno i adekvatno realizovano kolažno, književno publicističko štivo. Delo Nade Marinković daje Krležu iz jednog proživljenog ugla, s toplinom i suptilnim, ponekad iznenađujućim nijansama, ono pokazuje velikana u odnosima prema drugim, ali ne „drugima“ koji su oficijelne ličnosti, ili pripadaju „vlasti“. Celo je delo aranžirano veštom rukom iskusnog publiciste, intervjuera, putopisca i prozaika koji ne samo da ima šta da saopšti nego zna i kako treba prikovati pažnju čitaoca.
Redovi koji slede nisu ni monografija ni hvalospev, u njima se ne skriva nikakvo posebno otkriće. Ovo je skroman, predmeta jedva dostojan pokušaj da se još nekom saopšte uspomene koje se čine dragocenim, uza sve što su pokrenule i povukle za sobom putevima asocijacija. Možda će još nekom, osim dosadašnjem vlasniku, pružiti vredan doživljaj u časovima samoće, u trenucima nesporazuma sa sobom ili sa svetom, jer je čitava ličnost inspiratora ovih redova bila prožeta borbom, otporom i istrajnošću, zagledanošću u viziju dostojanstvenog ljudskog života, viziju u koju je verovao do poslednjeg daha.
Miroslav Krleža je umro čiste savesti ali ne i srećan; otišao je „na put“ s onim osećanjem koje imaju roditelji strasno vezani za ravnodušnu, nezahvalnu decu. Nije se tešio saznanjem da će „ta deca“ to isto doživeti od svojih naslednika jer nije bio zlurad. Ogorčavalo ga je tvrđenje da se „istorija ponavlja“, što je smatrao dokazom lakoumnosti i gluposti; ako je čovek jedanput udario glavom o zid, ne bi trebalo to deset puta da čini. Želeo je pokolenje koje će ići dalje polazeći od iskustva i mudrosti a ne bandoglavo i samouvereno započinjati iz početka, rušeći uz dotrajalo i loše sagrađeno i ono što su bile poruke ljubavi i mudrosti.
Neki bi ljudi morali da budu večni, da fizički traju, jednostavno zato da bi imao neko da kaže glasno i jasno ono što misle mnogi pošteni i pametni ali mucavi, okovani obzirima, kukavičlukom, konformizmom, baš-me-briga filozofijom. Koliko je samo puta rekao i napisao: „Mi smo tradicionalno inertni, letargični, i to je u ličnom kao i u opštem životu naša kob!“

Available since: 07/25/2018.

Other books that might interest you

Preko puta - istina

Andrija Terzic

Reč autora:
Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
"Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
(A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

Show book

Plivac

Andrija Terzic

"Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti ledja svemu,i mastanjima o onom sto je bilo, i cega nema, i sto bi trebalo da bude, i ovoj obali, i ovom zivotu. Plivati i isplivati."1
Vidi sebe na obali mora, zasto bi se uopste pitao sta je zivot i ima li nesto vise od takvog uzivanja. Zapitanost moze da bude samo pocetak duhovnog puta i promena na bolje. Ako se ne promeni na bolje, promenice se na gore. Promena je neizbezna. Zato on donosi odluku da ucestvuje. Skulptura, onaj gipki pokret, a grcevit, arhitektura tela koja prazni coveka i ostavlja mesto za nameru. Pokret. Plivac. Secanje na ono što smo apsolutno znali. Prirodna sredina. Porodjaj u vodi. Isplivace. Krstenje. Jordan prima na sebe svu tezinu sveta. Iz tog postupka izlazi univerzalni karakter. Izranja. Plivac. Ziv. Takmicar. Posvecenik.Otvoren, na svoj se zadatak trosi ceo. Nakon toga istinski miruje. Ne porobljavaju ga nezdravi nemiri. Ne slabe ga za vazne napore u zivotu. Upoznaje sebe. Pitanje je jedno kod onih sa ljupkom dusom, hoce li ih grubost potopiti kad ispliva? Nema istrajnijeg, u nacinu obostranog pripadanja. On koji pliva i plivanje kao nacin njegovog izrazavanja. Precizan i jasan. Koncentrisan i udubljen. Pribran. Platonove vode teku nagore. Idu ka centru i od njega. Namera plivaca je da ide daleko, u dubinu, ali ne i u duboko. Raduje se, ipak. Zivot tece. Tok misli. Plivamo. Stiks je na kraju. Ne voli reke. Vuce ga pucina. Ciljevi i izazovi, 1 Ivo Andric, Na obali, Sabrana dela Ive Andrica, knjiga deveta, Prosveta, Beograd, 1991. godine

Show book

Dama u zlatnom - Neobična priča...

En Mari O'Konor

Pred čitaocima je uzbudljiva priča o neobičnoj sudbini Klimtovog remek-dela. Kombinujući dokumentaristički i romaneskni pristup, O’Konorova sve vreme uspeva da održi napetost dostojnu trilera i erudiciju karakterističnu za dela iz istorije i istorije umetnosti. Dama u zlatnom na taj način tematizuje mnoge društveno-političke aspekte ondašnje epohe: bečki fin de siècle, propast Austrougarske monarhije sa krešendom Prvog svetskog rata, tragičnu istoriju nacizma njegovih relikta, pa sve do osvita XXI veka i losanđeleske aukcije koja će odrediti (za sada) konačnu sudbinu slike. Istorijske turbulencije i pitoreskni portreti poznatih i manje poznatih ličnosti predstavljeni su kroz verodostojne, gotovo intimističke epizode na osnovu kojih stičemo širu sliku o ovom ne tako davnom vremenu i evoluciji slikara čija dela ni dan-danas ne prestaju da zadivljuju publiku širom sveta.
Dama u zlatnom nam donosi izuzetno zanimljivu pripovest ne samo o Gustavu Klimtu i njegovom opusu već i specifičnom duhu vremena u kome je taj opus nastao. Po knjizi je snimljen i istoimeni film sa Helen Miren i Rajanom Renoldsom u glavnim ulogama.
 
Prevod sa engleskog: Miloš Mitić

Show book

Portret umetnice čistog srca

Nada Marinković

„Roman je istorija života umetnice Ivanke Jovanović, koja je kao samouka počela da slika u pedesetoj godini života i za kratko vreme dobila najviše ocene najstrože stručne kritike. Za svega nekoliko godina, njena platna su dobila mesto u galerijama i muzejima Pariza, Londona, Minhena, Moskve, Rima, Berlina, Budimpešte, Milana... Težeći da otkrije, gde se taj umetnički nagon, taj izuzetan dar, skrivao pre erupcije stvaralaštva, pisac proučava Ivankin život, prateći ga od najranijih godina i potonje etape: kroz životnu borbu, iskušenja rata, njenu najdublju intimu. Scena na kojoj se ova povest zbiva, uglavnom je Bačka, grad Sombor i njegova okolina, ali isto toliko i neki drugi gradovi: Baja, Pečuj, Milano, Venecija, Pariz, Moskva, Minhen... Život će Ivanku odvesti u Srbiju, u Kragujevac i Gornji Milanovac, i sve što se tokom njene nemirne biografije zbivalo, sliće se kao mnoge pritoke u snažnu reku njenog stvaralaštva. Opisima drevnog Sombora i njegove istorije, okolnih salaša, Dunava i Batinske bitke, ratnog vihora i prvih posleratnih godina – kroz lirske slike i dramatične ratne sekvence – pisac ostvaruje dinamiku jake zvučnosti.“

Iz recencije Milorada R. Blečića

Show book

Autobiografija

Branislav Nušić

Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao – pisanje biografije – kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi Akademije nauka. I, eto, toga opravdanja radi ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.
U jedno doba nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam bio postao neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su – to se već razume – počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana Akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju, i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dan-danas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci – to sam odlučio da za vremena piberem građu za svoj životopis.
Eto to me je uglavnom rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu.
Opis ovoga života otpočeo sam s rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak. Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.
Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (s mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj. Onako otprilike kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period s mnogo potperioda. Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period „od doseljenja do propasti“. Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period „robovanja i patnji“.
– Branislav Nušić

Show book

Sveti đavo Raspućin i žene

Rene Filep-Miler

Sveti đavo bio je naslov jednog protiv Raspućina upravljenog pogrdnog zapisa iz pera strahovitog kaluđera Iliodora. Optužbe i tvrđenja tog pamfleta znatno su doprineli stvaranju one lažne i karikirane slike koja Raspućina prikazuje kao prepredenog šarlatana, upravo kao glavnog krivca za propast Rusije.
Ta slika, stvorena mržnjom tog neprijatelja, postala je otada šablon za Raspućinov portret i tako pružena javnosti. Meteži revolucije dugo vremena su onemogućavali objektivnu korekturu te slike, jer revolucionarnoj frazi koja beše na dnevnom redu nije bila potrebna istinitost; za nju je u toj političkoj borbi bio od važnosti samo efekat. U tom pogledu pak, mučno da bi se mogao poželeti podesniji istorijski portret nego što beše taj koji je bio u stanju da bolje i očiglednije nego bilo koji drugi prikaže svekoliku nedostojnost ranijeg vladavinskog sistema i njegovih predstavnika.
Za revolucionarnu Rusiju, u njenoj borbi protiv jednog odista u mnogim pogledima preterano neispravnog te prema tome izopačenog sistema, kao što je bio carizam, moglo je to karikiranje ličnosti i situacija izgledati ako ne opravdano a ono bar kao nešto što može da se izvini. Međutim, bez ikakvog dokazanog razloga, Raspućinovu figuru zahvatilo je i uživanje publike u skandalima i senzacijama, i ono je doprinelo svoje da se stvori koliko lažna toliko i, u svojoj šarenoj tehnici, prosta slika jednog banalnog „đavola u čovečjem obliku“.

Show book