Translator Radmila Darmila Vojinovic
Publisher: Tektime
Кратак, забаван и сажет поглед на историју Ирске.Од почетка времена, Ирци су увек фасцинирали свет. Од њиховог веселог, срећног понашања до сукоба са Енглеском и напетих подела на Север и Југ. Уроните у овај сажети водич и научите све што треба да знате за следећу посету Смарагдном острву.
Шта ако снови не би били мистична енигма, већ жива лабораторија ума? У „Сну и сновима“ Алфред Мори, пионир експерименталне психологије у 19. веку, спроводи фасцинантно истраживање о томе шта се дешава када свест ослаби: генеза снова, низ слика, улога памћења, хипнагогичне илузије, ноћне море, месечарење, екстаза, хипнотизам, опијеност, делиријум… Ништа није препуштено случају. Као неуморни посматрач самог себе, Мори умножава експерименте и прецизне записе (изазвана буђења, чулни стимулуси током сна, подударности између стварних сензација и сцена у сновима) да би расклопио механику сањања и њене блиске везе са телом, чулима и памћењем. Како се странице нижу, бришу се границе између сна, лудила и генијалности: ум повезује кроз асонанцу, појачава утиске, ствара уверљиве халуцинације и понекад открива заборављена сећања. Јасан, методичан и често изненађујући, овај класик доводи у дијалог психологију, физиологију и фасцинантна сведочанства. За свакога ко поставља питања о машти, свести или тајни ноћи, ово је фундаментално, смело и упадљиво модерно дело — које треба ослушкивати као научну и интимну авантуру у којој сан учи да говори.Show book
Ova knjiga predstavlja autentično svedočanstvo o srpsko-turskom ratu 1876. godine, napisano iz prve ruke od strane Pere Todorovića, novinara i učesnika u borbama. Kroz svoje zapise, Todorović daje živopisne prikaze svakodnevnog života dobrovoljaca – od prvih koraka na frontu, entuzijazma i patriotizma, do surovih borbi, stradanja i razočaranja. Njegov dnevnik nije samo ratna hronika, već i duboko lično svedočanstvo o iskušenjima kroz koja su prolazili srpski borci. Pišući bez ulepšavanja, on beleži ne samo herojske trenutke, već i umor, glad, bolesti i neizvesnost koja je obeležila ratne dane. Kroz introspektivne delove, autor preispituje motive dobrovoljaca, odnos prema oficirima, savezničkim snagama i neprijatelju, dajući čitaocu jedinstven uvid u atmosferu tog vremena. Dnevnik jednog dobrovoljca je jedno od najznačajnijih memoarskih dela srpske književnosti iz 19. veka, nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju duh i stvarnost srpskih ratova za oslobođenje.Show book
Malo je onih koji su više lagali i strastnije mistifikovali svet od Stendala, malo je onih koji su bolje i temeljitije iskazali istinu.Bezbrojne su njegove maskarade i zavođenja na pogrešan put. Prva se pojavljuje još pre nego što se otvori knjiga na njenom omotu, u predgovoru, jer Stendal, kome je pravo ime Anri Bejl, nikada ne priznaje jednostavno i prosto svoje ime. Čas svojevoljno sebi nadeva plemićku titulu, čas se presvlači kao „Sezar Bombe“ ili svojim inicijalima A.B. dodaje neko tajanstveno A.A., iza koga niko živ ne bi mogao da otkrije ono sasvim skromno ancien auditeur, što znači: bivši državni vojni sudija. Pisac se samo u pseudonimu, u lažnom predstavljanju oseća sigurnim. Tako se jednom prerušava u austrijskog penzionera, drugi put u ancien offider de cavalerie, a najradije imenom Stendal, koje je za njegove zemljake zagonetno (prema jednom pruskom gradiću koji je postao besmrtan usled njegove karnevalske ćudi). Napiše li negde kakav datum, možete se zakleti da nije tačan, a ispriča li u predgovoru Parmskog kartuzijanskog manastira da je ta knjiga napisana 1830, i to hiljadu dvesta milja daleko od Pariza, onda to lakrdijaštvo ne menja stvar da je ovaj roman, u stvari, napisao 1839, i to usred Pariza. I u stvarnosti se ove protivrečnosti veselo sapliću međusobno. U svojoj autobiografiji pompezno izveštava da se borio na bojištima kod Vagrama, Asperna i Ajlaua; nijedna reč od toga nije istinita, jer njegov dnevnik nepobitno dokazuje: u to isto vreme on je udobno sedeo u Parizu. Nekoliko puta govorio je o nekom dugačkom i važnom razgovoru s Napoleonom, ali, o sudbine! u sledećoj svesci čitamo mnogo verodostojnije priznanje: „Napoleon nije razgovarao s budalama kao što sam ja.“ Tako moramo kod Stendala svaku pojedinu tvrdnju da primimo s rezervom, a posebno valja biti nepoverljiv prema njegovim pismima, na koja on – navodno, iz straha od policije – načelno, pogrešno stavlja lažne datume i svaki put ih potpisuje drugim pseudonimom. Šeta li se lagodno u Rimu, sigurno će kao mesto otpreme pisma da navede Orvijeto, a piše li, navodno, iz Bezanosa, onda je toga dana verovatno bio u Grenoblu. Pokatkad je godinu, većinom mesec, navodno, pogrešio da bi izazvao zabludu, a gotovo redovno potpis je lažan. To, međutim, nije bio samo strah, kao što neki misle, od crnog kabineta austrijske policije koji ga je terao na takvo ludiranje, već urođena, iskonska žudnja za blefiranjem, zapanjivanjem, pretvaranjem i sakrivanjem. Stendal majstorski vitla mistifikacije i pseudonime kao svetlucavi floret oko svoje sopstvene ličnosti, samo da mu se neki radoznalac ne bi suviše približio i nikada nije krio ovu svoju strastvenu sklonost prema nasađivanju i intrigiranju. Kada ga je jednom neki prijatelj ogorčeno okrivio da je bezočno lagao, beleži on sasvim mirne savesti na ivici toga optužujućeg pisma: vrai – „to je tačno!“ Vedra čela i sa ironičnim zadovoljstvom, unosi on s prevarom u svoje službene dokumente lažne godine službovanja, izjave lojalnosti čas prema Burbonima, čas prema Napoleonu, i u svim njegovim spisima, štampanim i privatnim, vrve takve netačnosti kao riblja ikra u močvari. Ali poslednja njegova mistifikacija je rekord u lažljivosti i, na njegovu kategoričnu želju u testamentu, urezana je čak u mermer na njegovom nadgrobnom spomeniku, na groblju na Monmartru. Tamo još i danas može da se pročita to dovođenje u zabludu: Arigo Bejl, Milanac, kao znak poslednjeg počivališta čoveka koji je na dobrom francuskom jeziku kršten kao Anri Bejl i koji je (što ga posebno ljuti) rođen u gorkom provincijskom gradu Grenoblu. Čak i pred smrt je želeo da se pojavi pod maskom: i pred njom je hteo da se romantično maskira.Show book
Gdje se nalazi Jerusalem? Da li je to zaista na Bliskom istoku?- Ili -Da li je Jerusalim u Evropi? Ova knjiga će pokazati da Jerusalim u Bibliji nije na Bliskom istoku, već se zapravo nalazi u Evropi Jerusalim na Bliskom istoku nije ništa drugo do lažna i prevara koju su kreirali političari i biznismeni. Istorija Jerusalima je o novcu i moći i puna je lažiShow book
Teško je i puno odgovornosti dostojno govoriti o Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom i o njegovom značaju za naš unutrašnji svet, jer njegova jedinstvena širina i snaga traže novo merilo.Obimno delo, pri prvom približavanju mislimo da smo naišli na pesnika, a otkrivamo beskonačnost, kosmos sa sopstvenim kružećim sazvežđem i drugom muzikom sfera. Pamet se uplaši da će u ovaj svet ikad do kraja prodreti: isuviše je tuđa pri prvom spoznanju njegova moć, isuviše je udaljena, do beskraja natmurena njegova misao, isuviše strane njegove poruke da bi duša mogla neposredno sagledati ovo novo nebo kao nebo svoga kraja. Dostojevski nije ništa ako nije proživljen iznutra. Mi najpre možemo meriti u dubinu sopstvenu snagu saosećanja i sažaljenja i prekaliti je za povišenu prijemljivost: moramo kopati do najdubljih, najtajnijih žila našeg bića da bismo otkrili vezu s njegovom, najpre fantastičnom, pa zatim čudesno istinitom čovečnosću. Samo tamo, u najdubljem kutu, u večnom i nepromenljivom delu našeg bića, u njegovom početnom korenu, možemo se nadati da ćemo doći u dodir s Dostojevskim. Kako čudno izgleda tuđem oku ruski predeo bez puta, kao i ruska stepa, koliko malo sveta od našeg sveta! Ničega prijatnog što bi ljupko uspokojilo pogled, retko naiđe po koji tihi čas radi odmora. Mističan sumrak osećanja, pun munja, smenjuje hladna, često ledena jasnost duha, umesto toplog sunca, sa neba sija tajanstvena krvava polarna svetlost. U sferama Dostojevskog nailazimo na praiskonske predele, mističan svet, prastari i čedan u isti mah, i sladak strah obuzima nas pred njim kao pred svakom bliskošću večitih elemenata. Već ubrzo žudi naše divljenje s puno vere da se zaustavi, dok, međutim, neka slutnja opominje ganuto srce da se tu ne sme kao kod kuće zauvek ostati, da se mora, ipak, natrag u naš topliji, miliji, ali i uži svet. Preveliki je, to osećamo postiđeni, ovaj prastari kraj za svakidašnji pogled, prejak i suviše zagušljiv ovaj, čas ledeni, čas vatreni, vazduh za drhtavi dah. I duša bi htela da pobegne od veličanstvenosti ovakvih strahota kad ne bi nadvisivalo ovaj neumoljivo tragični, užasno zemaljski kraj, beskonačno uzvišeno, nebo dobrote, nebo, takođe, našeg sveta, ali ne u našim umerenim zonama, već mnogo više u beskonačnosti zasvođeno, u jednoj oštroj duševnoj ciči. Iz ovoga kraja samo beskrajna uteha ove beskrajne zemaljske tuge baca pogled koji umiruje i naslućuje u strahotama veličinu, u tami Boga.Show book
Ko su ljudi na vlasti danas?Da li su mnogi od ovih ljudi glumci?Milioneri i milijarderiKo su dovraga oni?Za koga rade? Matematički dokazi pokazuju da se ljudi na vlasti igraju igrica Da li su mnogi događaji širom svijeta lažno inscenirani?Da li su mnogi događaji širom svijeta lažni?Da li mediji govore laži svijetu?Show book
