Crveni cvet

Baronica Emuška Orci

Sinopsis

Nedavno veoma zamašan broj plemića uspeo je da izmakne iz Francuske, i da se dočepa Engleske. O njihovom spasenju hođahu čudne glasine; i ta bekstva učestavahu i začudno behu smela; narod je bio oko toga veoma uzrujan. Narednik Gropjer poslat je na giljotinu što je dopustio čitavoj porodici plemića da umakne kroz Severnu kapiju, takoreći ispred njegovog nosa.
Tvrdilo se da su ta bekstva organizovana od jedne bande Engleza čija je smelost izgledala bez premca, i koji su, prosto iz puke želje da se bave onim što ih se ne tiče, provodili sve svoje dokono vreme u tome da iskradu žrtve koje su zakonito bile namenjene gospođi Giljotini.
Ove glasine uskoro osvojiše maha i dobiše čudni huk. Nije moglo biti više sumnje da je banda mahnitih Engleza postojala; i držalo se da su oni pod vođstvom čoveka čija smelost i domišljatost izgledaše basnoslovna. Čudne priče pričahu se kako on i oni plemići što bi ih on spasao odjednom, čim bi se obreli kraj kapija postajahu nevidljivi i izmicahu kroz kapije nekim neprirodnim načinom.
Niko nije video te tajanstvene Engleze; a što se tiče njihovog vođe o njemu se nikad ne govoraše drugačije već s mističnom jezom.
Građanin Fukije-Tenvil dobijaše u toku dana komad hartije iz nekog mističnog izvora: katkad bi ga našao u džepu gornjeg kaputa, drugi put bi mu ga predao neko iz gomile, u prolazu, kada je išao na sednicu Odbora javne bezbednosti. Hartija je uvek sadržavala kratko obaveštenje da je banda svadljivih Engleza za poslom, i potpis je uvek bio isti: mali zvezdasti cvet, crveni poljski cvet, koji se u narodu zove raznim imenima, a najviše smešnim imenom: Crveno crevce.

Disponible desde: 13/07/2021.

Otros libros que te pueden interesar

Ispovesti

Milica Janković

Ispovesti su prvo objavljeno delo Milice Janković. Za samo objavljivanje ove zbirke pripovedaka vezuje se interesantna priča – naime, štampana je pod pseudonimom L. Mihajlović, najverovatnije prema imenu njenog ujaka Lazara Mihajlovića, koji je bio Miličin duhovni uzor. Zbirka je koncipirana kao devojački dnevnik prožet raznovrsnim temama: razmišljanjima o ljubavi, položaju žene u srpskom društvu druge polovine 19. i početka 20. veka, razočaranjem u život, snom o lepoti i uzvišenosti duha. Junakinja doživljava sebe kao „bolničarku duša“ – empatu koji svima može udeliti savet, ali se svojih nemira ne može osloboditi.

Ver libro

Žuta porodica i druge priče

Milica Janković

Žuta porodica i druge priče predstavlja zbirku priča inspirisanih kućnim ljubimcima i životinjama uopšte. Kako one razmišljaju, kako se ponašaju, ali i kako utiču na ljude, a pre svega na decu. Koliko su nam ta mala i često krhka bića poput kanarinaca slična, da li neke od naših osobina imaju i oni i kako sve to prepoznajemo i u njihovim dogodovštinama uživamo. Autorka je maestralno obradila temu emotivnog povezivanja dece i ljubimaca. U ovim pričama pored najmlađih mogu da uživaju čitaoci svih uzrasta koji vole životinje i koji su uspeli da u sebi sačuvaju dečju iskrenost i razdraganost.

Ver libro

Vikont od Braželona

Aleksandar Dima

Smešten u 1660-te i bavi se ranom vladavinom Luja XIV, roman je nazvan pričom o „poreklu“ kralja, „pričom o obrazovanju mladog čoveka koji je vladao preko 70 godina i postao jedan od najomiljenijih francuskih monarha“. Naravno, u romanu o Diminim musketarima, likovi igraju važnu ulogu u Lujevom obrazovanju.

Ver libro

Juče

Huan Emar

U gradu San Agustin de Tango nikada ne znate šta će se dogoditi, ili koga ćete sresti, teško je razlikovati banalno od realnog, a opasnost, delirijum ili istina vrebaju iza ugla. Tokom čitavog dana – jučerašnjeg – obuhvaćenog ovim romanom, glavni junak i njegova voljena supruga prisustvuju neobičnim dešavanjima: muškarca giljotiniraju zbog propovedanja intelektualnih zadovoljstava seksa, u zoološkom vrtu noj proždire lavicu, a možda i ne, jer u Emarovom nadrealnom svetu do izvesnosti je teško doći.
Emar, savremenik Pabla Nerude i Visentea Uidobra, pisao je pretežno tokom međuratnih godina. Iako je uticaj evropske avangarde na njega očigledan, teško je ne proglasiti ga postmodernističkim piscem, koji je skoro pola veka ispred svog vremena. Pinčon, Vonegat, Gadis i mnogi drugi, idu, nehotice, njegovim stopama, a gotovo sigurno ga nisu čitali.
Nije teško razumeti zašto su Emarovi savremenici bili zbunjeni ovim romanom. Filozofske peregrinacije nikada nikuda ne vode; primetno je odsustvo političkih i ideoloških skela, čini se da je Emar više zainteresovan za postavljanje pitanja nego za odgovaranje na njih.
Međutim, ono što je svojevremeno izgledalo kao nedostatak, sada to više nije. Odavno smo shvatili značaj same aktivnosti a ne cilja, kao i to da je potraga za krajnjim značenjem naivna namera.
Juče je, dakle, jedna krivulja iz prošlog veka, koja izgleda nekako savršeno usklađena sa našim današnjim, a verovatno i sutrašnjim (ne)prilikama.
Prevod sa španskog: Branko Anđić
Predgovor: Alehandro Sambra

Ver libro

Pripovetke

Onore de Balzak

Zbirka priča: „Gobsek“, „Gospođa Firmijani“, „Poruka“, „Bezbožnikova misa“, „Pjer Grasu“, „Slavni Godisar“, „Fačino Kane“, „Jedan kralj boema“, „Godisar II“ i „El Verdugo“.

Ver libro

Godine

Ani Erno

Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno. U Godinama, kao uostalom i u svim drugim njenim romanima, sebe i svet piše žena. Međutim, za razliku od drugih dela, ovim romanom obuhvaćen je znatan period, od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih, do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije. Pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u Godinama simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava a odnedavno i čitav svet. Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja.
 
Između prve i poslednje rečenice: Sve će slike nestati i Sačuvati nešto od vremena u kom nikad nećemo biti, odvija se čitav jedan život, čitava istorija jedne zemlje, čitavo umetničko delo. I odvija se vreme. Ove dve rečenice su razlog pisanja romana, sve će slike nestati… Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, Godine su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena.
 
Zbog svega ovoga, za mene su Godine bile jedna od onih knjiga koje fale.
 
Ljubica Pupezin, iz pogovora

Ver libro