Outros livros que poderiam interessá-lo

• 

  Autobiografija

  Branislav Nušić

  • 0
  • 0
  • 0

  Duhovita, satirična i neponovljivo šarmantna, "Autobiografija" Branislava Nušića jedno je od najzabavnijih dela srpske književnosti. U ovoj knjizi, veliki srpski komediograf na svoj prepoznatljiv način ismeva ustaljene norme biografskog pisanja, iznoseći događaje iz svog detinjstva i mladosti kroz prizmu ironije i preterivanja. 
  Kroz niz anegdota, Nušić se osvrće na svoje prve nestašluke, školske dane, ljubavne avanture i porodične situacije, vešto prikazujući univerzalne ljudske osobine i mane kroz humor i satiru. Njegova "Autobiografija" nije klasična ispovest, već duhovita kritika društva i njegovih apsurdnosti, kroz prizmu sopstvenog života. 
  Ovo delo ostaje jedno od omiljenih među čitaocima svih generacija, jer na zabavan i duhovit način osvetljava odrastanje i ljudsku prirodu, ostavljajući iza sebe bezvremenske pouke i osmeh na licu svakog ko je pročita.

  Ver livro

• 

  Marija Stjuart

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Na srednjovekovnoj pozornici intriga, dvoličnosti pa i krvavih ubistava Štefan Cvajg u ovom maestralnom istorijskom romanu opisuje psihološke portrete dveju snažnih žena. Jedna od njih, škotska kraljica Marija Stjuart, rastrzana između strasti i ništa manje strastvene borbe za svoju veru, stoji nasuprot engleske kraljice, dvolične i proračunate Elizabete I. Svoj fascinantni životni put, strastvena i lepa, Marija Stjuart okončava najpre u skoro dvodecenijskom zatočeništvu engleske kraljice i na kraju smrću odsecanjem glave, ni u jednom momentu ne pomislivši da se odrekne sopstvene vere.
  „Moral i politika idu zasebnim putevima. Stoga se jedan događaj prosuđuje sa potpuno različitih stanovišta, već prema tome da li se ocenjuje sa stanovišta čovečnosti ili, pak, sa stanovišta političke koristi. Moralno, pogubljenje Marije Stjuart ostaje kao potpuno neoprostiv akt: protiv svakog međunarodnog prava zadržali su u zatočenju usred mira susednu kraljicu, ispotaje spleli zamku i na najperfidniji način je njoj poturili. Ali, isto tako, ne može se osporiti da je, gledano sa državno-političkog stanovništva, odstranjenje Marije Stjuart za Englesku bila ispravna mera. Jer u politici ne odlučuje – nažalost! – pravo u jednoj meri, nego njen uspeh... Mračnim i krivudavim stazama ide često istorija, ali se na kraju uvek ispunjava istorijski smisao, uvek nužnosti konačno izvojuju svoje pravo“, objašnjava Cvajg pred kraj svoje pripovesti o tragičnoj sudbini kraljice Škotske.

  Ver livro

• 

  Magelan

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Ali uvek kad se jedan čovek ili jedan narod odvažno poduhvati zadatka koji prevazilazi njegove stvarne mogućnosti, povećavaju mu se i snage do jačine nikada neslućene: nikada, možda, nijedna nacija nije na veličanstveniji način sažela u jedan jedini pobednički trenutak svoje snage kao Portugal na prelomu petnaestog veka; odjednom ova zemlja stvara ne samo svoga Aleksandra, svoje Argonaute u licu Albukerka, Vaska da Game i Magelana nego i u licu Kamoensa, svoga Homera, u licu Baruša, svoga Livija. Naučnici, arhitekti, veliki trgovci niču preko noći. Za jedan nezaboravan svetski čas Portugal je prva nacija Evrope, predvodnik čovečanstva...

  Ver livro

• 

  Sanjarije usamljenog šetača

  Žan-Žak Ruso

  • 0
  • 0
  • 0

  Svoje delo Sanjarije usamljenog šetača, objavljeno posthumno 1782, francuski filozof Žan-Žak Ruso pisao je, s prekidima, u Ermenonvilu pored Pariza, pred smrt, između 1776. i 1778. godine. Da li su Sanjarije nastavak Ispovesti, dnevnik, eseji, zbirka refleksija?
  Ovaj zapis o slavljenju prirode i izolacije, koji obiluje piščevim anegdotama, kao i razmišljanjima o obrazovanju i političkoj filozofiji, zanimljiv je i zbog svoje žanrovske neodređenosti. Knjiga se sastoji od deset „šetnji“: prvih sedam uredio je sam autor, osma i deveta su završene, ali ih Ruso nije revidirao, dok je deseta ostala nepotpuna u trenutku Rusoove smrti.
  Ruso je smatrao da se čovek rađa dobar, te da naknadno biva iskvaren društvenim prilikama. Insistirao je na povratku na precivilizacijsku prirodnost i čistotu. Budući da je ovaj ideal neostvariv, iznevereni mislilac povlači se u izolaciju. Priroda je za ovog filozofa-šetača ne samo mesto za sanjarenje i osamu već i motivacija za razmišljanje o sebi, pa stoga beleženje sanjarija nastalih u ovim prilikama rezultuje boljom samospoznajom.
  Sanjarije usamljenog šetača su knjiga koja, uz poemu Noćne misli Edvarda Janga i Geteove Jade mladog Vertera, najavljuje rađanje evropskog romantizma.
   
  Prevod s francuskog: Mira Vuković

  Ver livro

• 

  Dikens

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Ne, ne treba da pitate ni knjige ni biografe koliko su savremenici voleli Čarlsa Dikensa. Ljubav živi pravim svojim dahom samo u kazanoj reči. Neka vam neko o njemu priča, najbolje kakav Englez čija daleka sećanja dopiru u ono doba prvih njegovih uspeha, neka vam o njemu priča neko od onih koji se još, ni posle pedeset godina, ne mogu da odluče da pesnika Pikvikovog kluba zovu Čarlsom Dikensom, nego stalno samo starim prisnim njegovim nadimkom „Boz“. Po tome koliko ih još sada gane i potrese kad se sete tog vremena, možemo da ocenimo koliko je bilo oduševljenje tih hiljada ljudi i s kakvim su silnim zanosom dočekivali one plave mesečne sveske, koje danas, rarissimum za bibliografile, blede po policama i rafovima. Kad je bio poštanski dan – ovako mi je pričao neki od ovih old Dickensians – prosto niste mogli da ostanete kod kuće i tu da čekate poštara koji je, najzad, da, najzad, nosio u svome svežnju i novu plavu Bozovu svesku. Ceo mesec ste upravo ludeli za njom, iščekivali ste je, radovali joj se, raspravljali da li će se Koperfild oženiti Dorom ili Agnesom, radovali ste se što je Mikober doživeo opet nepriliku – jer ste znali da će je herojski prebroditi uz vrući punč i u dobrom raspoloženju! – i zar je sad još trebalo da čekate, čekate dok poštar stigne na svojim gegavim kolicima, pa da vam tek odgonetne sve one vesele šarade. Ne, to niste mogli, to niste bili u stanju. I svi, i stari i mladi, izlazili su godinama i godinama toga dana poštaru u susret čitave dve milje, samo da bi što pre došli do svoje knjige. I već uz put, vraćajući se kući, počinjali su da čitaju. Preko ramena su jedni drugima zavirivali u stranice, a bilo ih je koji su čitali naglas, samo su se oni najobzirniji vraćali brzo natrag i žurili da što pre ovaj plen donesu svojoj ženi i svojoj deci. I kao što su u ovom gradiću, tako su tada u svakom selu, u svakom gradu, u celoj zemlji, svuda, u svim delovima sveta gde je živeo engleski svet voleli Čarlsa Dikensa; zavoleo ga je svako od prvog časa kad se sreo s njim i voleo ga sve do poslednjeg časa svoga života. Nikad u XIX veku nije nigde postojao sličan tako nepokolebljivo srdačan odnos između jednog pesnika i njegovog naroda. Kao kakav vatromet šiknula je ta slava, ali se nije gasila nikad, bila je kao sunce koje stalno obasjava svet.

  Ver livro

• 

  Kazanova

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Kazanova figurira kao poseban i jedinstveno srećan slučaj u svetskoj književnosti, pre svega zbog toga što je ovaj famozni šarlatan isto tako neopravdano dospeo u Panteon stvaralačkog duha kao i Pontije u Simvol vere. Što se tiče njegovog pesničkog plemstva, ono nije ništa manje sumnjivo nego ona iz azbuke drsko napabirčena viteška titula de Seingalt: nekoliko njegovih stihova, na brzinu sročenih između kreveta i kockarskog stola, u počast neke damice, mirišu na mošus i akademski lepak, i kad naš dobri Đakomo počne da filozofira, nije zgorega stisnuti vilice da bi se sprečilo zevanje. Ne, on tako malo pripada pesničkom plemstvu, on, Kazanova, kao u Goti, i ovde je parazit, nametljivac bez prava i ranga. Ali isto onako smelo kao što za života uspeva da kao sin bedne glumice, najureni sveštenik, rashodovani vojnik, ozloglašeni kockar, opšti s carevima i kraljevima, da bi konačno umro na rukama poslednjeg plemića, princa De Linja – prodrla je njegova senka među besmrtne, iako je on prividno samo mali duh koji se bavi umetnošću, unus ex multis, pepeo u vihoru vremena. Ali – čudna činjenica! – ne on, već svi njegovi slavni zemljaci i uzvišeni pesnici Arkadije, „božanstveni“ Metastazio, plemeniti Parini i tutti quanti, postali su bibliotečka prašina i hrana za filologe, dok njegovo ime još lebdi na svim usnama, zaokruženo u osmeh pun poštovanja. I prema svoj zemaljskoj verovatnoći, njegova erotična Ilijada živeće dugo i nalaziće fanatične čitaoce, dok već odavno La Gerusalemme liberata i Pastor fido kao cenjeni istorijski antikviteti leže nečitani u ormanima za knjige, prekriveni prašinom. Jednim potezom je taj ovejani igrač na sreću nadigrao sve pesnike Italije od Dantea i Bokača.
  
   

  Ver livro