Dar

Vladimir Nabokov

Sinopsis

Dar je poslednji roman koji je Nabokov napisao na svom maternjem jeziku i verovatno njegovo najuspelije delo iz tog perioda. Simbolično, to je ujedno omaž i zahvalnica velikoj tradiciji ruske književnosti na kojoj je stasao i kao čovek i kao književnik – „ljubavno pismo” Puškinu i Gogolju. Pisan u završnim godinama berlinskog egzila (1935–37), Dar je ujedno i kraj liminalne faze Nabokovljevog skoro pa epskog prelaza iz jedne kulturu u drugu, iz etničkog komfora koji mu je prirodom dat u apatridski nekomfor koji će ga žuljati do kraja života.
Na prvi pogled, Fjodor Godunov-Čerdincev, pisac emigrant i glavni protagonista ovog romana, koji je nakon Boljševičke revolucije pribežište pronašao u Berlinu, neodoljivo podseća na svog tvorca, ali kao i mnogo puta pre i posle, Nabokov poriče bilo kakvo poistovećivanje sa svojim junacima. Postoje dva glavna motiva na kojima počiva arhitektura ovog romana: Fjodorova glavna spisateljska ambicija da napiše životno delo pod nazivom Dar i njegova velika ljubav prema Zini Merc. Kao i uvek, Nabokov razvija i pregršt drugih motiva, poput prirode umetnosti i pisanja, Rusije, smrti, snova i egzila. Iako sam Nabokov tvrdi da u to vreme nije znao dovoljno dobro da uhvati duh ruske emigrantske prestonice – Berlina, jer pre svega nije bio dovoljno kritičan i oštar prema svojim sunarodnicima, čini se da je ovaj roman još jedan primer gde je umetnost pobedila stvarnost jer danas ondašnju rusku emigraciju zamišljamo baš onako kako ju je Nabokov opisivao u svojim delima.

Disponible desde: 14/01/2022.

Otros libros que te pueden interesar

Pometnje pitomca Terlesa i...

Robert Muzil

U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila.
Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka.
Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”.
U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi.
 
Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir Janković

Ver libro

Izgubljena dama

Vila Kader

Marijan Forester je žena koja ostavlja utisak na sve ljude oko sebe. Pravi je cvet starog američkog Zapada s kraja 19. veka, nosilac svih onih vrlina koje bi idealna žena trebalo da ima. Ona nikog ne ostavlja ravnodušnim i oko sebe uvek širi auru opčinjavajuće raskoši i bleštavila. Sa svojim starijim suprugom živi u Svit Voteru, mestu gde se sreću važni poslovni ljudi i inženjeri koji grade kičmu buduće američke imperije – beskrajne kilometre železničke pruge, ali i trgovci, radnici sa svih strana sveta. Mladi narator ove pripovesti Nil Herbert takođe je opčinjen gđom Forester, sve do trenutka kad počne da otkriva nesavršenosti njenog karaktera, naprsline u naizgled savršenoj arhitekturi njenih moralnih načela. Razočarani mladić na teži način shvata da na svetu ne postoji idealna žena.
Američki klasik Vila Kader nam u Izgubljenoj dami, jednom od svojih najuspelijih dela, daje kompleksan portret ne samo svoje junakinje Marijan Forester nego i univerzalne žene epohe, koja polako izlazi iz do grla zakopčane haljine licemernih patrijarhalnih svetonazora i navlači možda više ne tako raskošni ogrtač moderne, samosvesne žene, koja se hrabro suočava sa svojim žudnjama, ali i potrebom za većim pravima i jednakošću svog pola. Gđa Forester možda nije savršena žena, ali priznavanjem te činjenice autorka među prvima u svetu započinje veliku borbu koja će obeležiti čitav jedan vek pred njom, borbu za jednakost i prava žena.

Ver libro

Crveni cvet

Baronica Emuška Orci

Nedavno veoma zamašan broj plemića uspeo je da izmakne iz Francuske, i da se dočepa Engleske. O njihovom spasenju hođahu čudne glasine; i ta bekstva učestavahu i začudno behu smela; narod je bio oko toga veoma uzrujan. Narednik Gropjer poslat je na giljotinu što je dopustio čitavoj porodici plemića da umakne kroz Severnu kapiju, takoreći ispred njegovog nosa.
Tvrdilo se da su ta bekstva organizovana od jedne bande Engleza čija je smelost izgledala bez premca, i koji su, prosto iz puke želje da se bave onim što ih se ne tiče, provodili sve svoje dokono vreme u tome da iskradu žrtve koje su zakonito bile namenjene gospođi Giljotini.
Ove glasine uskoro osvojiše maha i dobiše čudni huk. Nije moglo biti više sumnje da je banda mahnitih Engleza postojala; i držalo se da su oni pod vođstvom čoveka čija smelost i domišljatost izgledaše basnoslovna. Čudne priče pričahu se kako on i oni plemići što bi ih on spasao odjednom, čim bi se obreli kraj kapija postajahu nevidljivi i izmicahu kroz kapije nekim neprirodnim načinom.
Niko nije video te tajanstvene Engleze; a što se tiče njihovog vođe o njemu se nikad ne govoraše drugačije već s mističnom jezom.
Građanin Fukije-Tenvil dobijaše u toku dana komad hartije iz nekog mističnog izvora: katkad bi ga našao u džepu gornjeg kaputa, drugi put bi mu ga predao neko iz gomile, u prolazu, kada je išao na sednicu Odbora javne bezbednosti. Hartija je uvek sadržavala kratko obaveštenje da je banda svadljivih Engleza za poslom, i potpis je uvek bio isti: mali zvezdasti cvet, crveni poljski cvet, koji se u narodu zove raznim imenima, a najviše smešnim imenom: Crveno crevce.

Ver libro

Priča Jevrejina Lutalice

Žan d'Ormeson

Ako postoji duša sveta, njen je pokretač ljubav.
 
U Veneciji, preko puta Duždeve palate i Crkve San Đorđo Mađore, misteriozni stranac zaljubljenom paru priča o hrišćanstvu, istoriji Rima, značajnim srednjovekovnim i renesansnim događajima, Vikinzima, Stendalu, Gogu i Magogu, Svetom Franji Asiškom, Kublaj-kanu, Kolumbu... otkrivajući im svoju verziju istorije sveta. Ovaj tajanstveni pripovedač zapravo je mitski Ahasfer, Jevrejin koji je odbio da udeli vodu Hristu na putu ka Golgoti i koji je stoga proklet na večni život i lutanje. Priča Jevrejina Lutalice razvija ovaj apokrif u pripovest o ljudskoj istoriji, smislenoj i besmislenoj, prokletoj od samih početaka, a opet ponekad punoj radosti i ljubavi. Učestvujući u brojnim istorijskim događajima ili im svedočeći, Jevrejin Lutalica postaje simbol njihove nespoznatljivosti, a njegova priča ostavlja čitaoca zapitanim nad poznatom istorijom, mitološkim obrascima i civilizacijskim matricama.
Sažimajući celokupno iskustvo sveta u dijalozima između različitih epoha, autor romana podriva smisao i tajnu tema koje opsedaju čoveka. Objavljena 1990. godine, Priča Jevrejina Lutalice oživljava mit univerzalan poput mitova o Don Žuanu, Šajloku, Prometeju, Faustu, večnim slikama svetske književnosti.
 
Prevela s francuskog Melita Logo-Milutinović

Ver libro

Mutna i krvava

Milica Janković

Roman Mutna i krvava prati tragičnu sudbinu Emilije Paprat, proslavljene glumice beogradskog pozorišta. Nakon saobraćajne nesreće Emilija će zavisiti od sluškinja ‒ najraznovrsnijih ženskih likova sa društvene margine kroz koje je istaknut i problem socijalne nejednakosti i nepravde. Drugi narativni tok romana prati dramatičnu priču porodice Kostić koju Emiliji pripovedaju njene bliske prijateljice. Sve likove povezuje duboka nesreća i tragičnost ljudske sudbine, „mutna, krvava reka“ – večni rat „između smrti i života, zla i dobra, svirepe borbe za blagostanje i raskoš i očajne borbe za hleb i pokrivač“.

Ver libro

Smeh u tami

Vladimir Nabokov

Ugledni, bogati kritičar umetnosti Albinus upoznaje mladu Margo, devojku iz najnižih slojeva berlinskog društva, zbog nje napusti porodicu i nehotice izazove kćerkinu smrt. Veza s Margo, koju on doživljava kao strasnu, zabranjenu ljubav, zapravo je samo još jedna iluzija. U ljubavnom trouglu on je prevarena strana, dok ulogu fatalnog zavodnika preuzima karikaturista Aksel Reks, glavni zlikovac romana. Kao pisac koji je sebe u pogovoru Loliti nazvao „antropomorfnim božanstvom” i koji je tvrdio da osnovni sukob u književnosti nije između likova, već između čitaoca i autora, Nabokov i u Smehu u tami, kao i u tolikim drugim svojim romanima, zapravo učestvuje kao neko ko sve posmatra i ko čitaocu stalno daje do znanja da je sve čemu prisustvuje samo iluzija, veštačka stvarnost umetnosti. Reks, dakle, jeste saučesnik u zaveri, saučesnik genijalnog šarlatana Vladimira Nabokova, a zavera u kojoj učestvuje, manje ili više dobar trik, jeste upravo roman u kojem obitava kao jedan od glavnih likova. Na taj način, Nabokov već u ranoj fazi svog stvaralaštva nagoveštava postmodernističke odlike svojih kasnijih dela i ponovo upućuje čitaoca da preispita odnos između stvarnosti (ili „stvarnosti“) i umetnosti. U ovom romanu on spretno prepliće motive umetničke književnosti i trivijalnih žanrova, te tako oveštalu priču o neverstvu, ljubavnom trouglu i zločinu pretvara u crnu komediju obogaćenu motivima nemačkog ekspresionizma u čijoj se osnovi nalazi uobičajeno nabokovljevsko istraživanje ideja stvarnosti, iluzije i imaginacije.

Ver libro