Outros livros que poderiam interessá-lo

• 

  Blago Pojntona

  Henri Džejms

  • 0
  • 0
  • 0

  Pripremajući se za brak, Oven Geret traži od svoje majke udovice da se iseli iz porodičnog doma, ostavljajući njegove slavne predmete njemu i njegovoj nevesti. Gospođa Geret ne odobrava svoju buduću snahu i angažuje mladu prijateljicu po imenu Fleda Več da spase kolekcionarske predmete i njenog sina.

  Ver livro

• 

  Smeh u tami

  Vladimir Nabokov

  • 0
  • 0
  • 0

  Ugledni, bogati kritičar umetnosti Albinus upoznaje mladu Margo, devojku iz najnižih slojeva berlinskog društva, zbog nje napusti porodicu i nehotice izazove kćerkinu smrt. Veza s Margo, koju on doživljava kao strasnu, zabranjenu ljubav, zapravo je samo još jedna iluzija. U ljubavnom trouglu on je prevarena strana, dok ulogu fatalnog zavodnika preuzima karikaturista Aksel Reks, glavni zlikovac romana. Kao pisac koji je sebe u pogovoru Loliti nazvao „antropomorfnim božanstvom” i koji je tvrdio da osnovni sukob u književnosti nije između likova, već između čitaoca i autora, Nabokov i u Smehu u tami, kao i u tolikim drugim svojim romanima, zapravo učestvuje kao neko ko sve posmatra i ko čitaocu stalno daje do znanja da je sve čemu prisustvuje samo iluzija, veštačka stvarnost umetnosti. Reks, dakle, jeste saučesnik u zaveri, saučesnik genijalnog šarlatana Vladimira Nabokova, a zavera u kojoj učestvuje, manje ili više dobar trik, jeste upravo roman u kojem obitava kao jedan od glavnih likova. Na taj način, Nabokov već u ranoj fazi svog stvaralaštva nagoveštava postmodernističke odlike svojih kasnijih dela i ponovo upućuje čitaoca da preispita odnos između stvarnosti (ili „stvarnosti“) i umetnosti. U ovom romanu on spretno prepliće motive umetničke književnosti i trivijalnih žanrova, te tako oveštalu priču o neverstvu, ljubavnom trouglu i zločinu pretvara u crnu komediju obogaćenu motivima nemačkog ekspresionizma u čijoj se osnovi nalazi uobičajeno nabokovljevsko istraživanje ideja stvarnosti, iluzije i imaginacije.

  Ver livro

• 

  Sabrana dela 3

  Radoje Domanović

  • 0
  • 0
  • 0

  Ova knjiga sadrži sledeće pripovetke: „Zdravo, zdravo“, „Božićna priča“, „Srpska inicijativa“, „Šta bi bilo?“, „Gospodin poslužitelj“, „Naš ženski svet“, „Ugledno dobro!“, „Patriotizam po naredbi“, „Još jedan prilog uglednoj ekonomiji“, „Admiral flote“, „Naš socijalista“, „Kandidujte“, „Novo zanimanje“, „Čitaocima“, „Musini đemovi“, „Jedno te jedno“, „Sve prema prilikama“, „Okreni, bože, nabolje“ i druge.

  Ver livro

• 

  Crveni cvet

  Baronica Emuška Orci

  • 0
  • 1
  • 0

  Nedavno veoma zamašan broj plemića uspeo je da izmakne iz Francuske, i da se dočepa Engleske. O njihovom spasenju hođahu čudne glasine; i ta bekstva učestavahu i začudno behu smela; narod je bio oko toga veoma uzrujan. Narednik Gropjer poslat je na giljotinu što je dopustio čitavoj porodici plemića da umakne kroz Severnu kapiju, takoreći ispred njegovog nosa.
  Tvrdilo se da su ta bekstva organizovana od jedne bande Engleza čija je smelost izgledala bez premca, i koji su, prosto iz puke želje da se bave onim što ih se ne tiče, provodili sve svoje dokono vreme u tome da iskradu žrtve koje su zakonito bile namenjene gospođi Giljotini.
  Ove glasine uskoro osvojiše maha i dobiše čudni huk. Nije moglo biti više sumnje da je banda mahnitih Engleza postojala; i držalo se da su oni pod vođstvom čoveka čija smelost i domišljatost izgledaše basnoslovna. Čudne priče pričahu se kako on i oni plemići što bi ih on spasao odjednom, čim bi se obreli kraj kapija postajahu nevidljivi i izmicahu kroz kapije nekim neprirodnim načinom.
  Niko nije video te tajanstvene Engleze; a što se tiče njihovog vođe o njemu se nikad ne govoraše drugačije već s mističnom jezom.
  Građanin Fukije-Tenvil dobijaše u toku dana komad hartije iz nekog mističnog izvora: katkad bi ga našao u džepu gornjeg kaputa, drugi put bi mu ga predao neko iz gomile, u prolazu, kada je išao na sednicu Odbora javne bezbednosti. Hartija je uvek sadržavala kratko obaveštenje da je banda svadljivih Engleza za poslom, i potpis je uvek bio isti: mali zvezdasti cvet, crveni poljski cvet, koji se u narodu zove raznim imenima, a najviše smešnim imenom: Crveno crevce.

  Ver livro

• 

  Lotijeva ženidba

  Pjer Loti

  • 0
  • 0
  • 0

  Loti je kršten 25. januara 1872, kada mu je bilo dvadeset dve godine i jedanaest dana.
  Kada se krštenje vršilo, u Londonu i Parizu bilo je otprilike jedan sat popodne. Dole na drugoj strani zemljine kugle, u baštama pokojne kraljice Pomare, gde je krštenje izvršeno, bilo je otprilike ponoć.
  U Evropi je bio hladan i sumoran zimski dan. Dole, u baštama kraljičinim, bila je tišina, grozničava čežnja letnje noći.
  Pet osoba prisustvovalo je ovom Lotijevom krštenju, među mimozama i pomorandžama, u toploj i mirišljavoj atmosferi, pod nebom posutim nebrojenim južnim zvezdama.
  To behu: Ariitea, kneginja iz kraljevske porodice, Faimana i Teria, kraljičine dvorkinje, Plumket i Loti, kadeti u marini Njenog Britanskog veličanstva.
  Loti, koji se do tog dana zvao Hari Grant, zadržao je ovo ime u opštinskim knjigama i u spiskovima kraljevske marine, ali njegovi prijatelji usvojiše njegovo novo ime.
  Obred je bio prost; svršio se bez dugih govora, bez velikih ceremonija.
  Ove tri Tahićanke imale su na glavi vence od prirodnog cveća, a bile su obučene u haljine od ružičastog muselina, s repovima. Pošto su uzalud pokušale da izgovore varvarska imena Hari Grant i Plumket, čije tvrde zvuke njihova maorska grla nisu mogla da podnesu, one odlučiše da ih zamene rečima Remuna i Loti, što su imena cveća.
  Sutradan saopštena je ova odluka celom dvoru, i na Okeaniji nije više bilo ni Harija Granta, ni njegovog prijatelja Plumketa.
  Sem toga bi ugovoreno, da prve reči urođeničke pesme: „Loti tajmane, itd...“ kad se tihim glasom zapevaju noću u blizini dvora, znače: „Remuna je tu, ili Loti, ili obojica; oni mole svoje prijateljice da dođu na njihov poziv, ili bar da im nečujno otvore baštenska vrata...“

  Ver livro

• 

  Erazmo Roterdamski

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Erazmo Roterdamski, nekad najveća i najsvetlija slava svoga veka, danas je, što da to poričemo, jedva nešto više od pukog imena. Njegova bezbrojna dela, napisana na jednom zaboravljenom, nadnacionalnom jeziku, na humanističkom latinskom jeziku, spavaju nesmetano u bibliotekama; jedva da glas jednog jedinog od tih nekada širom celog sveta poznatih dela dopire i u naše doba. I njegov lik, jer je teško shvatljiv i sav u prelivima polutonova i protivrečnosti, zasenile su jače i silnije figure drugih svetskih reformatora, i o njegovom privatnom životu ne može da se kaže mnogo zanimljivog: čovek tišine i neprekidnog rada retko sebi stvara izrazitu biografiju. Štaviše, i samo njegovo delo za svest današnjih vremena zatrpano je i skriveno kao kamen temeljac pod već podignutom zgradom. Stoga treba unapred jasno i sažeto reći da je ono što nam Erazma Roterdamskog, tog velikog zaboravljenika, čini još i danas, i upravo danas, tako dragim upravo činjenica što je on među svim piscima i stvaraocima Zapada bio prvi svesni Evropejac, prvi borbeni prijatelj mira, najrečitiji branilac humanističkog, svetu i duhu upravljenog ideala. I što je on, povrh toga, u svojoj borbi bio za pravednije, dogovorno oblikovanje našeg duhovnog sveta, ta njegova tragična sudbina samo ga još prisnije veže s našim bratskim osećanjem.
  Erazmo je voleo mnogo onoga što i mi volimo, poeziju i filozofiju, knjige i umetnička dela, jezike i narode, i, bez razlikovanja među njima, celo čovečanstvo u ime zadatka višeg moralnog usavršavanja. I on je samo jednu stvar na zemlji, kao suprotnost razumu, istinski mrzeo: fanatizam.

  Ver livro