Otros libros que te pueden interesar

• 

  Psi koji trče unazad

  Marko Đorđević

  • 0
  • 0
  • 0

  Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.
   
  Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.
   
  Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!
   
  Srđan V. Tešin

  Ver libro

• 

  Zombi-kombi jezdi regionom

  Ivančica Đerić

  • 0
  • 0
  • 0

  Ivančica Đerić pjesnikinja je najopustošenijega našeg svijeta, jer ona umije pisati pjesme jezikom tog svijeta. Tamo daleko gdje jest, ili je to blizu, zavisi s koje se strane gleda, osvaja neki posve novi jezik, neku novu rimu, jednostavnu, oporu i brutalnu, zbog koje žalim, zbog te Ivančicine rime i ritma žalim što nije negdje bliže. Ivančica nije postala netko iz drugoga svijeta. Bezbeli da nije, jer pisci ne napuštaju svoje svjetove. Otud i trenutna njezina pjesnička opsesija, koju umije ostvariti na stilski besprijekoran način. – Miljenko Jergović
   
  Ivančica Đerić peva o oporom i sumornom svetu, punom nepravde i paradoksa, otuđenosti i sramote. Žustra a melodična oporost njene poezije pokazuje da se lepota nije predala banalnosti, i da umetnost nije poklekla pred nesrećom. – Vladislava Gordić Petković
   
  Kakva li je ta Ivana, ima takav sluh za bol, takvo osećanje za ritam i takvu hrabrost za izražavanje! – Vladislava Vojnović
   
  Ivančica Đerić je glas generacije u dinamičnoj mješavini intimnih refleksija i opservacija savremenog društva. Obavezno u čitanke! – Aleksandra Veljović Ćeklić
   
  Čitajući Ivančicine pesme učim da i zbirka poezije može biti page turner i da se srce može raširiti tako da u njega stanu i Volter i reklama za šampon. Njena volja da razume i da spasi u svakoj pesmi pravi mesta za one za koje mesta nigde nema. Da imam sestru, ona bi pevala kao Ivančica Đerić. – Mirjana Drljević
   
  Pesme koje se mogu čitati kao rimovane priče. Živopisne slike, likovi, i situacije odvode nas u svet duhovite, maštovite, i mudre pesnikinje, u poeziju duboke osećajnosti i životne proživljenosti. – Tanja Mandić Rigonat
   
  „Zombi-kombi jezdi regionom” je kompresovana pjesnička slika svijeta; sve je tu, šarenilo i reklame, smijeh i bol, apsurd i apokaliptične slike, upakovano u prijemčivu, duhovitu, vrcavu, ritmičnu, melanholičnu i originalnu poeziju. – Tanja Stupar Trifunović
   
  Ivančica Đerić rimuje starinski, bez sličnog slučaja na prostorima našeg četveroimenog zajedničkog jezika. Koliko god je ta rima gotovo humorna, jer je u povijesti naših književnosti znamo kao takvu – utoliko je sadržaj njenih pjesama tegoban i osviješten do kosti – ali nekako čudno oslobađajući. – Ferida Duraković
   
  Pjesme Ivančice Đerić imaju u sebi nešto epsko, što odzvanja, što dira i boli, što zastaje u grlu, i teško se guta a dugo pamti. One su poput himne – još bolje zvuče kada se govore glasno, i nikada ne ostavljaju mjesta za ravnodušnost. Sjajna zbirka, za koju je dostatno reći: Gledam u tu knjigu, prepuna je zlata. – Berislav Blagojević

  Ver libro

• 

  Nahod

  Branislav Nušić

  • 0
  • 0
  • 0

  Tešiš me roditeljskom ljubavlju. Oh, kad bih je imao! Jer, reci, može li mi ponuditi ljubav majka koja me ne sme glasno sinom nazvati; može li otac, kojega ne smem glasno ocem nazvati? Žedan sam uvek bio te ljubavi, ali u trenutku kad sam suve usne prineo njenom izvoru da je se nasrčem – izvor je usahnuo; u trenutku kad sam tu ljubav poznao, ja sam je izgubio, a ti me tešiš njom! Rastao sam prazne duše koja je od detinjstva žeđu gorela, lutajući kroz suve pustinje ne bi li se na izvor namerila. A kad sam našao izvor taj, svež i opojan, izvor koji bi mi žeđ zagasio i praznu dušu mi ispunio, i kad sam suve usne prineo tome izvoru, sudbina stade preda me i reče mi: „Ne, taj je izvor otrovan: ne, ta je ljubav greh!“

  Ver libro

• 

  Knjiga druga

  Branislav Nušić

  • 0
  • 0
  • 0

  „Među dramskim delima što ih je Nušić napisao u Sarajevu posebno mesto zauzima Knjiga druga, komad u tri čina, prikazan prvi put u sarajevskom Narodnom pozorištu, 26.10.1927; potom, delo je postavljano na scenu samo još jednom, posle piščeve smrti, 1942, u okupiranom Beogradu. Delo nije doživelo veliki scenski uspeh, iako se pre najavljivanja prvog izvođenja u Sarajevu, ukazivalo da sadrži značajne tematske i dramaturške novine. Šta je to novo uneo Nušić komadom Knjiga druga u našu dramaturgiju dvadesetih godina prošloga stoleća? Da li je samo u pitanju originalnost forme, ili pak ambijent u kojem se zbiva radnja? Ili je možda posredi sama tema drame, koja bi se mogla definisati kao prikaz fatalne nemogućnosti opiranja vlastitoj sudbini, koja je glavnom junaku predodređena u vidu slučajno formirane fiks ideje? Nema sumnje, novosti ima u svemu što smo naveli. Iako je u srpskoj dramaturgiji i pre pojave Nušićeve Knjige druge bilo dela koja su obrađivala teme iz života „iza scene“, nijedno od njih nije tako široko prikazalo glumce i njihove preokupacije, kao i njihovo međusobno ponašanje u sferama privatnog života. Poput Ežena Skriba i njegove čuvene Adrijane Lekuvrer, upustio se Nušić u slikanje života iza kulisa, ali bez romantičarskih sentimentalnosti. Reklo bi se čak – želeo je da bude moderan u tretmanu jedne dramski zahvalne teme. Jer, očigledno je da se u ovoj drami Nušić donekle inspirisao pirandelovskim teatrom, što nije čudno budući da je Pirandelo upravo krajem dvadesetih godina „osvajao“ naše pozornice, izazivajući različite reakcije kako gledalaca, tako i samih izvođača. Zato se sa razlogom može pretpostaviti da je upravo ta okolnost što je Pirandelo tada bio sve više u središtu pažnje našeg pozorišnog sveta mogla dati Nušiću odrešene impulse da napiše Knjigu drugu. (...)“Raško V. Jovanović

  Ver libro

• 

  Here we go again

  Anelis Verbeke

  • 0
  • 0
  • 0

  Here we go again sadrži tri drame Belgijske autorke Anelis Verbeke koja je privukla pažnju svojim nagrađivanim romanima, ali se dokazala i kao uspešna dramska spisateljica. Drama Rail Gourmet priča je o mešavini najrazličitijih kultura u centru Evrope. Poslovni ljudi, evropski zvaničnici i turisti na peronima čekaju svoje vozove dok lokalni radnici i emigranti pakuju njihove obroke. Kakve su želje i težnje jednih i drugih? Postoji li raskršće na kome se nekada ovi ljudi sreću? Postoji li smisao?
   
  Almši! The Best of Alma Mahler je komad o turbulentnoj prvoj polovini 20. veka i samosvojnoj ženi, kompozitorki koja je bila supruga Malera, Gropijusa i Verfela, ljubavnica Кokoške, Кlimta, Zemlinskog i muza Albana Berga.
   
  Here We Go Again napisan je kao gotovo neprekidna rasprava u kojoj se preispituje sve što se može reći o predrasudama, rasizmu i drugim bolnim temama. Ispostavlja se da su ljudi, nakon svih nastojanja da se razumeju, nakon svađa, prebacivanja odgovornosti i pokušaja da se smire, na kraju krajeva samo životinje.

  Ver libro

• 

  Knjiga nespokoja

  Fernando Pessoa

  • 0
  • 0
  • 0

  Knjiga nespokoja je kaleidoskop glasova – začuđujuće skladni hor podvojenih ličnosti i heteronima velikog pesnika, duboko i uznemirujuće promišljanje života, lirika sumnji i strahova, sentimentalni vodič kroz metafizičku arhitekturu lisabonskih ulica, melanholija egzistencije jer, po rečima samog autora, „Fernando Pesoa, precizno govoreći, i ne postoji”. Teško je odrediti joj čak i književni vrstu; da li je u pitanju kontemplativna proza, tanana psihološka biblija tiho uznemirenih ljudi, epistolarni roman duše, poezija bez stiha, dnevnički zapis, filozofski eseji o prolaznosti? Ovo je knjiga zaglušujuće tišine gde svaki treptaj pesnikove duše odzvanja kao u praznoj crkvi razbijeni kristalni bokal u kome se mesto osveštanog vina nalaze tajne našeg pada.
  Knjiga nespokoja važi za kamen temeljac evropskog modernizma, to je knjiga na kojoj je Pesoa radio čitav život i nikada je nije završio ostavljajući svojim brojnim tumačima da joj pronađu početak i kraj, da je sa svakim novim izdanjem preuređuju kao nedokučivu slagalicu života, bez mogućnosti da dobiju tačnu i konačnu verziju. Pesoino vanvremensko delo upravo je to, neuhvatljiva istina stvari koja kao da nikada nije ni bila predodređena da se izgovori.
   
  Prevod s portugalskog: Vesna Stamenković

  Ver libro