Erazmo Roterdamski

Štefan Cvajg

Sinopsis

Erazmo Roterdamski, nekad najveća i najsvetlija slava svoga veka, danas je, što da to poričemo, jedva nešto više od pukog imena. Njegova bezbrojna dela, napisana na jednom zaboravljenom, nadnacionalnom jeziku, na humanističkom latinskom jeziku, spavaju nesmetano u bibliotekama; jedva da glas jednog jedinog od tih nekada širom celog sveta poznatih dela dopire i u naše doba. I njegov lik, jer je teško shvatljiv i sav u prelivima polutonova i protivrečnosti, zasenile su jače i silnije figure drugih svetskih reformatora, i o njegovom privatnom životu ne može da se kaže mnogo zanimljivog: čovek tišine i neprekidnog rada retko sebi stvara izrazitu biografiju. Štaviše, i samo njegovo delo za svest današnjih vremena zatrpano je i skriveno kao kamen temeljac pod već podignutom zgradom. Stoga treba unapred jasno i sažeto reći da je ono što nam Erazma Roterdamskog, tog velikog zaboravljenika, čini još i danas, i upravo danas, tako dragim upravo činjenica što je on među svim piscima i stvaraocima Zapada bio prvi svesni Evropejac, prvi borbeni prijatelj mira, najrečitiji branilac humanističkog, svetu i duhu upravljenog ideala. I što je on, povrh toga, u svojoj borbi bio za pravednije, dogovorno oblikovanje našeg duhovnog sveta, ta njegova tragična sudbina samo ga još prisnije veže s našim bratskim osećanjem.
Erazmo je voleo mnogo onoga što i mi volimo, poeziju i filozofiju, knjige i umetnička dela, jezike i narode, i, bez razlikovanja među njima, celo čovečanstvo u ime zadatka višeg moralnog usavršavanja. I on je samo jednu stvar na zemlji, kao suprotnost razumu, istinski mrzeo: fanatizam.

Disponible desde: 26/01/2023.

Otros libros que te pueden interesar

Pesme za decu

Jovan ović Zmaj

Izabrane pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Pesme su pogodne za divne poslepodnevne trenutke ili kao priče za laku noć. Za decu svih uzrasta. Pesme: "Vetar, Srda, Materina maza, Mali konjanik, Dete i leptir, Ala je lep ovaj svet, Pačija škola, Mali div, Zima, zima, e pa šta je, Zeka iz jendeka, Patak i žabe, Nećeš Lijo što si htela, Ćuran i vrabac, Mačak ide mišu u svatove, Šta ja vidim, Kucina kuća, Čudni su to pilići, 4 male mačke, Prljave ruke, Hvala, Da sam ja kralj, Majka čita knjižicu, Mali Jova, Mati, Koje je bolje, Pesma o pesmi, Lepa reč, Posadi drvo, Dobar drug, Istina, Poštenje, Laž, Ptica u kavezu, Deda i unukKaži mi kaži, Žaba čita novine, Ala su to grdne muke, Bela šteta, Đacima na početku školske godine, Deda i unuka, Golema repa". Čita Radmila Šinke.The chosen poems by Jovan Jovanović Zmaj. The poems are suitable for wonderful moments in the afternoon or as bedtime stories. For children of all ages. Read by Radmila Schinke.Die ausgewählten Gedichte von Jovan Jovanović Zmaj. Die Gedichte eignen sich für wunderbare Momente am Nachmittag oder als Gute-Nacht-Geschichten. Für Kinder jeden Alters. Gelesen von Radmila Schinke.

Ver libro

Kako nastaje crna

Marija Kostić

U zbirci izrazito emotivnog naboja, Marija Kostić uspostavlja klaustrofobični ambijent u kom se lirski subjekt bori da izađe van okvira sopstvenog tela, te pronađe odgovarajući oblik. Takva potraga isijava u gotovo apolinerovskoj igri sa formom zahvaljujući kojoj žensko telo metamorfozira u reč i usvaja tekstualni oblik. Kao čest motiv zbirke izdvajaju se ruke, ne samo lirskog subjekta i ljudi koji su formirali isti poput plastelina, već i ruke čitaoca kog pesnikinja uvlači u sopstveni vrtlog, te čitalac okrećući stranice, svoje dlanove spaja sa grotesknom gomilom dlanova svih onih koji se provlače između pršljenova ove knjige.
 
Suzana Džuver
 
U zbirci Kako nastaje crna, prikazana su unutrašnja previranja lirskog subjekta koji pokušava da pronađe sopstveni identitet i razume svoje mesto u svetu, preispitujući svoje uloge i postavljajući sebe u odnosu na druge. Ta previranja, kroz sva svoja migriranja, lirski subjekt nosi kao teret kog želi da se otarasi i tako iz sebe oslobodi dečiji glas koji bi nadjačao (samo)nametnuta ograničenja. Pesme se tematski i hronološki nadovezuju jedna na drugu i u njima se prelipću sve boje životnog iskustva, koje se na početku i kraju, uvek stapaju u jednu – crnu. Iz nje izvru i ulivaju se glavni motivi zbirke – koreni i osnova od koje pojedinac polazi, način na koji ga oni oblikuju i određuju njegov put, motivi straha, usamljenosti, besmisla, smrti, tuge. Takođe, na crnoj se najbolje ističu i motivi suprotni pomenutim, ali od njih neodvojivi. Naslov prve pesme i poslednji stih poslednje pesme zbirci daju kružnu strukturu i simbolično, u isti mah, nude razrešenje na suštinska pitanja lirskog subjekta, ali i naglašavaju večan nemir unutar njega.

Ver libro

Psi koji trče unazad

Marko Đorđević

Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.

Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.

Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!

Srđan V. Tešin

Ver libro

Gost niotkuda

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić umjetnik je trostruke marginalne pozicije. Za jednu je krivo nasljedstvo, ono što je preuzeo od predaka, a što ga je, htio - ne htio, odredilo, i čemu je posvetio svoje prve knjige. Za drugu su krive političke neprilike, ono što mu je nametnula okolina, a što ga je, htio - ne htio, odredilo, i čemu je posvetio velik dio svog egzilantskog pisanja proteklih godina. Za treću je kriv on sam, ono što je sam sebi odredio kao poziciju dalje od svih i svega, i čemu je posvetio knjigu koju imate pred sobom. Ta je marginalna pozicija najvrjednija, upravo zbog tog čina slobode, vlastite odluke. S te pozicije Nikolić promatra svijet ne mireći se s njegovom prazninom. Njegove su pjesme potraga za magijom iza pojavnog. Ona nekada otvara vrata prema ljubavi, nekada prema misticizmu, nekada prema vrtlozima propadanja. I sve je to bolje od praznine. I sve na kraju mora stati u jednu jednostavnu čistu sliku. Tako i, za Nikolića, nikako drugačije. Mutne slike znakovi su vrludanja kroz meandre snoviđenja i zaumnih vizija. Jednostavne slike ljepote znak su umjetnikove jasne spoznaje; on jednostavno zna što ljepota jest. On je u pjesmama ne traži, nego je pjesmama saopćava, pa je, prema tome, njegova zbirka pjesama vrsta objave. A objava, s druge strane, traži otvoreno srce koje nositelju objave vjeruje. Ja Jovanu, da završim, vjerujem.
 
Nebojša Lujanović

Ver libro

Prsti U Psećem Krznu

Aleksandra Jovanović

Čitanje pesničke zbirke Aleksandre Jovanović Prsti u psećem krznu moguće je uporediti sa sklapanjem mozaika ako svaki delić, svaku pojedinačnu pesmu, zamislimo kao cinični ugriz. Svaka od pesama predstavlja jedan trag na koži, ili kamen besno bačen na tlo, s namerom da se naznači tajna intimne ukletosti prenete na kosmogonijsku ravan. Ogoljeni subjekti kreću se kroz taman i tajanstven krajolik šume, sve dok varljiv zaklon ne nađu u tvrđavi, zamku ili kolibi. Međutim, služenje kultu predaka paradoksalno rezultira obeskorenjenošću: u kuću se ulazi kao u čeljust. Vešto se služeći simbolikom životinjskih motiva i kreirajući svojevrsni poetički „zverinjak”, lirski subjekat oblikuje iskonske situacije i arhetipove. U zbirci Prsti u psećem krznu primordijalno se kroz opore pesničke slike uliva u transfuziju ukletosti.

Dijaboličnost i destruktivnost ploti transponovane su motivima vezanim za ishranu, kao i preplitanjem nasilja i seksualnosti. Oštra i lucidna poetska imaginacija proizvodi antijunake poetske pseudobajke: Baš-čelika, ratnike, zemljodelnike, lovce… Nasuprot njima su prsti. Prsti su u psećem krznu, a žene su u prstima, žene bolesne / histerične, tužne / neporecivo daleke / od uranjanja u sebe („Krotke”), žene koje trpe nasilje, koje se povlače, sklanjaju, žrtvuju, bivaju odbačene i skrajnute. Lirski subjekat poziva junakinje da se uzdignu i da rastu u svojoj ranjivosti, da linjanjem odbace podređenost i pokažu zube. Kroz taj pesnički povik čitanje ove zbirke izjednačava se s navlačenjem spolja meke rukavice. Rukavice od krzna, a kad je budete stavili, u svaki vaš prst biće zabijen po jedan oštar zub.

Jelena Marinkov

Ver libro

Žigosani

Mila Gavrilović

U čemu je bio prestup ubijenih i prognanih ukrajinskih književnika s početka 20. veka? U zvaničnim izveštajima sa fabrikovanih suđenja oni su pretežno optuživani za pripreme terorističkih akcija protiv režima. Pod ovom optužbom pale su prve glave pesnika − Koste Burevija, Olekse Vliska, Hrihorija Kosinke i Dmitra Faljkivskog, 1934. godine (ukoliko izuzeti Hrihorija Čuprinku, koji je streljan 1921. godine). Takve su bile zvanične optužbe krvavog režima. U stvarnosti su ovi „teroristi”, naoružani perom, branili svoje pravo na originalni estetski pristup stvaralaštvu, drukčije rečeno, nisu se uklapali u predstavu o „novoj sovjetskoj umetnosti”.

Ver libro