Otros libros que te pueden interesar

• 

  Sabrana dela 3

  Radoje Domanović

  • 0
  • 0
  • 0

  Ova knjiga sadrži sledeće pripovetke: „Zdravo, zdravo“, „Božićna priča“, „Srpska inicijativa“, „Šta bi bilo?“, „Gospodin poslužitelj“, „Naš ženski svet“, „Ugledno dobro!“, „Patriotizam po naredbi“, „Još jedan prilog uglednoj ekonomiji“, „Admiral flote“, „Naš socijalista“, „Kandidujte“, „Novo zanimanje“, „Čitaocima“, „Musini đemovi“, „Jedno te jedno“, „Sve prema prilikama“, „Okreni, bože, nabolje“ i druge.

  Ver libro

• 

  Pripovetke

  Onore de Balzak

  • 0
  • 0
  • 0

  Zbirka priča: „Gobsek“, „Gospođa Firmijani“, „Poruka“, „Bezbožnikova misa“, „Pjer Grasu“, „Slavni Godisar“, „Fačino Kane“, „Jedan kralj boema“, „Godisar II“ i „El Verdugo“.

  Ver libro

• 

  Pometnje pitomca Terlesa i...

  Robert Muzil

  • 0
  • 0
  • 0

  U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila.
  Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka.
  Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”.
  U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi.
   
  Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir Janković

  Ver libro

• 

  Ja?

  Peter Flam

  • 0
  • 0
  • 0

  Ako ovo nije moj život, čija je moja smrt?
   
  Roman Petera Flama – Ja? nastaje nakon Prvog svetskog rata, sukoba koji je promenio svet i živote i pobednika i poraženih. Ekspresionistička proza tog vremena, mračna i duboka u saznanjima i iskustvima pisaca i gorka u spoznajama života i smrti, pokušavala je da odgovori na ona dubinska pitanja na koja ni rat ni mir nisu uspeli. Ovaj roman Eriha Mosea – Petera Flama, skoro čitav vek je čamio u arhivama izdavača „S. Fišera“, ali nije nimalo izgubio na aktuelnosti, naprotiv. Kao da ova lična drama, mračni vrtlog među strujama evropske književnosti, lavirint identiteta, stenogram psihičkog zemljotresa, tek sa modernim vremenima dobija na aktuelnosti i otkriva kodove za konačno dešifrovanje. Kao da je jedna civilizacija nestala u velikom ratnom sukobu, a posledice ljudske auto destrukcije tek sada, vek kasnije, dekodiramo pomoću ove knjige.
  Hirurg Hans se vraća iz rata u Berlin, 1918. Ali duboko u sebi oseća da nije više onaj isti čovek koji je otišao u rat. Veruje da živi u tuđem telu. Iako ga svi ga prepoznaju i misle da znaju sa kim razgovaraju, on sve manje prepoznaje sam sebe. Da li je ovo njegov pravi dom? Da li je on zapravo oženjen mladom, vitkom, lepom Gretom? Da li zaista imaju malog sina? Da li je on zaista buržoaski hirurg Hans ili je više Vilhelm Plahta, mrtvi ratni drug, pekarov sin iz Frankfurta? Za što pas Nero reži svaki put kada ga vidi, kao da je uljez?
  Iako se postepeno navikava na životnu rutinu i ponovo počinje lekarsku praksu, oseća se potpuno otuđenim od okoline. Iskustva života i smrti iz rovova nagrizla su njegov identitet. Nakon godinu dana, prošlost ga sustiže posle forenzičke obdukcije i svedočenja na sudu. Gorčina iskustva pojavljuje se iz mraka identiteta i opisuje najdublje tamnine duše.
   
  Prevod s nemačkog: Maja Matić
   
   
   
  „Fascinantno ponovno otkriće.“ Frankfurter Allgemeine Zeitung
   
  „Kao teško, intenzivno crveno vino. Sa izuzetno dugim ukusom.“ Deutschlandfunk Kultur
   

  Ver libro

• 

  Godine

  Ani Erno

  • 0
  • 0
  • 0

  Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno. U Godinama, kao uostalom i u svim drugim njenim romanima, sebe i svet piše žena. Međutim, za razliku od drugih dela, ovim romanom obuhvaćen je znatan period, od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih, do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije. Pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u Godinama simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava a odnedavno i čitav svet. Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja.
   
  Između prve i poslednje rečenice: Sve će slike nestati i Sačuvati nešto od vremena u kom nikad nećemo biti, odvija se čitav jedan život, čitava istorija jedne zemlje, čitavo umetničko delo. I odvija se vreme. Ove dve rečenice su razlog pisanja romana, sve će slike nestati… Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, Godine su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena.
   
  Zbog svega ovoga, za mene su Godine bile jedna od onih knjiga koje fale.
   
  Ljubica Pupezin, iz pogovora

  Ver libro

• 

  Lotijeva ženidba

  Pjer Loti

  • 0
  • 0
  • 0

  Loti je kršten 25. januara 1872, kada mu je bilo dvadeset dve godine i jedanaest dana.
  Kada se krštenje vršilo, u Londonu i Parizu bilo je otprilike jedan sat popodne. Dole na drugoj strani zemljine kugle, u baštama pokojne kraljice Pomare, gde je krštenje izvršeno, bilo je otprilike ponoć.
  U Evropi je bio hladan i sumoran zimski dan. Dole, u baštama kraljičinim, bila je tišina, grozničava čežnja letnje noći.
  Pet osoba prisustvovalo je ovom Lotijevom krštenju, među mimozama i pomorandžama, u toploj i mirišljavoj atmosferi, pod nebom posutim nebrojenim južnim zvezdama.
  To behu: Ariitea, kneginja iz kraljevske porodice, Faimana i Teria, kraljičine dvorkinje, Plumket i Loti, kadeti u marini Njenog Britanskog veličanstva.
  Loti, koji se do tog dana zvao Hari Grant, zadržao je ovo ime u opštinskim knjigama i u spiskovima kraljevske marine, ali njegovi prijatelji usvojiše njegovo novo ime.
  Obred je bio prost; svršio se bez dugih govora, bez velikih ceremonija.
  Ove tri Tahićanke imale su na glavi vence od prirodnog cveća, a bile su obučene u haljine od ružičastog muselina, s repovima. Pošto su uzalud pokušale da izgovore varvarska imena Hari Grant i Plumket, čije tvrde zvuke njihova maorska grla nisu mogla da podnesu, one odlučiše da ih zamene rečima Remuna i Loti, što su imena cveća.
  Sutradan saopštena je ova odluka celom dvoru, i na Okeaniji nije više bilo ni Harija Granta, ni njegovog prijatelja Plumketa.
  Sem toga bi ugovoreno, da prve reči urođeničke pesme: „Loti tajmane, itd...“ kad se tihim glasom zapevaju noću u blizini dvora, znače: „Remuna je tu, ili Loti, ili obojica; oni mole svoje prijateljice da dođu na njihov poziv, ili bar da im nečujno otvore baštenska vrata...“

  Ver libro