Other books that might interest you

• 

  Preko puta - istina

  Andrija Terzic

  • 1
  • 7
  • 0

  Reč autora:
  Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
  Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
  "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
  (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

  Show book

• 

  Dostojevski

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Teško je i puno odgovornosti dostojno govoriti o Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom i o njegovom značaju za naš unutrašnji svet, jer njegova jedinstvena širina i snaga traže novo merilo.
  Obimno delo, pri prvom približavanju mislimo da smo naišli na pesnika, a otkrivamo beskonačnost, kosmos sa sopstvenim kružećim sazvežđem i drugom muzikom sfera. Pamet se uplaši da će u ovaj svet ikad do kraja prodreti: isuviše je tuđa pri prvom spoznanju njegova moć, isuviše je udaljena, do beskraja natmurena njegova misao, isuviše strane njegove poruke da bi duša mogla neposredno sagledati ovo novo nebo kao nebo svoga kraja. Dostojevski nije ništa ako nije proživljen iznutra. Mi najpre možemo meriti u dubinu sopstvenu snagu saosećanja i sažaljenja i prekaliti je za povišenu prijemljivost: moramo kopati do najdubljih, najtajnijih žila našeg bića da bismo otkrili vezu s njegovom, najpre fantastičnom, pa zatim čudesno istinitom čovečnosću. Samo tamo, u najdubljem kutu, u večnom i nepromenljivom delu našeg bića, u njegovom početnom korenu, možemo se nadati da ćemo doći u dodir s Dostojevskim. Kako čudno izgleda tuđem oku ruski predeo bez puta, kao i ruska stepa, koliko malo sveta od našeg sveta! Ničega prijatnog što bi ljupko uspokojilo pogled, retko naiđe po koji tihi čas radi odmora. Mističan sumrak osećanja, pun munja, smenjuje hladna, često ledena jasnost duha, umesto toplog sunca, sa neba sija tajanstvena krvava polarna svetlost. U sferama Dostojevskog nailazimo na praiskonske predele, mističan svet, prastari i čedan u isti mah, i sladak strah obuzima nas pred njim kao pred svakom bliskošću večitih elemenata. Već ubrzo žudi naše divljenje s puno vere da se zaustavi, dok, međutim, neka slutnja opominje ganuto srce da se tu ne sme kao kod kuće zauvek ostati, da se mora, ipak, natrag u naš topliji, miliji, ali i uži svet. Preveliki je, to osećamo postiđeni, ovaj prastari kraj za svakidašnji pogled, prejak i suviše zagušljiv ovaj, čas ledeni, čas vatreni, vazduh za drhtavi dah. I duša bi htela da pobegne od veličanstvenosti ovakvih strahota kad ne bi nadvisivalo ovaj neumoljivo tragični, užasno zemaljski kraj, beskonačno uzvišeno, nebo dobrote, nebo, takođe, našeg sveta, ali ne u našim umerenim zonama, već mnogo više u beskonačnosti zasvođeno, u jednoj oštroj duševnoj ciči. Iz ovoga kraja samo beskrajna uteha ove beskrajne zemaljske tuge baca pogled koji umiruje i naslućuje u strahotama veličinu, u tami Boga.

  Show book

• 

  Alternativni vodic kroz Vavilon

  Srđan V. Tešin

  • 0
  • 0
  • 0

  U trenutku kada je moj grad odlučio da mu više nisam potreban ni kao pisac ni kao novinar, internet me spasao gladi i siromaštva. Poziv iz Građanskog lista da budem njihov kolumnista stigao je u pravi momenat. Činjenica da sam antitalenat za gomilanje materijalnih dobara samo mi olakšava posao. Onima koji se dobro ožene pisanje romana ide kao podmazano... Nakon desetogodišnjeg pisanja, tekstova je bilo desetostruko više. Odabrao sam 200, ali nisam uspevao da napravim knjigu jasno definisanih celina. Na predlog urednika Vladimira Arsenića, u pomoć sam pozvao prijatelja Nevena Ušumovića, istarskog književnika. On je surovo odstranio dve trećine mog izbora. Pedeset tri kolumne podelio je u celine, poglavljima dao naslove i napisao pogovor. U neku ruku, ovo je njegova koliko i moja knjiga.

  Show book

• 

  Blago cara Radovana

  Jovan Ducic

  • 0
  • 1
  • 0

  Knjiga o sudbini.
  Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, od poleta, od sile, od vere u život i u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepio bi da ne sija u pomrčini njegovo naslućeno blago...
  Knjiga mudrosti i lepote velikog srpskog pesnika, jedno od najčitanijih dela srpske književnosti. Riznica poetičnih filozofskih razmatranja o sudbinskim temama koje zaokupljaju svakog čoveka. Izvor znanja i životnog nadahnuća.

  Show book

• 

  Zapisi o pijenju čaja i...

  Leon Bogdanov

  • 0
  • 0
  • 0

  „Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima“ su jedinstvena knjiga u ruskoj, pa i u svetskoj književnosti. To su pravi autorovi dnevnici, pisani kao umetnički tekst. Bogdanov živi povučeno, skromno, uglavnom vreme provodi kod kuće. U njegovom životu zapravo ništa se ne događa, osim uobičajenih stvari. Odlazak u prodavnicu postaje događaj. Fiksiraju se vremenske prilike, pogled kroz prozor.Na dnevničku prozu Leona Bogdanova, koja je istovremeno tradicionalna i modernistička, uticali su i nadrealizam, Vasilij Rozanov i Semjuel Beket. Ali najvažniji uticaj, i kao leksički inovator, i kao vizionar, svakako je Velimir Hlebnjikov, koji se često pominje u „Zapisima o pijenju čaja i zemljotresima“ („osnovna knjiga“, „ knjiga koja govori o svemu“). Bogdanov piše veoma jednostavno, ali, kao što smo videli, ta jednostavnost je varljiva. Pored književne, „Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima“ imaju i filozofsku, vizionarsku stranu.

  Show book

• 

  Sećanja na Krležu

  Nada Marinković

  • 0
  • 0
  • 0

  Sećanja na Krležu su zanimljivo zamišljeno i adekvatno realizovano kolažno, književno publicističko štivo. Delo Nade Marinković daje Krležu iz jednog proživljenog ugla, s toplinom i suptilnim, ponekad iznenađujućim nijansama, ono pokazuje velikana u odnosima prema drugim, ali ne „drugima“ koji su oficijelne ličnosti, ili pripadaju „vlasti“. Celo je delo aranžirano veštom rukom iskusnog publiciste, intervjuera, putopisca i prozaika koji ne samo da ima šta da saopšti nego zna i kako treba prikovati pažnju čitaoca.
  Redovi koji slede nisu ni monografija ni hvalospev, u njima se ne skriva nikakvo posebno otkriće. Ovo je skroman, predmeta jedva dostojan pokušaj da se još nekom saopšte uspomene koje se čine dragocenim, uza sve što su pokrenule i povukle za sobom putevima asocijacija. Možda će još nekom, osim dosadašnjem vlasniku, pružiti vredan doživljaj u časovima samoće, u trenucima nesporazuma sa sobom ili sa svetom, jer je čitava ličnost inspiratora ovih redova bila prožeta borbom, otporom i istrajnošću, zagledanošću u viziju dostojanstvenog ljudskog života, viziju u koju je verovao do poslednjeg daha.
  Miroslav Krleža je umro čiste savesti ali ne i srećan; otišao je „na put“ s onim osećanjem koje imaju roditelji strasno vezani za ravnodušnu, nezahvalnu decu. Nije se tešio saznanjem da će „ta deca“ to isto doživeti od svojih naslednika jer nije bio zlurad. Ogorčavalo ga je tvrđenje da se „istorija ponavlja“, što je smatrao dokazom lakoumnosti i gluposti; ako je čovek jedanput udario glavom o zid, ne bi trebalo to deset puta da čini. Želeo je pokolenje koje će ići dalje polazeći od iskustva i mudrosti a ne bandoglavo i samouvereno započinjati iz početka, rušeći uz dotrajalo i loše sagrađeno i ono što su bile poruke ljubavi i mudrosti.
  Neki bi ljudi morali da budu večni, da fizički traju, jednostavno zato da bi imao neko da kaže glasno i jasno ono što misle mnogi pošteni i pametni ali mucavi, okovani obzirima, kukavičlukom, konformizmom, baš-me-briga filozofijom. Koliko je samo puta rekao i napisao: „Mi smo tradicionalno inertni, letargični, i to je u ličnom kao i u opštem životu naša kob!“

  Show book