Verlag: Memoria Liber Publishing
Smešten u 1660-te i bavi se ranom vladavinom Luja XIV, roman je nazvan pričom o „poreklu“ kralja, „pričom o obrazovanju mladog čoveka koji je vladao preko 70 godina i postao jedan od najomiljenijih francuskih monarha“. Naravno, u romanu o Diminim musketarima, likovi igraju važnu ulogu u Lujevom obrazovanju.
Zbirka priča Među zidovima je refleksivna proza, u kojoj spisateljica ostavlja svedočanstvo o svom životu, te tako podseća na dnevnik. Upoznaje nas sa svojim mislima, osećanjima i sećanjima dok bolesna leži u krevetu. Okružena belim zidovima, prozorska okna kroz koja vidi parče plavetnog neba i krovove kuća jedina su joj spona sa spoljnim svetom. Iako je svesna svoje bolesti i nemoći, ipak bi da bude bar malo srećna...Zum Buch
U zbirci priča za decu Priroda i deca Milica Janković kroz priče o biljkama, životinjama, prirodi oko nas podučava decu važne životne lekcije o istrajnosti, trudu, hrabrosti, slozi, očuvanju prirode. Iz „istinitih priča o čudima kojih ima mnogo u ogromnoj i divnoj prirodi“ deca na zabavan način uče tajne prirode i načine na koje nas leči i hrani, kako se uzgajaju svilene bube, kako se pobeđuje strah... Milica je ispričala dirljive priče malih junaka, često siromašne dece, koji uče kako da brinu o prirodi i jedni o drugima.Zum Buch
Ko je bila Ketrin O’Del, najpoznatija irska glumica na svetu? Zašto je na kraju završila u mentalnoj ustanovi? Kakvu je to mračnu tajnu krila? Nora istražuje prošlost svoje majke Ketrin, otkrivajući istine o glamuroznom svetu filma i pozornice, ali i o porodičnoj istoriji, majčinstvu, ljubavi, traumi. Ketrin O’Del nije bila samo najveća diva jednog vremena. Bila je složena ličnost, umetnica raskošnog talenta, ali i osetljiva i nesigurna žena u potrazi za podrškom i priznanjem, istovremeno moćna i jaka, majka puna ljubavi za svoju ćerku, odlučna da je zaštiti. En Enrajt je maestralna pripovedačica koja nam priču o Ketrin O’Del donosi s filmskom živopisnošću, kombinujući opise života iza kulisa s intimnim, emotivno snažnim trenucima između majke i ćerke. Glumica je roman o propustljivoj granici između slave i stvarnosti, filma i svakodnevice. To je priča koja preispituje cenu koju plaćamo za umetnost i kako nas prošlost oblikuje na načine koje tek kasnije razumemo.Zum Buch
U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila. Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka. Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”. U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi. Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir JankovićZum Buch
Loti je kršten 25. januara 1872, kada mu je bilo dvadeset dve godine i jedanaest dana. Kada se krštenje vršilo, u Londonu i Parizu bilo je otprilike jedan sat popodne. Dole na drugoj strani zemljine kugle, u baštama pokojne kraljice Pomare, gde je krštenje izvršeno, bilo je otprilike ponoć. U Evropi je bio hladan i sumoran zimski dan. Dole, u baštama kraljičinim, bila je tišina, grozničava čežnja letnje noći. Pet osoba prisustvovalo je ovom Lotijevom krštenju, među mimozama i pomorandžama, u toploj i mirišljavoj atmosferi, pod nebom posutim nebrojenim južnim zvezdama. To behu: Ariitea, kneginja iz kraljevske porodice, Faimana i Teria, kraljičine dvorkinje, Plumket i Loti, kadeti u marini Njenog Britanskog veličanstva. Loti, koji se do tog dana zvao Hari Grant, zadržao je ovo ime u opštinskim knjigama i u spiskovima kraljevske marine, ali njegovi prijatelji usvojiše njegovo novo ime. Obred je bio prost; svršio se bez dugih govora, bez velikih ceremonija. Ove tri Tahićanke imale su na glavi vence od prirodnog cveća, a bile su obučene u haljine od ružičastog muselina, s repovima. Pošto su uzalud pokušale da izgovore varvarska imena Hari Grant i Plumket, čije tvrde zvuke njihova maorska grla nisu mogla da podnesu, one odlučiše da ih zamene rečima Remuna i Loti, što su imena cveća. Sutradan saopštena je ova odluka celom dvoru, i na Okeaniji nije više bilo ni Harija Granta, ni njegovog prijatelja Plumketa. Sem toga bi ugovoreno, da prve reči urođeničke pesme: „Loti tajmane, itd...“ kad se tihim glasom zapevaju noću u blizini dvora, znače: „Remuna je tu, ili Loti, ili obojica; oni mole svoje prijateljice da dođu na njihov poziv, ili bar da im nečujno otvore baštenska vrata...“Zum Buch
Nabokovljev sedmi roman, Očajanje, pripoveda parodijsku priču o Hermanu Karloviču, proizvođaču čokolade koji, poput Raskoljnikova, dolazi na ideju o savršenom zločinu – da iscenira sopstvenu smrt ne bi li se domogao novca od osiguranja. Iako sebe smatra genijem, glavni junak se otkriva kao opsesivni, narcisoidni i neurotični megalomanijak, a naizgled trivijalni zaplet – kao paravan za bravurozno delo neverovatne imaginacije, u čijem se centru nalazi motiv dvojnika (jedan od omiljenih autorovih književnih motiva) i pitanje umetničkog stvaranja gde je umetnik vrhovno božanstvo koje kroji svoj mali univerzum iz čisto larpurlartističkih pobuda, a ne sa ciljem bilo kakvih moralnih pouka. U ovoj vrsnoj (i na mahove urnebesno zabavnoj) parodiji detektivskog žanra, Nabokovljev podsmeh upućen je i dežurnim „pajacima” – Dostojevskom, frojdovskim psihoanalitičarima, marksistima, komunistima. Iako originalno napisan na ruskom tridesetih godina prošlog veka, sam autor je nedugo potom roman preveo na engleski. Kako je tek pokoji od tih primeraka preživeo nacističko bombardovanje tokom II svetskog rata, Nabokov je imao priliku da pred objavljivanje romana na američkom tržištu 1965. udovolji svom dobro poznatom porivu za autokorekcijom i strogim stilskim standardima i engleski prevod radikalno preradi. Na osnovu te, danas kanonske, verzije nastao je i sjajan srpski prevod Davida Albaharija, u kojem će svi poklonici Nabokovljevog opusa i ljubitelji majstorske veštine pripovedanja naprosto uživati. Prevod sa engleskog: David AlbahariZum Buch
