Verlag: Memoria Liber Publishing
Zbirka priča: „Gobsek“, „Gospođa Firmijani“, „Poruka“, „Bezbožnikova misa“, „Pjer Grasu“, „Slavni Godisar“, „Fačino Kane“, „Jedan kralj boema“, „Godisar II“ i „El Verdugo“.
Roman Pre sreće je toliko uverljivo napisan da su mnogi mislili da je u pitanju dnevnik same autorke. U pitanju je iskrena devojačka ispovest o prvoj mladalačkoj ljubavi prema već verenom prijatelju Nikoli, i daljem nizu događaja koji joj daju odgovore o životu i muško-ženskim odnosima. Junakinja, pored prikazivanja samih dešavanja, zapravo ispisuje duhovnu evoluciju mlade žene koja promišlja o ljubavi, karakterima ljudi, o iluzijama i stvarnosti – ukratko o smislu i vrednostima života. Ovo je možda naš jedini ženski roman o sazrevanju, koji je, nažalost, mnogo godina bio zaboravljen.Zum Buch
Ovaj roman obuhvata ključni period revolucije i Carstva, i govori o rojalističkoj zaveri nakon dolaska na vlast Napoleona Bonaparte.Zum Buch
Nedavno veoma zamašan broj plemića uspeo je da izmakne iz Francuske, i da se dočepa Engleske. O njihovom spasenju hođahu čudne glasine; i ta bekstva učestavahu i začudno behu smela; narod je bio oko toga veoma uzrujan. Narednik Gropjer poslat je na giljotinu što je dopustio čitavoj porodici plemića da umakne kroz Severnu kapiju, takoreći ispred njegovog nosa. Tvrdilo se da su ta bekstva organizovana od jedne bande Engleza čija je smelost izgledala bez premca, i koji su, prosto iz puke želje da se bave onim što ih se ne tiče, provodili sve svoje dokono vreme u tome da iskradu žrtve koje su zakonito bile namenjene gospođi Giljotini. Ove glasine uskoro osvojiše maha i dobiše čudni huk. Nije moglo biti više sumnje da je banda mahnitih Engleza postojala; i držalo se da su oni pod vođstvom čoveka čija smelost i domišljatost izgledaše basnoslovna. Čudne priče pričahu se kako on i oni plemići što bi ih on spasao odjednom, čim bi se obreli kraj kapija postajahu nevidljivi i izmicahu kroz kapije nekim neprirodnim načinom. Niko nije video te tajanstvene Engleze; a što se tiče njihovog vođe o njemu se nikad ne govoraše drugačije već s mističnom jezom. Građanin Fukije-Tenvil dobijaše u toku dana komad hartije iz nekog mističnog izvora: katkad bi ga našao u džepu gornjeg kaputa, drugi put bi mu ga predao neko iz gomile, u prolazu, kada je išao na sednicu Odbora javne bezbednosti. Hartija je uvek sadržavala kratko obaveštenje da je banda svadljivih Engleza za poslom, i potpis je uvek bio isti: mali zvezdasti cvet, crveni poljski cvet, koji se u narodu zove raznim imenima, a najviše smešnim imenom: Crveno crevce.Zum Buch
Knjiga nespokoja je kaleidoskop glasova – začuđujuće skladni hor podvojenih ličnosti i heteronima velikog pesnika, duboko i uznemirujuće promišljanje života, lirika sumnji i strahova, sentimentalni vodič kroz metafizičku arhitekturu lisabonskih ulica, melanholija egzistencije jer, po rečima samog autora, „Fernando Pesoa, precizno govoreći, i ne postoji”. Teško je odrediti joj čak i književni vrstu; da li je u pitanju kontemplativna proza, tanana psihološka biblija tiho uznemirenih ljudi, epistolarni roman duše, poezija bez stiha, dnevnički zapis, filozofski eseji o prolaznosti? Ovo je knjiga zaglušujuće tišine gde svaki treptaj pesnikove duše odzvanja kao u praznoj crkvi razbijeni kristalni bokal u kome se mesto osveštanog vina nalaze tajne našeg pada. Knjiga nespokoja važi za kamen temeljac evropskog modernizma, to je knjiga na kojoj je Pesoa radio čitav život i nikada je nije završio ostavljajući svojim brojnim tumačima da joj pronađu početak i kraj, da je sa svakim novim izdanjem preuređuju kao nedokučivu slagalicu života, bez mogućnosti da dobiju tačnu i konačnu verziju. Pesoino vanvremensko delo upravo je to, neuhvatljiva istina stvari koja kao da nikada nije ni bila predodređena da se izgovori. Prevod s portugalskog: Vesna StamenkovićZum Buch
Loti je kršten 25. januara 1872, kada mu je bilo dvadeset dve godine i jedanaest dana. Kada se krštenje vršilo, u Londonu i Parizu bilo je otprilike jedan sat popodne. Dole na drugoj strani zemljine kugle, u baštama pokojne kraljice Pomare, gde je krštenje izvršeno, bilo je otprilike ponoć. U Evropi je bio hladan i sumoran zimski dan. Dole, u baštama kraljičinim, bila je tišina, grozničava čežnja letnje noći. Pet osoba prisustvovalo je ovom Lotijevom krštenju, među mimozama i pomorandžama, u toploj i mirišljavoj atmosferi, pod nebom posutim nebrojenim južnim zvezdama. To behu: Ariitea, kneginja iz kraljevske porodice, Faimana i Teria, kraljičine dvorkinje, Plumket i Loti, kadeti u marini Njenog Britanskog veličanstva. Loti, koji se do tog dana zvao Hari Grant, zadržao je ovo ime u opštinskim knjigama i u spiskovima kraljevske marine, ali njegovi prijatelji usvojiše njegovo novo ime. Obred je bio prost; svršio se bez dugih govora, bez velikih ceremonija. Ove tri Tahićanke imale su na glavi vence od prirodnog cveća, a bile su obučene u haljine od ružičastog muselina, s repovima. Pošto su uzalud pokušale da izgovore varvarska imena Hari Grant i Plumket, čije tvrde zvuke njihova maorska grla nisu mogla da podnesu, one odlučiše da ih zamene rečima Remuna i Loti, što su imena cveća. Sutradan saopštena je ova odluka celom dvoru, i na Okeaniji nije više bilo ni Harija Granta, ni njegovog prijatelja Plumketa. Sem toga bi ugovoreno, da prve reči urođeničke pesme: „Loti tajmane, itd...“ kad se tihim glasom zapevaju noću u blizini dvora, znače: „Remuna je tu, ili Loti, ili obojica; oni mole svoje prijateljice da dođu na njihov poziv, ili bar da im nečujno otvore baštenska vrata...“Zum Buch
Ako ovo nije moj život, čija je moja smrt? Roman Petera Flama – Ja? nastaje nakon Prvog svetskog rata, sukoba koji je promenio svet i živote i pobednika i poraženih. Ekspresionistička proza tog vremena, mračna i duboka u saznanjima i iskustvima pisaca i gorka u spoznajama života i smrti, pokušavala je da odgovori na ona dubinska pitanja na koja ni rat ni mir nisu uspeli. Ovaj roman Eriha Mosea – Petera Flama, skoro čitav vek je čamio u arhivama izdavača „S. Fišera“, ali nije nimalo izgubio na aktuelnosti, naprotiv. Kao da ova lična drama, mračni vrtlog među strujama evropske književnosti, lavirint identiteta, stenogram psihičkog zemljotresa, tek sa modernim vremenima dobija na aktuelnosti i otkriva kodove za konačno dešifrovanje. Kao da je jedna civilizacija nestala u velikom ratnom sukobu, a posledice ljudske auto destrukcije tek sada, vek kasnije, dekodiramo pomoću ove knjige. Hirurg Hans se vraća iz rata u Berlin, 1918. Ali duboko u sebi oseća da nije više onaj isti čovek koji je otišao u rat. Veruje da živi u tuđem telu. Iako ga svi ga prepoznaju i misle da znaju sa kim razgovaraju, on sve manje prepoznaje sam sebe. Da li je ovo njegov pravi dom? Da li je on zapravo oženjen mladom, vitkom, lepom Gretom? Da li zaista imaju malog sina? Da li je on zaista buržoaski hirurg Hans ili je više Vilhelm Plahta, mrtvi ratni drug, pekarov sin iz Frankfurta? Za što pas Nero reži svaki put kada ga vidi, kao da je uljez? Iako se postepeno navikava na životnu rutinu i ponovo počinje lekarsku praksu, oseća se potpuno otuđenim od okoline. Iskustva života i smrti iz rovova nagrizla su njegov identitet. Nakon godinu dana, prošlost ga sustiže posle forenzičke obdukcije i svedočenja na sudu. Gorčina iskustva pojavljuje se iz mraka identiteta i opisuje najdublje tamnine duše. Prevod s nemačkog: Maja Matić „Fascinantno ponovno otkriće.“ Frankfurter Allgemeine Zeitung „Kao teško, intenzivno crveno vino. Sa izuzetno dugim ukusom.“ Deutschlandfunk KulturZum Buch
