D'autres livres qui pourraient vous intéresser

• 

  Pesme za decu

  Jovan ović Zmaj

  • 0
  • 0
  • 0

  Izabrane pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Pesme su pogodne za divne poslepodnevne trenutke ili kao priče za laku noć. Za decu svih uzrasta. Pesme: "Vetar, Srda, Materina maza, Mali konjanik, Dete i leptir, Ala je lep ovaj svet, Pačija škola, Mali div, Zima, zima, e pa šta je, Zeka iz jendeka, Patak i žabe, Nećeš Lijo što si htela, Ćuran i vrabac, Mačak ide mišu u svatove, Šta ja vidim, Kucina kuća, Čudni su to pilići, 4 male mačke, Prljave ruke, Hvala, Da sam ja kralj, Majka čita knjižicu, Mali Jova, Mati, Koje je bolje, Pesma o pesmi, Lepa reč, Posadi drvo, Dobar drug, Istina, Poštenje, Laž, Ptica u kavezu, Deda i unukKaži mi kaži, Žaba čita novine, Ala su to grdne muke, Bela šteta, Đacima na početku školske godine, Deda i unuka, Golema repa". Čita Radmila Šinke.The chosen poems by Jovan Jovanović Zmaj. The poems are suitable for wonderful moments in the afternoon or as bedtime stories. For children of all ages. Read by Radmila Schinke.Die ausgewählten Gedichte von Jovan Jovanović Zmaj. Die Gedichte eignen sich für wunderbare Momente am Nachmittag oder als Gute-Nacht-Geschichten. Für Kinder jeden Alters. Gelesen von Radmila Schinke.

  Voir livre

• 

  Glad

  Haralambos Janu

  • 0
  • 0
  • 0

  Glad je knjiga koja sadrži dve drame višestruko nagrađivanog kiparskog pisca Haralambosa Janua. Obe drame različitim sredstvima problematizuju nedostatak komunikacije u porodici, kao i posledice međusobnog nerazumevanja njenih članova. Drama Glad, izrazito obojena crnim humorom, u fokus postavlja usplahirene roditelje i njhovog skoro odraslog sina. Nerazumevanje među članovima ove porodice i neprepoznavanje njihovih najosnovnijih potreba vodi do potpuno neočekivanih, apsurdnih sitacija i urnebesno smešnih, ali ujedno tragičnih ishoda. Kroz dramu Dom Janu takođe promatra dinamiku porodičnih odnosa, samo ovaj put u znatno realističnijem maniru. Nakon višegodišnjeg odsustva, stariji sin se vraća u porodični dom gde je naizgled sve po starom i sve je skoro pa normalno. Ali ono što ostaje izvan reči mnogo je moćnije od izrečenog. Ono što ostaje da visi u vazduhu može gotovo i da ubije. Neprestano smo zapitani, imamo potrebu da razumemo, dok Janu vešto gradi tenziju od tišine. A katarza? Ona nikada neće doći.

  Voir livre

• 

  Sagrada familia

  Žasinto Lukaš Pireš

  • 0
  • 0
  • 0

  Sagrada familia je provokativna, duhovitadrama portugalskog pisca i muzičara Žasinta LukašaPireša.Pedro i Marija su nezaposleni, a njihov Sin ima noćnemore o svetu. Da bi rešio ove probleme, Pedro odlučujeda osnuje religiju. Porodična mikro kompanija postajeuspešna, ali noćne more i dalje traju: čudni nagoni, novereči, slike koje neočekivano dolaze od bezvremenogi bezimenog Sina. Možda religija mora sići na zemlju.Možda bi Pedro trebalo da uđe u politiku.Da li će uspeti?A šta je sa Marijom?I njihovim sinom?I drugima?I nama?

  Voir livre

• 

  Here we go again

  Anelis Verbeke

  • 0
  • 0
  • 0

  Here we go again sadrži tri drame Belgijske autorke Anelis Verbeke koja je privukla pažnju svojim nagrađivanim romanima, ali se dokazala i kao uspešna dramska spisateljica. Drama Rail Gourmet priča je o mešavini najrazličitijih kultura u centru Evrope. Poslovni ljudi, evropski zvaničnici i turisti na peronima čekaju svoje vozove dok lokalni radnici i emigranti pakuju njihove obroke. Kakve su želje i težnje jednih i drugih? Postoji li raskršće na kome se nekada ovi ljudi sreću? Postoji li smisao?
   
  Almši! The Best of Alma Mahler je komad o turbulentnoj prvoj polovini 20. veka i samosvojnoj ženi, kompozitorki koja je bila supruga Malera, Gropijusa i Verfela, ljubavnica Кokoške, Кlimta, Zemlinskog i muza Albana Berga.
   
  Here We Go Again napisan je kao gotovo neprekidna rasprava u kojoj se preispituje sve što se može reći o predrasudama, rasizmu i drugim bolnim temama. Ispostavlja se da su ljudi, nakon svih nastojanja da se razumeju, nakon svađa, prebacivanja odgovornosti i pokušaja da se smire, na kraju krajeva samo životinje.

  Voir livre

• 

  Prsti U Psećem Krznu

  Aleksandra Jovanović

  • 0
  • 0
  • 0

  Čitanje pesničke zbirke Aleksandre Jovanović Prsti u psećem krznu moguće je uporediti sa sklapanjem mozaika ako svaki delić, svaku pojedinačnu pesmu, zamislimo kao cinični ugriz. Svaka od pesama predstavlja jedan trag na koži, ili kamen besno bačen na tlo, s namerom da se naznači tajna intimne ukletosti prenete na kosmogonijsku ravan. Ogoljeni subjekti kreću se kroz taman i tajanstven krajolik šume, sve dok varljiv zaklon ne nađu u tvrđavi, zamku ili kolibi. Međutim, služenje kultu predaka paradoksalno rezultira obeskorenjenošću: u kuću se ulazi kao u čeljust. Vešto se služeći simbolikom životinjskih motiva i kreirajući svojevrsni poetički „zverinjak”, lirski subjekat oblikuje iskonske situacije i arhetipove. U zbirci Prsti u psećem krznu primordijalno se kroz opore pesničke slike uliva u transfuziju ukletosti.
   
  Dijaboličnost i destruktivnost ploti transponovane su motivima vezanim za ishranu, kao i preplitanjem nasilja i seksualnosti. Oštra i lucidna poetska imaginacija proizvodi antijunake poetske pseudobajke: Baš-čelika, ratnike, zemljodelnike, lovce… Nasuprot njima su prsti. Prsti su u psećem krznu, a žene su u prstima, žene bolesne / histerične, tužne / neporecivo daleke / od uranjanja u sebe („Krotke”), žene koje trpe nasilje, koje se povlače, sklanjaju, žrtvuju, bivaju odbačene i skrajnute. Lirski subjekat poziva junakinje da se uzdignu i da rastu u svojoj ranjivosti, da linjanjem odbace podređenost i pokažu zube. Kroz taj pesnički povik čitanje ove zbirke izjednačava se s navlačenjem spolja meke rukavice. Rukavice od krzna, a kad je budete stavili, u svaki vaš prst biće zabijen po jedan oštar zub.
   
  Jelena Marinkov

  Voir livre

• 

  Psi koji trče unazad

  Marko Đorđević

  • 0
  • 0
  • 0

  Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.
   
  Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.
   
  Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!
   
  Srđan V. Tešin

  Voir livre