D'autres livres qui pourraient vous intéresser

• 

  Očajanje

  Vladimir Nabokov

  • 0
  • 0
  • 0

  Nabokovljev sedmi roman, Očajanje, pripoveda parodijsku priču o Hermanu Karloviču, proizvođaču čokolade koji, poput Raskoljnikova, dolazi na ideju o savršenom zločinu – da iscenira sopstvenu smrt ne bi li se domogao novca od osiguranja. Iako sebe smatra genijem, glavni junak se otkriva kao opsesivni, narcisoidni i neurotični megalomanijak, a naizgled trivijalni zaplet – kao paravan za bravurozno delo neverovatne imaginacije, u čijem se centru nalazi motiv dvojnika (jedan od omiljenih autorovih književnih motiva) i pitanje umetničkog stvaranja gde je umetnik vrhovno božanstvo koje kroji svoj mali univerzum iz čisto larpurlartističkih pobuda, a ne sa ciljem bilo kakvih moralnih pouka.
  U ovoj vrsnoj (i na mahove urnebesno zabavnoj) parodiji detektivskog žanra, Nabokovljev podsmeh upućen je i dežurnim „pajacima” – Dostojevskom, frojdovskim psihoanalitičarima, marksistima, komunistima. Iako originalno napisan na ruskom tridesetih godina prošlog veka, sam autor je nedugo potom roman preveo na engleski. Kako je tek pokoji od tih primeraka preživeo nacističko bombardovanje tokom II svetskog rata, Nabokov je imao priliku da pred objavljivanje romana na američkom tržištu 1965. udovolji svom dobro poznatom porivu za autokorekcijom i strogim stilskim standardima i engleski prevod radikalno preradi. Na osnovu te, danas kanonske, verzije nastao je i sjajan srpski prevod Davida Albaharija, u kojem će svi poklonici Nabokovljevog opusa i ljubitelji majstorske veštine pripovedanja naprosto uživati.
   
  Prevod sa engleskog: David Albahari

  Voir livre

• 

  Vrtlog

  Hose Eustasio Rivera

  • 0
  • 0
  • 0

  Alisiju su hteli da udaju za matorog i bogatog zemljoposednika, ali ona se upustila u vezu sa siromašnim pesnikom i ženskarošem Arturom Kovom, kako bi se spasla neželjenog braka. Alisijin verenik osudi Artura na zatvor, i ljubavnici beže iz svog mesta. Odlaze u Kasanare. Posle raznih peripetija, lokalni moćnik Barera nepravedno optuži Artura za ubistvo jednog stočara, a Alisija ga ostavlja.
  Arturo Kova s još nekoliko ljudi beži u Vićadu i, euforičan, lud i besan, za sobom pali ljanose. Usput sreću različita indijanska plemena, upoznaju njihove običaje, a ona ih opskrbljuju za dalji put.
  Usput upoznaju Klementea Silvu, starca koji je radio na plantažama kaučuka ne bi li pronašao svog sina, koji je pobegao da radi u šumama kaučuka. Posle mnogo batina, zlostavljanja i ranjavanja u šumama kaučuka, posle osam godina, starac pronalazi sina, mrtvog, ali ne uspeva da dođe do njegovih kostiju. Arturo Kova reši da mu u tome pomogne. Na tom putu upoznaju „madonu“ Soraidu Ajram (verovatno neku „madam“) i od nje saznaju za Alisijinu sudbinu. Postala je Barerina robinja, ali i dalje voli Artura Kovu. Arturo na kraju pobeđuje Bareru i ponovo se sreće sa Alisijom, koja rađa Arturovo dete, ali u sedmom mesecu trudnoće. Beže u prašumu, i otad se ne zna više ništa o njima.

  Voir livre

• 

  Vitez od Armantala

  Aleksandar Dima

  • 0
  • 0
  • 0

  Radnja romana Vitez od Armantala odigrava se 1718. i bavi se zaverom protiv regenta Filipa Orleanskog, koji je upravljao Francuskom umesto maloletnog Luja Petnaestog.

  Voir livre

• 

  Rat žena

  Aleksandar Dima

  • 0
  • 0
  • 0

  Baron de Kanol je čovek rastrzan građanskim ratom koji dominira Francuskom sredinom XVII veka. Iako naivni gaskonjski vojnik malo mari za politiku u pozadini bitaka, rastrzan je dubokom strašću prema dvema moćnim ženama na suprotnim stranama rata: prema Nanon Lartig, koja zdušno podržava kraljicu regentkinju Anu Austrijsku, i prema vikontesi Kamb, koja podržava pobunjeničke snage princeze Konde. Smešten u okolinu Bordoa tokom prvih turbulentnih godina vladavine Luja XIV, roman Rat žena u središtu pažnje ima ulogu tih dveju žena u bici za celu Francusku. Duhovit, dramatičan i romantičan, roman nudi ubedljivu sliku političkih intriga, snagu ljubavi i uzaludnost rata.

  Voir livre

• 

  Napoleon

  Aleksandar Dima

  • 0
  • 0
  • 0

  Savremenici francuske istorije ranog devetnaestog veka, Napoleon Bonaparta i Aleksandar Dima Otac, kao da nam delom Napoleon istim glasom saopštavaju sve o životima jednog cara i jednog književnika. Dima Otac svedoči da su se ove dve ljudske gromade susrele dva puta, tokom njihovog zemaljskog života. Susreti su nesumnjivo dovoljno nadahnuli hroničara i pisca, tako da je Napoleon pred nama skoro bez maske, onakav kakvim ga pamte hiljade ljudi koje su mu slavodobitno klicale, isto tako i hiljade onih koji su pod njegovim mačem povili glavu.
  Već u svojoj tridesetoj godini Napoleon je bio gospodar Francuske. Vojnu karijeru počeo je kao artiljerijski podoficir, da bi 1793. godine, preuzevši Tulon od britanskih snaga, koje su pomagale francuske rojaliste, munjevito napredovao u vojničkom zvanju. Nakon vojne kampanje u Egiptu, 1799, Napoleon se tajno vraća u Pariz, gde je izvršio državni udar i postavio sebe za prvog konzula. Napoleon time postiže neograničenu političku vlast. Pet godina kasnije je sâm sebe krunisao za cara Francuske. Tokom prve decenije 19. veka, zaratio je sa skoro svakom važnijom evropskom silom, dominirajući kontinentalnom Evropom nizom pobeda – od kojih su najslavnije one kod Austerlica i Fridlanda – i uspostavljanjem saveza, imenujući bliske saradnike i članove porodice za vladare ili ministre u državama kojima su dominirali Francuzi.
  Sve što bi čitalac prosečnog interesovanja za istoriju i istorijske avanture mogao da poželi, Dima Otac mu pruža, ne zaboravljajući ni jedan detalj o kapetanu Topu, malom Kaplaru, njegovim čuvenim proklamacijama, hirovitom ponašanju, vojničkoj časti i neverovatnoj strateškoj sposobnosti. Čitamo o usamljeniku predodređenom da bude poput najvećih, koji za uzore ima Hanibala, Aleksandra Velikog i Karla Velikog. Vidimo kako skromna i povučena duša, koja tri puta iščitava sve knjige iz obližnje knjižare, izrasta u vojskovođu najvećeg formata, očvrsnulog životom, upornošću i znanjem.
  Katastrofalna francuska invazija na Rusiju 1812. bila je prekretnica ne samo u Napoleonovom životu već i u životu kontinentalne Evrope. Ovaj pohod je desetkovao njegovu Veliku armiju, koja nikada više nije obnovila svoju nekadašnju snagu. Godine 1813. Šesta koalicija ga je porazila kod Lajpciga, zauzela Francusku i primorala ga na abdikaciju u aprilu 1814. i izgnanstvo na ostrvo Elbu. Nakon manje od godinu dana, Napoleon se vratio u Francusku, ponovo preuzeo kontrolu, ali je vladao sto dana do poraza kod Vaterloa u junu 1815. Poslednjih šest godina života proveo je pod britanskim nadzorom na ostrvu Sveta Jelena.
  Progonjen i uzdizan, proklinjan i slavljen, Napoleon je u stanju da zapali maštu čitaoca i brzinom samo njemu znanom, kako to Dima voli da kaže, u nekoliko trenutaka nas izvodi iz ledom okovane Rusije, provodi kroz šumovite kanjone Lombardije i dovodi do kapija Tiljerija, Liona, Grenobla, Lisabona. Kako su simboli njegovog života i ratništva bili lav i orao, ne čudi što se istom brzinom i žarom pisac obraća publici, ni namerno ni uzalud, naprosto – prirodno.

  Voir livre

• 

  Mrtvi zapovedaju

  Visente Blasko Ibanjes

  • 0
  • 0
  • 0

  „U doba moga političkog rada, oko 1902. godine, republikanci sa Majorke pozvali su me na jedan propagandni zbor koji je održan u velikoj areni za borbe s bikovima u Palmi.
  Po završenom zboru, republikanski poslanici koji su učestvovali na njemu, vratili su se u Španiju, a ja sam privremeno obustavio svoj agitatorski rad da bih kao običan putnik mogao da obiđem ovo ostrvo na kome je u srednjem veku živeo veliki Rajmundo Luljio, filozof i književnik i čovek od akcije. Početkom devetnaestog veka ovo divno ostrvo bilo je utočište romantične ljubavi Sandove i Šopena.
  Više od čuvenih pećina, vekovnih maslinjaka i večito plave obale Majorke, zainteresovali su me njeni čestiti stanovnici. Svakako zbog izdvojenosti ostrva, do kojeg iz Španije nisu doprle ideje jednakosti, oni su još uvek bili podeljeni na društvene kaste. U životu pokrštenih majorkanskih Jevreja, zvanih ćuetas, video sam zgodnu temu za roman.
  Pre povratka na kopno zadržao sam se i na ostrvu Ibici, privučen starim običajima ostrvljana, mornara i zemljoradnika, koji su se hiljadu petsto godina neprekidno borili protiv svih gusara Sredozemnog mora. Odlučih se da život oba ova ostrva, tako različita, opišem u jednom romanu.
  Punih šest godina nisam mogao da ostvarim tu svoju želju. Trebalo je da se ponovo vratim na Majorku i Ibicu, da dublje proučim tipove i pejzaže moga budućeg dela, ali mi se nikako nije ukazivala zgodna prilika za to. Najzad, 1908. godine, kada sam se spremao za svoje prvo putovanje u Ameriku, uspelo mi je da odem iz Madrida i da nekoliko nedelja provedem na oba ostrva. Obišao sam veći deo Majorke, prenoćivši mnogo puta u selima gde su mi porodice seljaka ukazivale toplo biblijsko gostoljublje. Peo sam se na ibičke planine i duž crvene i zelene ostrvske obale dugo plovio na starim izdržljivim brodićima, koji jedan deo godine provode u ribarenju, a drugi u krijumčarenju.
  Kada sam se vratio u Madrid, lica opaljenog suncem i mišića očvrslih od veslanja, odmah sam počeo da pišem roman Mrtvi zapovedaju. Moji utisci i opažanja još su bili toliko sveži da sam roman napisao u jednom zamahu, bez zastoja i kolebanja, i završio ga za nepuna tri meseca.“

  Voir livre