Verlag: Književna radionica Rašić
Conditio humana Vuk Vučković analizira pronicljivo i nepotkupljivo, u gromkim, vanmorisonovski hipnotičkim, druidski autoritativnim stihovima.A kao sredstvo analize, poezija je takođe njen predmet.Da li je danas korisna? Upotrebljiva?Dostojna upotrebe?Da li može odgovoriti sama sobom?Ili je samo – odštampana?
Izabrane pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Pesme su pogodne za divne poslepodnevne trenutke ili kao priče za laku noć. Za decu svih uzrasta. Pesme: "Vetar, Srda, Materina maza, Mali konjanik, Dete i leptir, Ala je lep ovaj svet, Pačija škola, Mali div, Zima, zima, e pa šta je, Zeka iz jendeka, Patak i žabe, Nećeš Lijo što si htela, Ćuran i vrabac, Mačak ide mišu u svatove, Šta ja vidim, Kucina kuća, Čudni su to pilići, 4 male mačke, Prljave ruke, Hvala, Da sam ja kralj, Majka čita knjižicu, Mali Jova, Mati, Koje je bolje, Pesma o pesmi, Lepa reč, Posadi drvo, Dobar drug, Istina, Poštenje, Laž, Ptica u kavezu, Deda i unukKaži mi kaži, Žaba čita novine, Ala su to grdne muke, Bela šteta, Đacima na početku školske godine, Deda i unuka, Golema repa". Čita Radmila Šinke.The chosen poems by Jovan Jovanović Zmaj. The poems are suitable for wonderful moments in the afternoon or as bedtime stories. For children of all ages. Read by Radmila Schinke.Die ausgewählten Gedichte von Jovan Jovanović Zmaj. Die Gedichte eignen sich für wunderbare Momente am Nachmittag oder als Gute-Nacht-Geschichten. Für Kinder jeden Alters. Gelesen von Radmila Schinke.Zum Buch
Sagrada familia je provokativna, duhovitadrama portugalskog pisca i muzičara Žasinta LukašaPireša.Pedro i Marija su nezaposleni, a njihov Sin ima noćnemore o svetu. Da bi rešio ove probleme, Pedro odlučujeda osnuje religiju. Porodična mikro kompanija postajeuspešna, ali noćne more i dalje traju: čudni nagoni, novereči, slike koje neočekivano dolaze od bezvremenogi bezimenog Sina. Možda religija mora sići na zemlju.Možda bi Pedro trebalo da uđe u politiku.Da li će uspeti?A šta je sa Marijom?I njihovim sinom?I drugima?I nama?Zum Buch
Erazmo Roterdamski, nekad najveća i najsvetlija slava svoga veka, danas je, što da to poričemo, jedva nešto više od pukog imena. Njegova bezbrojna dela, napisana na jednom zaboravljenom, nadnacionalnom jeziku, na humanističkom latinskom jeziku, spavaju nesmetano u bibliotekama; jedva da glas jednog jedinog od tih nekada širom celog sveta poznatih dela dopire i u naše doba. I njegov lik, jer je teško shvatljiv i sav u prelivima polutonova i protivrečnosti, zasenile su jače i silnije figure drugih svetskih reformatora, i o njegovom privatnom životu ne može da se kaže mnogo zanimljivog: čovek tišine i neprekidnog rada retko sebi stvara izrazitu biografiju. Štaviše, i samo njegovo delo za svest današnjih vremena zatrpano je i skriveno kao kamen temeljac pod već podignutom zgradom. Stoga treba unapred jasno i sažeto reći da je ono što nam Erazma Roterdamskog, tog velikog zaboravljenika, čini još i danas, i upravo danas, tako dragim upravo činjenica što je on među svim piscima i stvaraocima Zapada bio prvi svesni Evropejac, prvi borbeni prijatelj mira, najrečitiji branilac humanističkog, svetu i duhu upravljenog ideala. I što je on, povrh toga, u svojoj borbi bio za pravednije, dogovorno oblikovanje našeg duhovnog sveta, ta njegova tragična sudbina samo ga još prisnije veže s našim bratskim osećanjem. Erazmo je voleo mnogo onoga što i mi volimo, poeziju i filozofiju, knjige i umetnička dela, jezike i narode, i, bez razlikovanja među njima, celo čovečanstvo u ime zadatka višeg moralnog usavršavanja. I on je samo jednu stvar na zemlji, kao suprotnost razumu, istinski mrzeo: fanatizam.Zum Buch
Here we go again sadrži tri drame Belgijske autorke Anelis Verbeke koja je privukla pažnju svojim nagrađivanim romanima, ali se dokazala i kao uspešna dramska spisateljica. Drama Rail Gourmet priča je o mešavini najrazličitijih kultura u centru Evrope. Poslovni ljudi, evropski zvaničnici i turisti na peronima čekaju svoje vozove dok lokalni radnici i emigranti pakuju njihove obroke. Kakve su želje i težnje jednih i drugih? Postoji li raskršće na kome se nekada ovi ljudi sreću? Postoji li smisao? Almši! The Best of Alma Mahler je komad o turbulentnoj prvoj polovini 20. veka i samosvojnoj ženi, kompozitorki koja je bila supruga Malera, Gropijusa i Verfela, ljubavnica Кokoške, Кlimta, Zemlinskog i muza Albana Berga. Here We Go Again napisan je kao gotovo neprekidna rasprava u kojoj se preispituje sve što se može reći o predrasudama, rasizmu i drugim bolnim temama. Ispostavlja se da su ljudi, nakon svih nastojanja da se razumeju, nakon svađa, prebacivanja odgovornosti i pokušaja da se smire, na kraju krajeva samo životinje.Zum Buch
Životinje u begu drama je švedske rediteljke i dramske spisateljice Kristine Uzunidis. Kao i mnoge njene drame i ova je u izvesnoj meri igra glasova. Radnja se odvija u nekoj vrsti graničnog područja, u vanvremenskom, ali stvarnom stanju čekanja, u prostoru gde se priroda — drveće, korenje, insekti i divlja zemlja — ogledaju u impotentnom čovečanstvu. Priroda je ponekad pretnja, a ponekad izvor utehe i neverovatne snage, sa sopstvenim namerama i voljom, i može se uporediti sa grčkim bogovima.Zum Buch
Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika. Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena. Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna! Srđan V. TešinZum Buch
