Weitere Bücher, die Sie mögen werden

• 

  Autobiografija

  Branislav Nušić

  • 0
  • 0
  • 0

  Duhovita, satirična i neponovljivo šarmantna, "Autobiografija" Branislava Nušića jedno je od najzabavnijih dela srpske književnosti. U ovoj knjizi, veliki srpski komediograf na svoj prepoznatljiv način ismeva ustaljene norme biografskog pisanja, iznoseći događaje iz svog detinjstva i mladosti kroz prizmu ironije i preterivanja. 
  Kroz niz anegdota, Nušić se osvrće na svoje prve nestašluke, školske dane, ljubavne avanture i porodične situacije, vešto prikazujući univerzalne ljudske osobine i mane kroz humor i satiru. Njegova "Autobiografija" nije klasična ispovest, već duhovita kritika društva i njegovih apsurdnosti, kroz prizmu sopstvenog života. 
  Ovo delo ostaje jedno od omiljenih među čitaocima svih generacija, jer na zabavan i duhovit način osvetljava odrastanje i ljudsku prirodu, ostavljajući iza sebe bezvremenske pouke i osmeh na licu svakog ko je pročita.

  Zum Buch

• 

  Sveti đavo Raspućin i žene

  Rene Filep-Miler

  • 0
  • 0
  • 0

  Sveti đavo bio je naslov jednog protiv Raspućina upravljenog pogrdnog zapisa iz pera strahovitog kaluđera Iliodora. Optužbe i tvrđenja tog pamfleta znatno su doprineli stvaranju one lažne i karikirane slike koja Raspućina prikazuje kao prepredenog šarlatana, upravo kao glavnog krivca za propast Rusije.Ta slika, stvorena mržnjom tog neprijatelja, postala je otada šablon za Raspućinov portret i tako pružena javnosti. Meteži revolucije dugo vremena su onemogućavali objektivnu korekturu te slike, jer revolucionarnoj frazi koja beše na dnevnom redu nije bila potrebna istinitost; za nju je u toj političkoj borbi bio od važnosti samo efekat. U tom pogledu pak, mučno da bi se mogao poželeti podesniji istorijski portret nego što beše taj koji je bio u stanju da bolje i očiglednije nego bilo koji drugi prikaže svekoliku nedostojnost ranijeg vladavinskog sistema i njegovih predstavnika.Za revolucionarnu Rusiju, u njenoj borbi protiv jednog odista u mnogim pogledima preterano neispravnog te prema tome izopačenog sistema, kao što je bio carizam, moglo je to karikiranje ličnosti i situacija izgledati ako ne opravdano a ono bar kao nešto što može da se izvini. Međutim, bez ikakvog dokazanog razloga, Raspućinovu figuru zahvatilo je i uživanje publike u skandalima i senzacijama, i ono je doprinelo svoje da se stvori koliko lažna toliko i, u svojoj šarenoj tehnici, prosta slika jednog banalnog „đavola u čovečjem obliku“.

  Zum Buch

• 

  Erazmo Roterdamski

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Erazmo Roterdamski, nekad najveća i najsvetlija slava svoga veka, danas je, što da to poričemo, jedva nešto više od pukog imena. Njegova bezbrojna dela, napisana na jednom zaboravljenom, nadnacionalnom jeziku, na humanističkom latinskom jeziku, spavaju nesmetano u bibliotekama; jedva da glas jednog jedinog od tih nekada širom celog sveta poznatih dela dopire i u naše doba. I njegov lik, jer je teško shvatljiv i sav u prelivima polutonova i protivrečnosti, zasenile su jače i silnije figure drugih svetskih reformatora, i o njegovom privatnom životu ne može da se kaže mnogo zanimljivog: čovek tišine i neprekidnog rada retko sebi stvara izrazitu biografiju. Štaviše, i samo njegovo delo za svest današnjih vremena zatrpano je i skriveno kao kamen temeljac pod već podignutom zgradom. Stoga treba unapred jasno i sažeto reći da je ono što nam Erazma Roterdamskog, tog velikog zaboravljenika, čini još i danas, i upravo danas, tako dragim upravo činjenica što je on među svim piscima i stvaraocima Zapada bio prvi svesni Evropejac, prvi borbeni prijatelj mira, najrečitiji branilac humanističkog, svetu i duhu upravljenog ideala. I što je on, povrh toga, u svojoj borbi bio za pravednije, dogovorno oblikovanje našeg duhovnog sveta, ta njegova tragična sudbina samo ga još prisnije veže s našim bratskim osećanjem.Erazmo je voleo mnogo onoga što i mi volimo, poeziju i filozofiju, knjige i umetnička dela, jezike i narode, i, bez razlikovanja među njima, celo čovečanstvo u ime zadatka višeg moralnog usavršavanja. I on je samo jednu stvar na zemlji, kao suprotnost razumu, istinski mrzeo: fanatizam.

  Zum Buch

• 

  Dama u zlatnom - Neobična priča...

  En Mari O'Konor

  • 0
  • 0
  • 0

  Pred čitaocima je uzbudljiva priča o neobičnoj sudbini Klimtovog remek-dela. Kombinujući dokumentaristički i romaneskni pristup, O’Konorova sve vreme uspeva da održi napetost dostojnu trilera i erudiciju karakterističnu za dela iz istorije i istorije umetnosti. Dama u zlatnom na taj način tematizuje mnoge društveno-političke aspekte ondašnje epohe: bečki fin de siècle, propast Austrougarske monarhije sa krešendom Prvog svetskog rata, tragičnu istoriju nacizma njegovih relikta, pa sve do osvita XXI veka i losanđeleske aukcije koja će odrediti (za sada) konačnu sudbinu slike. Istorijske turbulencije i pitoreskni portreti poznatih i manje poznatih ličnosti predstavljeni su kroz verodostojne, gotovo intimističke epizode na osnovu kojih stičemo širu sliku o ovom ne tako davnom vremenu i evoluciji slikara čija dela ni dan-danas ne prestaju da zadivljuju publiku širom sveta.
  Dama u zlatnom nam donosi izuzetno zanimljivu pripovest ne samo o Gustavu Klimtu i njegovom opusu već i specifičnom duhu vremena u kome je taj opus nastao. Po knjizi je snimljen i istoimeni film sa Helen Miren i Rajanom Renoldsom u glavnim ulogama.
   
  Prevod sa engleskog: Miloš Mitić

  Zum Buch

• 

  Kazanova

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Kazanova figurira kao poseban i jedinstveno srećan slučaj u svetskoj književnosti, pre svega zbog toga što je ovaj famozni šarlatan isto tako neopravdano dospeo u Panteon stvaralačkog duha kao i Pontije u Simvol vere. Što se tiče njegovog pesničkog plemstva, ono nije ništa manje sumnjivo nego ona iz azbuke drsko napabirčena viteška titula de Seingalt: nekoliko njegovih stihova, na brzinu sročenih između kreveta i kockarskog stola, u počast neke damice, mirišu na mošus i akademski lepak, i kad naš dobri Đakomo počne da filozofira, nije zgorega stisnuti vilice da bi se sprečilo zevanje. Ne, on tako malo pripada pesničkom plemstvu, on, Kazanova, kao u Goti, i ovde je parazit, nametljivac bez prava i ranga. Ali isto onako smelo kao što za života uspeva da kao sin bedne glumice, najureni sveštenik, rashodovani vojnik, ozloglašeni kockar, opšti s carevima i kraljevima, da bi konačno umro na rukama poslednjeg plemića, princa De Linja – prodrla je njegova senka među besmrtne, iako je on prividno samo mali duh koji se bavi umetnošću, unus ex multis, pepeo u vihoru vremena. Ali – čudna činjenica! – ne on, već svi njegovi slavni zemljaci i uzvišeni pesnici Arkadije, „božanstveni“ Metastazio, plemeniti Parini i tutti quanti, postali su bibliotečka prašina i hrana za filologe, dok njegovo ime još lebdi na svim usnama, zaokruženo u osmeh pun poštovanja. I prema svoj zemaljskoj verovatnoći, njegova erotična Ilijada živeće dugo i nalaziće fanatične čitaoce, dok već odavno La Gerusalemme liberata i Pastor fido kao cenjeni istorijski antikviteti leže nečitani u ormanima za knjige, prekriveni prašinom. Jednim potezom je taj ovejani igrač na sreću nadigrao sve pesnike Italije od Dantea i Bokača. 

  Zum Buch

• 

  Godine

  Ani Erno

  • 0
  • 0
  • 0

  Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno. U Godinama, kao uostalom i u svim drugim njenim romanima, sebe i svet piše žena. Međutim, za razliku od drugih dela, ovim romanom obuhvaćen je znatan period, od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih, do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije. Pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u Godinama simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava a odnedavno i čitav svet. Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja.
   
  Između prve i poslednje rečenice: Sve će slike nestati i Sačuvati nešto od vremena u kom nikad nećemo biti, odvija se čitav jedan život, čitava istorija jedne zemlje, čitavo umetničko delo. I odvija se vreme. Ove dve rečenice su razlog pisanja romana, sve će slike nestati… Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, Godine su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena.
   
  Zbog svega ovoga, za mene su Godine bile jedna od onih knjiga koje fale.
   
  Ljubica Pupezin, iz pogovora

  Zum Buch