D'autres livres qui pourraient vous intéresser

• 

  Dnevnik jednog dobrovoljca

  Pera Todorović

  • 0
  • 0
  • 0

  Ova knjiga predstavlja autentično svedočanstvo o srpsko-turskom ratu 1876. godine, napisano iz prve ruke od strane Pere Todorovića, novinara i učesnika u borbama. Kroz svoje zapise, Todorović daje živopisne prikaze svakodnevnog života dobrovoljaca – od prvih koraka na frontu, entuzijazma i patriotizma, do surovih borbi, stradanja i razočaranja. 
  Njegov dnevnik nije samo ratna hronika, već i duboko lično svedočanstvo o iskušenjima kroz koja su prolazili srpski borci. Pišući bez ulepšavanja, on beleži ne samo herojske trenutke, već i umor, glad, bolesti i neizvesnost koja je obeležila ratne dane. Kroz introspektivne delove, autor preispituje motive dobrovoljaca, odnos prema oficirima, savezničkim snagama i neprijatelju, dajući čitaocu jedinstven uvid u atmosferu tog vremena. 
  Dnevnik jednog dobrovoljca je jedno od najznačajnijih memoarskih dela srpske književnosti iz 19. veka, nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju duh i stvarnost srpskih ratova za oslobođenje.

  Voir livre

• 

  Сан и снови - Психолошке студије...

  Лев Николаевич Толстой

  • 0
  • 0
  • 0

  Шта ако снови не би били мистична енигма, већ жива лабораторија ума? У „Сну и сновима“ Алфред Мори, пионир експерименталне психологије у 19. веку, спроводи фасцинантно истраживање о томе шта се дешава када свест ослаби: генеза снова, низ слика, улога памћења, хипнагогичне илузије, ноћне море, месечарење, екстаза, хипнотизам, опијеност, делиријум… Ништа није препуштено случају. Као неуморни посматрач самог себе, Мори умножава експерименте и прецизне записе (изазвана буђења, чулни стимулуси током сна, подударности између стварних сензација и сцена у сновима) да би расклопио механику сањања и њене блиске везе са телом, чулима и памћењем. Како се странице нижу, бришу се границе између сна, лудила и генијалности: ум повезује кроз асонанцу, појачава утиске, ствара уверљиве халуцинације и понекад открива заборављена сећања. Јасан, методичан и често изненађујући, овај класик доводи у дијалог психологију, физиологију и фасцинантна сведочанства. За свакога ко поставља питања о машти, свести или тајни ноћи, ово је фундаментално, смело и упадљиво модерно дело — које треба ослушкивати као научну и интимну авантуру у којој сан учи да говори.

  Voir livre

• 

  Sanjarije usamljenog šetača

  Žan-Žak Ruso

  • 0
  • 0
  • 0

  Svoje delo Sanjarije usamljenog šetača, objavljeno posthumno 1782, francuski filozof Žan-Žak Ruso pisao je, s prekidima, u Ermenonvilu pored Pariza, pred smrt, između 1776. i 1778. godine. Da li su Sanjarije nastavak Ispovesti, dnevnik, eseji, zbirka refleksija?
  Ovaj zapis o slavljenju prirode i izolacije, koji obiluje piščevim anegdotama, kao i razmišljanjima o obrazovanju i političkoj filozofiji, zanimljiv je i zbog svoje žanrovske neodređenosti. Knjiga se sastoji od deset „šetnji“: prvih sedam uredio je sam autor, osma i deveta su završene, ali ih Ruso nije revidirao, dok je deseta ostala nepotpuna u trenutku Rusoove smrti.
  Ruso je smatrao da se čovek rađa dobar, te da naknadno biva iskvaren društvenim prilikama. Insistirao je na povratku na precivilizacijsku prirodnost i čistotu. Budući da je ovaj ideal neostvariv, iznevereni mislilac povlači se u izolaciju. Priroda je za ovog filozofa-šetača ne samo mesto za sanjarenje i osamu već i motivacija za razmišljanje o sebi, pa stoga beleženje sanjarija nastalih u ovim prilikama rezultuje boljom samospoznajom.
  Sanjarije usamljenog šetača su knjiga koja, uz poemu Noćne misli Edvarda Janga i Geteove Jade mladog Vertera, najavljuje rađanje evropskog romantizma.
   
  Prevod s francuskog: Mira Vuković

  Voir livre

• 

  Dikens

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Ne, ne treba da pitate ni knjige ni biografe koliko su savremenici voleli Čarlsa Dikensa. Ljubav živi pravim svojim dahom samo u kazanoj reči. Neka vam neko o njemu priča, najbolje kakav Englez čija daleka sećanja dopiru u ono doba prvih njegovih uspeha, neka vam o njemu priča neko od onih koji se još, ni posle pedeset godina, ne mogu da odluče da pesnika Pikvikovog kluba zovu Čarlsom Dikensom, nego stalno samo starim prisnim njegovim nadimkom „Boz“. Po tome koliko ih još sada gane i potrese kad se sete tog vremena, možemo da ocenimo koliko je bilo oduševljenje tih hiljada ljudi i s kakvim su silnim zanosom dočekivali one plave mesečne sveske, koje danas, rarissimum za bibliografile, blede po policama i rafovima. Kad je bio poštanski dan – ovako mi je pričao neki od ovih old Dickensians – prosto niste mogli da ostanete kod kuće i tu da čekate poštara koji je, najzad, da, najzad, nosio u svome svežnju i novu plavu Bozovu svesku. Ceo mesec ste upravo ludeli za njom, iščekivali ste je, radovali joj se, raspravljali da li će se Koperfild oženiti Dorom ili Agnesom, radovali ste se što je Mikober doživeo opet nepriliku – jer ste znali da će je herojski prebroditi uz vrući punč i u dobrom raspoloženju! – i zar je sad još trebalo da čekate, čekate dok poštar stigne na svojim gegavim kolicima, pa da vam tek odgonetne sve one vesele šarade. Ne, to niste mogli, to niste bili u stanju. I svi, i stari i mladi, izlazili su godinama i godinama toga dana poštaru u susret čitave dve milje, samo da bi što pre došli do svoje knjige. I već uz put, vraćajući se kući, počinjali su da čitaju. Preko ramena su jedni drugima zavirivali u stranice, a bilo ih je koji su čitali naglas, samo su se oni najobzirniji vraćali brzo natrag i žurili da što pre ovaj plen donesu svojoj ženi i svojoj deci. I kao što su u ovom gradiću, tako su tada u svakom selu, u svakom gradu, u celoj zemlji, svuda, u svim delovima sveta gde je živeo engleski svet voleli Čarlsa Dikensa; zavoleo ga je svako od prvog časa kad se sreo s njim i voleo ga sve do poslednjeg časa svoga života. Nikad u XIX veku nije nigde postojao sličan tako nepokolebljivo srdačan odnos između jednog pesnika i njegovog naroda. Kao kakav vatromet šiknula je ta slava, ali se nije gasila nikad, bila je kao sunce koje stalno obasjava svet.

  Voir livre

• 

  Tartaria - Napoleon nije postojao

  David Ewing Jr

  • 0
  • 0
  • 0

  Jedan od najvažnijih ljudi u svjetskoj istoriji je čovjek po imenu Napoleon Bonaparte. Rečeno nam je da je ovaj čovjek promijenio svijet.
   
  Ali…Da li je Napoleon Bonaparte zaista postojao?
   
  Mnogi istraživači su pronašli matematičke dokaze koji pokazuju da Napoleon Bonaparte nije postojao
   
  Da li je istorija sveta velika laž?Ova knjiga će pokazati dokaze koje su istraživači pronašli, a koji pokazuju da Napoleon Bonaparte nije postojao

  Voir livre

• 

  Ubij bližnjeg svog

  Marko Lopušina

  • 0
  • 0
  • 0

  Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada izaći kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima.Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima sadržane su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“.Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije.Jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi.Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a više govore o nedelima neprijatelja nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji.Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera.Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički.U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije.

  Voir livre