Maison d'édition: Tektime
Кратак, забаван и сажет поглед на историју Ирске.Од почетка времена, Ирци су увек фасцинирали свет. Од њиховог веселог, срећног понашања до сукоба са Енглеском и напетих подела на Север и Југ. Уроните у овај сажети водич и научите све што треба да знате за следећу посету Смарагдном острву.PUBLISHER: TEKTIME
Шта ако снови не би били мистична енигма, већ жива лабораторија ума? У „Сну и сновима“ Алфред Мори, пионир експерименталне психологије у 19. веку, спроводи фасцинантно истраживање о томе шта се дешава када свест ослаби: генеза снова, низ слика, улога памћења, хипнагогичне илузије, ноћне море, месечарење, екстаза, хипнотизам, опијеност, делиријум… Ништа није препуштено случају. Као неуморни посматрач самог себе, Мори умножава експерименте и прецизне записе (изазвана буђења, чулни стимулуси током сна, подударности између стварних сензација и сцена у сновима) да би расклопио механику сањања и њене блиске везе са телом, чулима и памћењем. Како се странице нижу, бришу се границе између сна, лудила и генијалности: ум повезује кроз асонанцу, појачава утиске, ствара уверљиве халуцинације и понекад открива заборављена сећања. Јасан, методичан и често изненађујући, овај класик доводи у дијалог психологију, физиологију и фасцинантна сведочанства. За свакога ко поставља питања о машти, свести или тајни ноћи, ово је фундаментално, смело и упадљиво модерно дело — које треба ослушкивати као научну и интимну авантуру у којој сан учи да говори.Voir livre
Ova knjiga predstavlja autentično svedočanstvo o srpsko-turskom ratu 1876. godine, napisano iz prve ruke od strane Pere Todorovića, novinara i učesnika u borbama. Kroz svoje zapise, Todorović daje živopisne prikaze svakodnevnog života dobrovoljaca – od prvih koraka na frontu, entuzijazma i patriotizma, do surovih borbi, stradanja i razočaranja. Njegov dnevnik nije samo ratna hronika, već i duboko lično svedočanstvo o iskušenjima kroz koja su prolazili srpski borci. Pišući bez ulepšavanja, on beleži ne samo herojske trenutke, već i umor, glad, bolesti i neizvesnost koja je obeležila ratne dane. Kroz introspektivne delove, autor preispituje motive dobrovoljaca, odnos prema oficirima, savezničkim snagama i neprijatelju, dajući čitaocu jedinstven uvid u atmosferu tog vremena. Dnevnik jednog dobrovoljca je jedno od najznačajnijih memoarskih dela srpske književnosti iz 19. veka, nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju duh i stvarnost srpskih ratova za oslobođenje.Voir livre
... Šta je strašnije: shvatanje da je smrt svima suđena, ili pomisao da to možda i nije tako... Delo Popis nekih gubitaka zbirka je dvanaest priča o nestalim stvarima. Bilo da su u pitanju ostrvo, Sapfina pesma ili vrsta tigra, koji su nekad postojali, a potom su izgubljeni ili uništeni, autorka ih u ovim stilski i formalno različitim tekstovima oživljava istraživanjem, zamišljanjem i umetanjem u sadašnjost, poigravajući se tako tragom i prisutnošću: nestalo ponovo oživljava u činu sećanja i zamišljanja. Spajajući istorijsko-dokumentaristički pristup i fikciju, Judit Šalanski vodi začuđenog čitaoca kroz lavirint ljudske svesti kako bi pronašao ono što je filozof Frensis Bejkon nazvao „ostacima istorije koji su slučajno izbegli brodolom vremena“. Rezultat je svojevrsna elegija ‒ čudesno dirljiva i neobično ohrabrujuća, budući da pisanje o nestalim bićima, predmetima, građevinama, artefaktima, ne može da ih vrati, ali može omogućiti da se ponovo dožive. Popis nekih gubitaka sentimentalni je podsetnik na neprekidnost promena, svojevrsni kulturološki itinerer po prošlosti, ali nas navodi i na promišljanje ne samo o gubicima, zaboravu i prolaznosti, već i o nastanku i sećanju, budeći osećanje da je razlika između prisustva i odsustva marginalna sve dok postoji pamćenje. Nagrada Wilhelm Raabe, 2018. Nagrada Strega, 2020. Prevod sa nemačkog: Slobodan DamnjanovićVoir livre
Zašto ateizam, nauka i filozofija nemaju odgovore na pitanje o Sebstvu? Zašto religija i savremena duhovnost upadaju u sve veće zablude? Steknite znanje o sebi i životu kroz ovu knjigu. Učestvujte u filozofskim debatama putem znanja i iskustva i pobedite neznanje sveta. Savremena i lako shvatljiva filozofija duhovnosti na dlanu.Voir livre
Malo je onih koji su više lagali i strastnije mistifikovali svet od Stendala, malo je onih koji su bolje i temeljitije iskazali istinu.Bezbrojne su njegove maskarade i zavođenja na pogrešan put. Prva se pojavljuje još pre nego što se otvori knjiga na njenom omotu, u predgovoru, jer Stendal, kome je pravo ime Anri Bejl, nikada ne priznaje jednostavno i prosto svoje ime. Čas svojevoljno sebi nadeva plemićku titulu, čas se presvlači kao „Sezar Bombe“ ili svojim inicijalima A.B. dodaje neko tajanstveno A.A., iza koga niko živ ne bi mogao da otkrije ono sasvim skromno ancien auditeur, što znači: bivši državni vojni sudija. Pisac se samo u pseudonimu, u lažnom predstavljanju oseća sigurnim. Tako se jednom prerušava u austrijskog penzionera, drugi put u ancien offider de cavalerie, a najradije imenom Stendal, koje je za njegove zemljake zagonetno (prema jednom pruskom gradiću koji je postao besmrtan usled njegove karnevalske ćudi). Napiše li negde kakav datum, možete se zakleti da nije tačan, a ispriča li u predgovoru Parmskog kartuzijanskog manastira da je ta knjiga napisana 1830, i to hiljadu dvesta milja daleko od Pariza, onda to lakrdijaštvo ne menja stvar da je ovaj roman, u stvari, napisao 1839, i to usred Pariza. I u stvarnosti se ove protivrečnosti veselo sapliću međusobno. U svojoj autobiografiji pompezno izveštava da se borio na bojištima kod Vagrama, Asperna i Ajlaua; nijedna reč od toga nije istinita, jer njegov dnevnik nepobitno dokazuje: u to isto vreme on je udobno sedeo u Parizu. Nekoliko puta govorio je o nekom dugačkom i važnom razgovoru s Napoleonom, ali, o sudbine! u sledećoj svesci čitamo mnogo verodostojnije priznanje: „Napoleon nije razgovarao s budalama kao što sam ja.“ Tako moramo kod Stendala svaku pojedinu tvrdnju da primimo s rezervom, a posebno valja biti nepoverljiv prema njegovim pismima, na koja on – navodno, iz straha od policije – načelno, pogrešno stavlja lažne datume i svaki put ih potpisuje drugim pseudonimom. Šeta li se lagodno u Rimu, sigurno će kao mesto otpreme pisma da navede Orvijeto, a piše li, navodno, iz Bezanosa, onda je toga dana verovatno bio u Grenoblu. Pokatkad je godinu, većinom mesec, navodno, pogrešio da bi izazvao zabludu, a gotovo redovno potpis je lažan. To, međutim, nije bio samo strah, kao što neki misle, od crnog kabineta austrijske policije koji ga je terao na takvo ludiranje, već urođena, iskonska žudnja za blefiranjem, zapanjivanjem, pretvaranjem i sakrivanjem. Stendal majstorski vitla mistifikacije i pseudonime kao svetlucavi floret oko svoje sopstvene ličnosti, samo da mu se neki radoznalac ne bi suviše približio i nikada nije krio ovu svoju strastvenu sklonost prema nasađivanju i intrigiranju. Kada ga je jednom neki prijatelj ogorčeno okrivio da je bezočno lagao, beleži on sasvim mirne savesti na ivici toga optužujućeg pisma: vrai – „to je tačno!“ Vedra čela i sa ironičnim zadovoljstvom, unosi on s prevarom u svoje službene dokumente lažne godine službovanja, izjave lojalnosti čas prema Burbonima, čas prema Napoleonu, i u svim njegovim spisima, štampanim i privatnim, vrve takve netačnosti kao riblja ikra u močvari. Ali poslednja njegova mistifikacija je rekord u lažljivosti i, na njegovu kategoričnu želju u testamentu, urezana je čak u mermer na njegovom nadgrobnom spomeniku, na groblju na Monmartru. Tamo još i danas može da se pročita to dovođenje u zabludu: Arigo Bejl, Milanac, kao znak poslednjeg počivališta čoveka koji je na dobrom francuskom jeziku kršten kao Anri Bejl i koji je (što ga posebno ljuti) rođen u gorkom provincijskom gradu Grenoblu. Čak i pred smrt je želeo da se pojavi pod maskom: i pred njom je hteo da se romantično maskira.Voir livre
Postavljajući čitaoce u središte upornog, opsesivnog, očajničkog traganja za tajnom, za majkom, za sobom samom i ranom koja se prenosi iz generacije u generaciju, Vigdis Jurt opterećuje čitateljku bolom i tegobom koje sama junakinja nosi i kojih se na kraju oslobađa. Čitateljka (ili čitalac) ostaje zamišljena nad onim što se upravo odigralo, dostiglo vrhunac i primirilo, s pitanjem o sebi samoj. Ako bismo na sopstveni doživljaj primenili kriterijum Johane Hauk da „istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača”, sigurna sam da bi većina čitalaca potvrdila da je ovaj roman istinit, bolno istinit. Iz pogovora Biljane DojčinovićVoir livre
