Weitere Bücher, die Sie mögen werden

• 

  Cvrčak na ognjištu

  Čarls Dikens

  • 0
  • 0
  • 0

  Božićna novela iliti bajka o kućnom ognjištu u tri cvrčanja iz 1845.

  Zum Buch

• 

  Blago Pojntona

  Henri Džejms

  • 0
  • 0
  • 0

  Pripremajući se za brak, Oven Geret traži od svoje majke udovice da se iseli iz porodičnog doma, ostavljajući njegove slavne predmete njemu i njegovoj nevesti. Gospođa Geret ne odobrava svoju buduću snahu i angažuje mladu prijateljicu po imenu Fleda Več da spase kolekcionarske predmete i njenog sina.

  Zum Buch

• 

  Priroda i deca

  Milica Janković

  • 0
  • 0
  • 0

  U zbirci priča za decu Priroda i deca Milica Janković kroz priče o biljkama, životinjama, prirodi oko nas podučava decu važne životne lekcije o istrajnosti, trudu, hrabrosti, slozi, očuvanju prirode. Iz „istinitih priča o čudima kojih ima mnogo u ogromnoj i divnoj prirodi“ deca na zabavan način uče tajne prirode i načine na koje nas leči i hrani, kako se uzgajaju svilene bube, kako se pobeđuje strah... Milica je ispričala dirljive priče malih junaka, često siromašne dece, koji uče kako da brinu o prirodi i jedni o drugima.

  Zum Buch

• 

  Lovac na jelene

  Džejms Fenimor Kuper

  • 0
  • 0
  • 0

  Ova serija priča koja je dobila naziv „Priča o Kožnoj Čarapi“ napisana je bez plana i doterivanja. Red kojim su se pojedine knjige pojavile bitno se razlikuje od onog kojim bi bile predate čitalačkoj publici da se išlo za redovnim tokom događaja. U Pionirima, koji su prvo napisani, Kožna Čarapa je prikazan kao već star čovek koga je zvuk sekire i dim naseljenika oterao s njegovih ranijih prebivališta u šumi. Poslednji Mohikanac, sledeća knjiga po redu izdanja, vraća čitaoce u mnogo ranije doba u životu našeg junaka i prikazuje ga kao sredovečna čoveka, u najboljoj muškoj snazi. U Preriji njegova se karijera završava i on umire. Prvobitna je namera bila da ga ovde ostavimo u očekivanju da bude brzo zaboravljen, kao što je slučaj s većinom ljudi. Ali iz osobitog obzira prema ovom čoveku, pisac ga je vaskrsnuo u Izvidniku, iza koga je, posle kraćeg vremena, došao Lovac na jelene da upotpuni seriju kao što sad postoji.
  Dok je svih pet knjiga, koliko ih je napisano, objavljeno prvobitno po redu koji smo naveli, dotle je tok događaja koji su u vezi sa životom glavnog junaka sasvim drukčiji, kao što je već rečeno. Ako nam život Kožne Čarape posluži kao vođ, Lovac na jelene treba da bude prva knjiga, jer se u tom delu pojavljuje kao mladić; posle dolaze Poslednji Mohikanac, Izvidnik, Pioniri i Prerija. Ovaj se red drži toka događaja, iako je sasvim, različit od onog kojim su knjige objavljene. Pioniri su objavljeni 1822, a Lovac na jelene 1841, tako da razmak između njih iznosi devetnaest godina. Da li su ove poodmakle godine imale tendenciju da umanje vrednost poslednje knjige zbog smanjenja prvobitnog piščeva poleta ili da je povećaju zbog poboljšanog ukusa i zrelijeg razmišljanja, na drugima je da odluče.

  Zum Buch

• 

  Mrtvi zapovedaju

  Visente Blasko Ibanjes

  • 0
  • 0
  • 0

  „U doba moga političkog rada, oko 1902. godine, republikanci sa Majorke pozvali su me na jedan propagandni zbor koji je održan u velikoj areni za borbe s bikovima u Palmi.
  Po završenom zboru, republikanski poslanici koji su učestvovali na njemu, vratili su se u Španiju, a ja sam privremeno obustavio svoj agitatorski rad da bih kao običan putnik mogao da obiđem ovo ostrvo na kome je u srednjem veku živeo veliki Rajmundo Luljio, filozof i književnik i čovek od akcije. Početkom devetnaestog veka ovo divno ostrvo bilo je utočište romantične ljubavi Sandove i Šopena.
  Više od čuvenih pećina, vekovnih maslinjaka i večito plave obale Majorke, zainteresovali su me njeni čestiti stanovnici. Svakako zbog izdvojenosti ostrva, do kojeg iz Španije nisu doprle ideje jednakosti, oni su još uvek bili podeljeni na društvene kaste. U životu pokrštenih majorkanskih Jevreja, zvanih ćuetas, video sam zgodnu temu za roman.
  Pre povratka na kopno zadržao sam se i na ostrvu Ibici, privučen starim običajima ostrvljana, mornara i zemljoradnika, koji su se hiljadu petsto godina neprekidno borili protiv svih gusara Sredozemnog mora. Odlučih se da život oba ova ostrva, tako različita, opišem u jednom romanu.
  Punih šest godina nisam mogao da ostvarim tu svoju želju. Trebalo je da se ponovo vratim na Majorku i Ibicu, da dublje proučim tipove i pejzaže moga budućeg dela, ali mi se nikako nije ukazivala zgodna prilika za to. Najzad, 1908. godine, kada sam se spremao za svoje prvo putovanje u Ameriku, uspelo mi je da odem iz Madrida i da nekoliko nedelja provedem na oba ostrva. Obišao sam veći deo Majorke, prenoćivši mnogo puta u selima gde su mi porodice seljaka ukazivale toplo biblijsko gostoljublje. Peo sam se na ibičke planine i duž crvene i zelene ostrvske obale dugo plovio na starim izdržljivim brodićima, koji jedan deo godine provode u ribarenju, a drugi u krijumčarenju.
  Kada sam se vratio u Madrid, lica opaljenog suncem i mišića očvrslih od veslanja, odmah sam počeo da pišem roman Mrtvi zapovedaju. Moji utisci i opažanja još su bili toliko sveži da sam roman napisao u jednom zamahu, bez zastoja i kolebanja, i završio ga za nepuna tri meseca.“

  Zum Buch

• 

  Napoleon

  Aleksandar Dima

  • 0
  • 0
  • 0

  Savremenici francuske istorije ranog devetnaestog veka, Napoleon Bonaparta i Aleksandar Dima Otac, kao da nam delom Napoleon istim glasom saopštavaju sve o životima jednog cara i jednog književnika. Dima Otac svedoči da su se ove dve ljudske gromade susrele dva puta, tokom njihovog zemaljskog života. Susreti su nesumnjivo dovoljno nadahnuli hroničara i pisca, tako da je Napoleon pred nama skoro bez maske, onakav kakvim ga pamte hiljade ljudi koje su mu slavodobitno klicale, isto tako i hiljade onih koji su pod njegovim mačem povili glavu.
  Već u svojoj tridesetoj godini Napoleon je bio gospodar Francuske. Vojnu karijeru počeo je kao artiljerijski podoficir, da bi 1793. godine, preuzevši Tulon od britanskih snaga, koje su pomagale francuske rojaliste, munjevito napredovao u vojničkom zvanju. Nakon vojne kampanje u Egiptu, 1799, Napoleon se tajno vraća u Pariz, gde je izvršio državni udar i postavio sebe za prvog konzula. Napoleon time postiže neograničenu političku vlast. Pet godina kasnije je sâm sebe krunisao za cara Francuske. Tokom prve decenije 19. veka, zaratio je sa skoro svakom važnijom evropskom silom, dominirajući kontinentalnom Evropom nizom pobeda – od kojih su najslavnije one kod Austerlica i Fridlanda – i uspostavljanjem saveza, imenujući bliske saradnike i članove porodice za vladare ili ministre u državama kojima su dominirali Francuzi.
  Sve što bi čitalac prosečnog interesovanja za istoriju i istorijske avanture mogao da poželi, Dima Otac mu pruža, ne zaboravljajući ni jedan detalj o kapetanu Topu, malom Kaplaru, njegovim čuvenim proklamacijama, hirovitom ponašanju, vojničkoj časti i neverovatnoj strateškoj sposobnosti. Čitamo o usamljeniku predodređenom da bude poput najvećih, koji za uzore ima Hanibala, Aleksandra Velikog i Karla Velikog. Vidimo kako skromna i povučena duša, koja tri puta iščitava sve knjige iz obližnje knjižare, izrasta u vojskovođu najvećeg formata, očvrsnulog životom, upornošću i znanjem.
  Katastrofalna francuska invazija na Rusiju 1812. bila je prekretnica ne samo u Napoleonovom životu već i u životu kontinentalne Evrope. Ovaj pohod je desetkovao njegovu Veliku armiju, koja nikada više nije obnovila svoju nekadašnju snagu. Godine 1813. Šesta koalicija ga je porazila kod Lajpciga, zauzela Francusku i primorala ga na abdikaciju u aprilu 1814. i izgnanstvo na ostrvo Elbu. Nakon manje od godinu dana, Napoleon se vratio u Francusku, ponovo preuzeo kontrolu, ali je vladao sto dana do poraza kod Vaterloa u junu 1815. Poslednjih šest godina života proveo je pod britanskim nadzorom na ostrvu Sveta Jelena.
  Progonjen i uzdizan, proklinjan i slavljen, Napoleon je u stanju da zapali maštu čitaoca i brzinom samo njemu znanom, kako to Dima voli da kaže, u nekoliko trenutaka nas izvodi iz ledom okovane Rusije, provodi kroz šumovite kanjone Lombardije i dovodi do kapija Tiljerija, Liona, Grenobla, Lisabona. Kako su simboli njegovog života i ratništva bili lav i orao, ne čudi što se istom brzinom i žarom pisac obraća publici, ni namerno ni uzalud, naprosto – prirodno.

  Zum Buch