Altri libri che potrebbero interessarti

• 

  Plivac

  Andrija Terzic

  • 2
  • 78
  • 0

  "Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti ledja svemu,i mastanjima o onom sto je bilo, i cega nema, i sto bi trebalo da bude, i ovoj obali, i ovom zivotu. Plivati i isplivati."1
  Vidi sebe na obali mora, zasto bi se uopste pitao sta je zivot i ima li nesto vise od takvog uzivanja. Zapitanost moze da bude samo pocetak duhovnog puta i promena na bolje. Ako se ne promeni na bolje, promenice se na gore. Promena je neizbe­zna. Zato on donosi odluku da ucestvuje. Skulptura, onaj gipki pokret, a grcevit, arhitektura tela koja prazni coveka i ostavlja mesto za nameru. Pokret. Plivac. Secanje na ono što smo apsolutno znali. Prirodna sredina. Porodjaj u vodi. Isplivace. Krstenje. Jordan prima na sebe svu tezinu sveta. Iz tog postupka izlazi univerzalni karakter. Izranja. Plivac. Ziv. Takmicar. Posvecenik.Otvoren, na svoj se zadatak trosi ceo. Nakon toga istinski miruje. Ne porobljavaju ga nezdravi nemiri. Ne slabe ga za vazne napore u zivotu. Upoznaje sebe. Pitanje je jedno kod onih sa ljupkom dusom, hoce li ih grubost potopiti kad ispliva? Nema istrajnijeg, u nacinu obostranog pripadanja. On koji pliva i plivanje kao nacin njegovog izrazavanja. Precizan i jasan. Koncentrisan i udubljen. Pribran. Platonove vode teku nagore. Idu ka centru i od njega. Namera plivaca je da ide daleko, u dubinu, ali ne i u duboko. Raduje se, ipak. Zivot tece. Tok misli. Plivamo. Stiks je na kraju. Ne voli reke. Vuce ga pucina. Ciljevi i izazovi, 1 Ivo Andric, Na obali, Sabrana dela Ive Andrica, knjiga deveta, Prosveta, Beograd, 1991. godine

  Mostra libro

• 

  Preko puta - istina

  Andrija Terzic

  • 1
  • 7
  • 0

  Reč autora:
  Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
  Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
  "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
  (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

  Mostra libro

• 

  Vreme iskušenja

  Jorgos Filipu Pjeridis

  • 0
  • 0
  • 0

  Vreme iskušenja Jorgos Filipu Pjerdis
   
  S novogrčkog preveo Saša Đorđević
   
  Godina izdanja: 2018.
   
  Jorgos Felipu Pjeridis jedan je od najistaknutijih grčkih autora s Kipra. Svojim višestruko nagrađivanim proznim delima, u kojima je jednostavno i iskreno slikao život lokalnog stanovništva Kipra i Egipta, upisao se u red nezaobilaznih ,,kiparskih klasika” XX veka.
   
  Zbirka kratke proze ,,Vreme iskušenja” objavljena je svega četiri godine nakon turske invazije na Kipar.  Nastala je iz želje autora da ovekoveči borbu i patnje svoje zemlje i njenih ljudi u ključnom događaju iz novije istorije Kipra, da ispriča njihovu priču i tako im podari pamćenje, iskupljenje i mir.
   
  Dva osnovna načela koja Pjerdis smatra ključnim u svojoj prozi: prvo je pozitivno – da što jednostavnije i jasnije predstaviš ono što imaš da kažeš. Drugo je negativno – da ne govoriš laži, pre svega samom sebi.
   
  Kirjakos Haralambidis
   
  Poetsko raspoloženje je sveprisutno i postaje još intenzivnije u celini pod nazivom ,,Minijature”. Ovde poetski element dominira – većina ovih tekstova više liči na pesme u prozi nego na pripovesti.
   
  Mihalis Pjeri

  Mostra libro

• 

  Dikens

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Ne, ne treba da pitate ni knjige ni biografe koliko su savremenici voleli Čarlsa Dikensa. Ljubav živi pravim svojim dahom samo u kazanoj reči. Neka vam neko o njemu priča, najbolje kakav Englez čija daleka sećanja dopiru u ono doba prvih njegovih uspeha, neka vam o njemu priča neko od onih koji se još, ni posle pedeset godina, ne mogu da odluče da pesnika Pikvikovog kluba zovu Čarlsom Dikensom, nego stalno samo starim prisnim njegovim nadimkom „Boz“. Po tome koliko ih još sada gane i potrese kad se sete tog vremena, možemo da ocenimo koliko je bilo oduševljenje tih hiljada ljudi i s kakvim su silnim zanosom dočekivali one plave mesečne sveske, koje danas, rarissimum za bibliografile, blede po policama i rafovima. Kad je bio poštanski dan – ovako mi je pričao neki od ovih old Dickensians – prosto niste mogli da ostanete kod kuće i tu da čekate poštara koji je, najzad, da, najzad, nosio u svome svežnju i novu plavu Bozovu svesku. Ceo mesec ste upravo ludeli za njom, iščekivali ste je, radovali joj se, raspravljali da li će se Koperfild oženiti Dorom ili Agnesom, radovali ste se što je Mikober doživeo opet nepriliku – jer ste znali da će je herojski prebroditi uz vrući punč i u dobrom raspoloženju! – i zar je sad još trebalo da čekate, čekate dok poštar stigne na svojim gegavim kolicima, pa da vam tek odgonetne sve one vesele šarade. Ne, to niste mogli, to niste bili u stanju. I svi, i stari i mladi, izlazili su godinama i godinama toga dana poštaru u susret čitave dve milje, samo da bi što pre došli do svoje knjige. I već uz put, vraćajući se kući, počinjali su da čitaju. Preko ramena su jedni drugima zavirivali u stranice, a bilo ih je koji su čitali naglas, samo su se oni najobzirniji vraćali brzo natrag i žurili da što pre ovaj plen donesu svojoj ženi i svojoj deci. I kao što su u ovom gradiću, tako su tada u svakom selu, u svakom gradu, u celoj zemlji, svuda, u svim delovima sveta gde je živeo engleski svet voleli Čarlsa Dikensa; zavoleo ga je svako od prvog časa kad se sreo s njim i voleo ga sve do poslednjeg časa svoga života. Nikad u XIX veku nije nigde postojao sličan tako nepokolebljivo srdačan odnos između jednog pesnika i njegovog naroda. Kao kakav vatromet šiknula je ta slava, ali se nije gasila nikad, bila je kao sunce koje stalno obasjava svet.

  Mostra libro

• 

  Gospođa Pompadur

  Žil i Edmon de Gonkur

  • 0
  • 0
  • 0

  Gospođa Pompadur, ljubavnica Luja XV, štitila je slobodoumne mislioce i određivala trendove svoga vremena. Iako nije imala direktan uticaj na politiku, bila je važna i pitali su je za sve.
  Najslavnija od svih francuskih kraljevskih ljubavnica je markiza De Pompadur, ljubavnica Luja XV, koju su Parižani opisali kao ženu koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica.
  Gospođa Pompadur bila je inteligentna, lepa i prefinjena, izuzetno zanimljiv sagovornik, a ministri na dvoru Luja XV rado su tražili njene savete i provodili vreme s njom. Zbog malih usta, ovalnog lica i duhovitosti smatrana je lepoticom svog vremena, i veoma brzo uspela je da uđe u salone tadašnjeg francuskog građanstva.

  Mostra libro

• 

  Marija Stjuart

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Na srednjovekovnoj pozornici intriga, dvoličnosti pa i krvavih ubistava Štefan Cvajg u ovom maestralnom istorijskom romanu opisuje psihološke portrete dveju snažnih žena. Jedna od njih, škotska kraljica Marija Stjuart, rastrzana između strasti i ništa manje strastvene borbe za svoju veru, stoji nasuprot engleske kraljice, dvolične i proračunate Elizabete I. Svoj fascinantni životni put, strastvena i lepa, Marija Stjuart okončava najpre u skoro dvodecenijskom zatočeništvu engleske kraljice i na kraju smrću odsecanjem glave, ni u jednom momentu ne pomislivši da se odrekne sopstvene vere.
  „Moral i politika idu zasebnim putevima. Stoga se jedan događaj prosuđuje sa potpuno različitih stanovišta, već prema tome da li se ocenjuje sa stanovišta čovečnosti ili, pak, sa stanovišta političke koristi. Moralno, pogubljenje Marije Stjuart ostaje kao potpuno neoprostiv akt: protiv svakog međunarodnog prava zadržali su u zatočenju usred mira susednu kraljicu, ispotaje spleli zamku i na najperfidniji način je njoj poturili. Ali, isto tako, ne može se osporiti da je, gledano sa državno-političkog stanovništva, odstranjenje Marije Stjuart za Englesku bila ispravna mera. Jer u politici ne odlučuje – nažalost! – pravo u jednoj meri, nego njen uspeh... Mračnim i krivudavim stazama ide često istorija, ali se na kraju uvek ispunjava istorijski smisao, uvek nužnosti konačno izvojuju svoje pravo“, objašnjava Cvajg pred kraj svoje pripovesti o tragičnoj sudbini kraljice Škotske.

  Mostra libro