Altri libri che potrebbero interessarti

• 

  Preko puta - istina

  Andrija Terzic

  • 1
  • 7
  • 0

  Reč autora:
  Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
  Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
  "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
  (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

  Mostra libro

• 

  Mafije sveta

  Marko Lopušina

  • 0
  • 0
  • 0

  DRUGO DOPUNJENO IZDANJE
  „Pravo ’podzemlje’ je uvek gore, a dole, pod zemljom su mrtvi i raj.“
  Krajem 1990-ih desilo se da je podzemlje svuda oko nas.
  Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja 21. vek će biti era kriminala. Te procene su toliko pesimističke da se predviđa da će kriminalci, zavladati svetom, ako ih države u tome ne spreče. Procenjuje se da danas realni svet organizovanog kriminala vredi godišnje skoro bilion dolara.
  Mafija je još na kraju 20. veka bila jedna, globalna i interkontinentalna sila.
  Nije zato nimalo slučajno da u vreme Novog svetskog političkog poretka dobijemo i Novi svetski kriminalni poredak.

  Mostra libro

• 

  Белешке о веселишту

  Borislav Radosavljević

  • 0
  • 1
  • 0

  Ideja o osnivanju Festivala Dani komedije rodila se, verujem, spontano posle brojnih manifestacija održanih povodom proslave šest vekova od prvog pismenog pomena imena Jagodine u okviru kojih je glavna zvezda bio komičar Miodrag Petrović Čkalja. Popularni Jovanča iz filma Put oko sveta bio je na vrhuncu popularnosti i u Jagodini je dočekan kao idol. Ta činjenica je svakako pokrenula misao da je veliki Nušić zauvek obeležio Jagodinu ovim likom, da je preko njega ona izašla iz učmale provincijske anonimnosti, i da zato treba na svaki način da ga neguje i podržava, a preko njega i komediju uopšte.
   
  U to vreme bio sam urednik za kulturu u listu Novi put i pisao o svim događajima vezanim za početke Dana komedije. Godine 1973. prvi put sam o svim predstavama napisao kraći prikaz i to objavio u Novom putu kao dodatak izveštaju o održavanju Festivala. Nameravao sam da to činim svake godine, ali sam imao prilike da to ponovim još samo sledeće, 1974, jer sam posle toga na dugi niz godina bio sklonjen iz novinarstva i sa Festivala. U novinarstvo sam se vratilo posle pet godina, a na Festival, kao izveštač, posle punih deset.
   
  Zašto sam sa Festivala bio sklonjen pet godina duže, za to postoje bar dva razloga. Komedija je po prirodi stvari uvek imala i jednu satiričnu notu koja se, kako god okreneš, svodila na žaoke upućene savremenom, aktuelnom trenutku. Tako je festivalska dvorana često bivala, sred sveopšteg ćutanja, jedna slobodna i glasna pričaonica iz koje su na sve strane vrcale duhovite opaske na razne gluposti političara i moćnika. Mnogi od njih sedeli su u prvom redu i smejali se kiselo praveći se da se to ne odnosi na njih. Zato su ti moćnici imali šizofren odnos prema Festivalu: želeli su da on bude dobar i uspešan, da se igraju najbolje komedije, ali i da se zabrani neka „nepodobna“ predstava, a ako to nije moguće – da se izbegne rasprava o njoj, da se priguši i prikrije. Da sve ostane u malom, zatvorenom prostoru. Sloboda umetnosti, ali i nezatalasano more tekovina socijalizma. Zato izveštači nisu mogli da budu nelojalni i nepouzdani novinari, sa manjkom autocenzure, za kakvog sam ja smatran tada. Moji novinarski zadaci tada bili su plaćene privredne reportaže i izveštavanje sa sindikalnih i samoupravnih sastanaka na kojima se mnogo govori a malo odlučuje.
   
  Drugi razlog je mogao biti što je Festival bio prestižan društveni događaj u malom gradu na koji se dolazilo da se bude viđen. Festival su još uvek otvarali političari visokog ranga, a domaća elita zauzimala je prva dva (besplatna) reda. Novinari su, na naki način, kao „društveno-politički radnici“, bili „prateći vokali“ te elite. Meni, posle sukoba sa tom elitom, razume se, nije tu moglo biti mesta.
   
  Kad je vremenom sve to bilo prevaziđeno i kad sam opet počeo da izveštavam sa Festivala, naišli su prekidi zbog funkcija koje sam obavljao. Četiri godine bio sam glavni i odgovorni urednik lista, a nešto kasnije dve godine direktor Radio-novinske ustanove. Opis poslova na tim funkcijama nije dopuštao izveštavanje sa Festivala.
   
  Ipak, u dugom trajanju Dana komedije, nakupilo se jedanaest godina u kojima sam bio marljivi izveštač ne samo za list Novi put, već i za Radio-Jagodinu, Radio-Beograd i mnoge lokalne radio stanice u Srbiji koje su imale interesa da prate jagodinski Festival. Kritički prikazi tih osamdesetak predstava odigranih u takmičarskom žaru pred festivalskom publikom u Jagodini, sakupljeni u ovoj knjizi, mogu biti mali plamičak koji će, u daljem proticanju vremena, bacati malo svetla na moćan kreativni trag koji je ovaj Festival zračio oko sebe.

  Mostra libro

• 

  Dosadna knjiga

  Jasmina Mihajlovic

  • 0
  • 0
  • 0

  Ovo je najintimnija knjiga Jasmine Mihajlović u kojoj se intrigantno okrenula humoru, tananom hororu, zabavnoj esejistici. Naslov koji knjiga nosi predstavlja, pre svega, otklon od sveta (ljudi), s jednom blagom ironijom koju autorka ima, postavljajući pitanje: jer, ko će (još i) čitati Dosadnu knjigu? Kompoziciju knjige čine mali narativni svetovi, od jednog društveno-sociološkog paradoksa do intimno-lirskog obraćanja, u kojima ima svega, taman onoliko koliko je čoveku potrebno da oseti moć vrline i težinu svakodnevice, kako i kaže jedan poznati estetičar: Sve je savršeno u mikro i makro svetu. Samo u ovom našem – ništa ne valja. Autorka ovom knjigom predstavlja sebe u onim najtananijim i najfinijim predelima kratke proze u kojima dopušta i čitaocu da zastane, da se odmori, da udahne i, najzad, da pogleda u sopstvenu Svaštaru, kako glasi podnaslov-žanr knjige, i koji je rezime svega čime se autorka bavila u svojim prethodnim delima kao što su putopisi, ljubavne priče, praćenje fenomena modernog sveta i prepletaji sa drevnim...
  A tako se knjiga i završava, delom koji je naznačen kao Privatno. Pored otvorenosti prema svetu, koju donosi drugi deo knjige, ali i otvorenosti prema sebi, Jasmina Mihajlović uspela je da ispuni osnovni cilj svakog pisca, a to je da knjiga ima adresu. Uzbudljiva, intrigantna, na momente i bolna, oštra i duboko proživljena, ova topla knjiga ima samo jednu adresu koju nudi čitaocima, i ona glasi: Naša. Svaka adresa je naša.

  Mostra libro

• 

  Dostojevski

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Teško je i puno odgovornosti dostojno govoriti o Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom i o njegovom značaju za naš unutrašnji svet, jer njegova jedinstvena širina i snaga traže novo merilo.
  Obimno delo, pri prvom približavanju mislimo da smo naišli na pesnika, a otkrivamo beskonačnost, kosmos sa sopstvenim kružećim sazvežđem i drugom muzikom sfera. Pamet se uplaši da će u ovaj svet ikad do kraja prodreti: isuviše je tuđa pri prvom spoznanju njegova moć, isuviše je udaljena, do beskraja natmurena njegova misao, isuviše strane njegove poruke da bi duša mogla neposredno sagledati ovo novo nebo kao nebo svoga kraja. Dostojevski nije ništa ako nije proživljen iznutra. Mi najpre možemo meriti u dubinu sopstvenu snagu saosećanja i sažaljenja i prekaliti je za povišenu prijemljivost: moramo kopati do najdubljih, najtajnijih žila našeg bića da bismo otkrili vezu s njegovom, najpre fantastičnom, pa zatim čudesno istinitom čovečnosću. Samo tamo, u najdubljem kutu, u večnom i nepromenljivom delu našeg bića, u njegovom početnom korenu, možemo se nadati da ćemo doći u dodir s Dostojevskim. Kako čudno izgleda tuđem oku ruski predeo bez puta, kao i ruska stepa, koliko malo sveta od našeg sveta! Ničega prijatnog što bi ljupko uspokojilo pogled, retko naiđe po koji tihi čas radi odmora. Mističan sumrak osećanja, pun munja, smenjuje hladna, često ledena jasnost duha, umesto toplog sunca, sa neba sija tajanstvena krvava polarna svetlost. U sferama Dostojevskog nailazimo na praiskonske predele, mističan svet, prastari i čedan u isti mah, i sladak strah obuzima nas pred njim kao pred svakom bliskošću večitih elemenata. Već ubrzo žudi naše divljenje s puno vere da se zaustavi, dok, međutim, neka slutnja opominje ganuto srce da se tu ne sme kao kod kuće zauvek ostati, da se mora, ipak, natrag u naš topliji, miliji, ali i uži svet. Preveliki je, to osećamo postiđeni, ovaj prastari kraj za svakidašnji pogled, prejak i suviše zagušljiv ovaj, čas ledeni, čas vatreni, vazduh za drhtavi dah. I duša bi htela da pobegne od veličanstvenosti ovakvih strahota kad ne bi nadvisivalo ovaj neumoljivo tragični, užasno zemaljski kraj, beskonačno uzvišeno, nebo dobrote, nebo, takođe, našeg sveta, ali ne u našim umerenim zonama, već mnogo više u beskonačnosti zasvođeno, u jednoj oštroj duševnoj ciči. Iz ovoga kraja samo beskrajna uteha ove beskrajne zemaljske tuge baca pogled koji umiruje i naslućuje u strahotama veličinu, u tami Boga.

  Mostra libro

• 

  Ubij bližnjeg svog

  Marko Lopušina

  • 0
  • 0
  • 0

  Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada izaći kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima.
  Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima sadržane su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“.
  Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije.
  Jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi.
  Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a više govore o nedelima neprijatelja nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji.
  Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera.
  Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički.
  U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije.

  Mostra libro