Altri libri che potrebbero interessarti

• 

  Među zidovima

  Milica Janković

  • 0
  • 0
  • 0

  Zbirka priča Među zidovima je refleksivna proza, u kojoj spisateljica ostavlja svedočanstvo o svom životu, te tako podseća na dnevnik. Upoznaje nas sa svojim mislima, osećanjima i sećanjima dok bolesna leži u krevetu. Okružena belim zidovima, prozorska okna kroz koja vidi parče plavetnog neba i krovove kuća jedina su joj spona sa spoljnim svetom. Iako je svesna svoje bolesti i nemoći, ipak bi da bude bar malo srećna...

  Mostra libro

• 

  Knjiga nespokoja

  Fernando Pessoa

  • 0
  • 0
  • 0

  Knjiga nespokoja je kaleidoskop glasova – začuđujuće skladni hor podvojenih ličnosti i heteronima velikog pesnika, duboko i uznemirujuće promišljanje života, lirika sumnji i strahova, sentimentalni vodič kroz metafizičku arhitekturu lisabonskih ulica, melanholija egzistencije jer, po rečima samog autora, „Fernando Pesoa, precizno govoreći, i ne postoji”. Teško je odrediti joj čak i književni vrstu; da li je u pitanju kontemplativna proza, tanana psihološka biblija tiho uznemirenih ljudi, epistolarni roman duše, poezija bez stiha, dnevnički zapis, filozofski eseji o prolaznosti? Ovo je knjiga zaglušujuće tišine gde svaki treptaj pesnikove duše odzvanja kao u praznoj crkvi razbijeni kristalni bokal u kome se mesto osveštanog vina nalaze tajne našeg pada.
  Knjiga nespokoja važi za kamen temeljac evropskog modernizma, to je knjiga na kojoj je Pesoa radio čitav život i nikada je nije završio ostavljajući svojim brojnim tumačima da joj pronađu početak i kraj, da je sa svakim novim izdanjem preuređuju kao nedokučivu slagalicu života, bez mogućnosti da dobiju tačnu i konačnu verziju. Pesoino vanvremensko delo upravo je to, neuhvatljiva istina stvari koja kao da nikada nije ni bila predodređena da se izgovori.
   
  Prevod s portugalskog: Vesna Stamenković

  Mostra libro

• 

  Kaluđer iz Rusije

  Milica Janković

  • 0
  • 0
  • 0

  „Na verandi jedne vile sedela je bolesna devojka i gledala proleće oko sebe i osećala jesen u sebi. U njenoj duši je bilo vedro i ona se radovala tuđem proleću koje i njoj daje toplote i njenim očima uživanje. Ona je došla dotle da više ništa ne želi i bila zadovoljna s malo udobnosti koja je njenoj slabosti bila potrebna.
  I osećala da otkad ništa ne želi, mnogo dobija.
  Proleće oko nje, odeveno u bele i ružičaste velove behara i u zelenu svilu mladog lepljivog lišća, nežno i razdragano, raskošno je rasipalo svoju mladost i mirisalo je na ljubav. U gaju zapevaše slavuji. Obuze je neka draga tuga i ona poče da se seća.
  Bilo je to godine 1902. kad je započela prepisku s njim. Njihovo se poznanstvo na tome i svršilo. A pisma je sagorela sa svim svojim hartijama jednoga dana kad joj se učinilo da crna gospa dolazi i po nju i da je vreme da ostavi ovaj svet. Htela je i što manje traga da ostavi za sobom. Docnije joj je bilo mnogo žao.
  To je bilo u ono doba mladosti kad je svu ljubav iz njenog srca imalo slikarstvo i ruska literatura i kad je pored sve svoje iskrene ali smešne ozbiljnosti i pored sve svoje istinite, ali nerazborite inteligencije imala vrlo detinjastih snova. Priroda voli da se naruga čoveku: kad smo najbolji, onda smo najgluplji...“

  Mostra libro

• 

  Juče

  Huan Emar

  • 0
  • 0
  • 0

  U gradu San Agustin de Tango nikada ne znate šta će se dogoditi, ili koga ćete sresti, teško je razlikovati banalno od realnog, a opasnost, delirijum ili istina vrebaju iza ugla. Tokom čitavog dana – jučerašnjeg – obuhvaćenog ovim romanom, glavni junak i njegova voljena supruga prisustvuju neobičnim dešavanjima: muškarca giljotiniraju zbog propovedanja intelektualnih zadovoljstava seksa, u zoološkom vrtu noj proždire lavicu, a možda i ne, jer u Emarovom nadrealnom svetu do izvesnosti je teško doći.
  Emar, savremenik Pabla Nerude i Visentea Uidobra, pisao je pretežno tokom međuratnih godina. Iako je uticaj evropske avangarde na njega očigledan, teško je ne proglasiti ga postmodernističkim piscem, koji je skoro pola veka ispred svog vremena. Pinčon, Vonegat, Gadis i mnogi drugi, idu, nehotice, njegovim stopama, a gotovo sigurno ga nisu čitali.
  Nije teško razumeti zašto su Emarovi savremenici bili zbunjeni ovim romanom. Filozofske peregrinacije nikada nikuda ne vode; primetno je odsustvo političkih i ideoloških skela, čini se da je Emar više zainteresovan za postavljanje pitanja nego za odgovaranje na njih.
  Međutim, ono što je svojevremeno izgledalo kao nedostatak, sada to više nije. Odavno smo shvatili značaj same aktivnosti a ne cilja, kao i to da je potraga za krajnjim značenjem naivna namera.
  Juče je, dakle, jedna krivulja iz prošlog veka, koja izgleda nekako savršeno usklađena sa našim današnjim, a verovatno i sutrašnjim (ne)prilikama.
   
  Prevod sa španskog: Branko Anđić
  Predgovor: Alehandro Sambra

  Mostra libro

• 

  Godine

  Ani Erno

  • 0
  • 0
  • 0

  Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno. U Godinama, kao uostalom i u svim drugim njenim romanima, sebe i svet piše žena. Međutim, za razliku od drugih dela, ovim romanom obuhvaćen je znatan period, od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih, do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije. Pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u Godinama simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava a odnedavno i čitav svet. Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja.
   
  Između prve i poslednje rečenice: Sve će slike nestati i Sačuvati nešto od vremena u kom nikad nećemo biti, odvija se čitav jedan život, čitava istorija jedne zemlje, čitavo umetničko delo. I odvija se vreme. Ove dve rečenice su razlog pisanja romana, sve će slike nestati… Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, Godine su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena.
   
  Zbog svega ovoga, za mene su Godine bile jedna od onih knjiga koje fale.
   
  Ljubica Pupezin, iz pogovora

  Mostra libro

• 

  Crveni cvet

  Baronica Emuška Orci

  • 0
  • 1
  • 0

  Nedavno veoma zamašan broj plemića uspeo je da izmakne iz Francuske, i da se dočepa Engleske. O njihovom spasenju hođahu čudne glasine; i ta bekstva učestavahu i začudno behu smela; narod je bio oko toga veoma uzrujan. Narednik Gropjer poslat je na giljotinu što je dopustio čitavoj porodici plemića da umakne kroz Severnu kapiju, takoreći ispred njegovog nosa.
  Tvrdilo se da su ta bekstva organizovana od jedne bande Engleza čija je smelost izgledala bez premca, i koji su, prosto iz puke želje da se bave onim što ih se ne tiče, provodili sve svoje dokono vreme u tome da iskradu žrtve koje su zakonito bile namenjene gospođi Giljotini.
  Ove glasine uskoro osvojiše maha i dobiše čudni huk. Nije moglo biti više sumnje da je banda mahnitih Engleza postojala; i držalo se da su oni pod vođstvom čoveka čija smelost i domišljatost izgledaše basnoslovna. Čudne priče pričahu se kako on i oni plemići što bi ih on spasao odjednom, čim bi se obreli kraj kapija postajahu nevidljivi i izmicahu kroz kapije nekim neprirodnim načinom.
  Niko nije video te tajanstvene Engleze; a što se tiče njihovog vođe o njemu se nikad ne govoraše drugačije već s mističnom jezom.
  Građanin Fukije-Tenvil dobijaše u toku dana komad hartije iz nekog mističnog izvora: katkad bi ga našao u džepu gornjeg kaputa, drugi put bi mu ga predao neko iz gomile, u prolazu, kada je išao na sednicu Odbora javne bezbednosti. Hartija je uvek sadržavala kratko obaveštenje da je banda svadljivih Engleza za poslom, i potpis je uvek bio isti: mali zvezdasti cvet, crveni poljski cvet, koji se u narodu zove raznim imenima, a najviše smešnim imenom: Crveno crevce.

  Mostra libro