Editora: Klasika
Zbirka epskih narodnih pesama: „Boj na salašu“, „Uzimanje Užica“, „Banović Strahinja“, „Kneževa kletva“, „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Boj na Deligradu“, „Boj na Mišaru“, „Početak bune protiv dahija“, „Ženidba Marka Kraljevića“, „Car Lazar i carica Milica“ i mnoge druge.
Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika. Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena. Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna! Srđan V. TešinVer livro
Jovan Nikolić umjetnik je trostruke marginalne pozicije. Za jednu je krivo nasljedstvo, ono što je preuzeo od predaka, a što ga je, htio - ne htio, odredilo, i čemu je posvetio svoje prve knjige. Za drugu su krive političke neprilike, ono što mu je nametnula okolina, a što ga je, htio - ne htio, odredilo, i čemu je posvetio velik dio svog egzilantskog pisanja proteklih godina. Za treću je kriv on sam, ono što je sam sebi odredio kao poziciju dalje od svih i svega, i čemu je posvetio knjigu koju imate pred sobom. Ta je marginalna pozicija najvrjednija, upravo zbog tog čina slobode, vlastite odluke. S te pozicije Nikolić promatra svijet ne mireći se s njegovom prazninom. Njegove su pjesme potraga za magijom iza pojavnog. Ona nekada otvara vrata prema ljubavi, nekada prema misticizmu, nekada prema vrtlozima propadanja. I sve je to bolje od praznine. I sve na kraju mora stati u jednu jednostavnu čistu sliku. Tako i, za Nikolića, nikako drugačije. Mutne slike znakovi su vrludanja kroz meandre snoviđenja i zaumnih vizija. Jednostavne slike ljepote znak su umjetnikove jasne spoznaje; on jednostavno zna što ljepota jest. On je u pjesmama ne traži, nego je pjesmama saopćava, pa je, prema tome, njegova zbirka pjesama vrsta objave. A objava, s druge strane, traži otvoreno srce koje nositelju objave vjeruje. Ja Jovanu, da završim, vjerujem. Nebojša LujanovićVer livro
Erazmo Roterdamski, nekad najveća i najsvetlija slava svoga veka, danas je, što da to poričemo, jedva nešto više od pukog imena. Njegova bezbrojna dela, napisana na jednom zaboravljenom, nadnacionalnom jeziku, na humanističkom latinskom jeziku, spavaju nesmetano u bibliotekama; jedva da glas jednog jedinog od tih nekada širom celog sveta poznatih dela dopire i u naše doba. I njegov lik, jer je teško shvatljiv i sav u prelivima polutonova i protivrečnosti, zasenile su jače i silnije figure drugih svetskih reformatora, i o njegovom privatnom životu ne može da se kaže mnogo zanimljivog: čovek tišine i neprekidnog rada retko sebi stvara izrazitu biografiju. Štaviše, i samo njegovo delo za svest današnjih vremena zatrpano je i skriveno kao kamen temeljac pod već podignutom zgradom. Stoga treba unapred jasno i sažeto reći da je ono što nam Erazma Roterdamskog, tog velikog zaboravljenika, čini još i danas, i upravo danas, tako dragim upravo činjenica što je on među svim piscima i stvaraocima Zapada bio prvi svesni Evropejac, prvi borbeni prijatelj mira, najrečitiji branilac humanističkog, svetu i duhu upravljenog ideala. I što je on, povrh toga, u svojoj borbi bio za pravednije, dogovorno oblikovanje našeg duhovnog sveta, ta njegova tragična sudbina samo ga još prisnije veže s našim bratskim osećanjem.Erazmo je voleo mnogo onoga što i mi volimo, poeziju i filozofiju, knjige i umetnička dela, jezike i narode, i, bez razlikovanja među njima, celo čovečanstvo u ime zadatka višeg moralnog usavršavanja. I on je samo jednu stvar na zemlji, kao suprotnost razumu, istinski mrzeo: fanatizam.Ver livro
Knjiga nespokoja je kaleidoskop glasova – začuđujuće skladni hor podvojenih ličnosti i heteronima velikog pesnika, duboko i uznemirujuće promišljanje života, lirika sumnji i strahova, sentimentalni vodič kroz metafizičku arhitekturu lisabonskih ulica, melanholija egzistencije jer, po rečima samog autora, „Fernando Pesoa, precizno govoreći, i ne postoji”. Teško je odrediti joj čak i književni vrstu; da li je u pitanju kontemplativna proza, tanana psihološka biblija tiho uznemirenih ljudi, epistolarni roman duše, poezija bez stiha, dnevnički zapis, filozofski eseji o prolaznosti? Ovo je knjiga zaglušujuće tišine gde svaki treptaj pesnikove duše odzvanja kao u praznoj crkvi razbijeni kristalni bokal u kome se mesto osveštanog vina nalaze tajne našeg pada. Knjiga nespokoja važi za kamen temeljac evropskog modernizma, to je knjiga na kojoj je Pesoa radio čitav život i nikada je nije završio ostavljajući svojim brojnim tumačima da joj pronađu početak i kraj, da je sa svakim novim izdanjem preuređuju kao nedokučivu slagalicu života, bez mogućnosti da dobiju tačnu i konačnu verziju. Pesoino vanvremensko delo upravo je to, neuhvatljiva istina stvari koja kao da nikada nije ni bila predodređena da se izgovori. Prevod s portugalskog: Vesna StamenkovićVer livro
Milan Glavaški (osnivač, autor pesama, gitarista i pevač sastava Eva Braun, Popcycle i Rebel Star) je kantautor (singer-songwriter) koji briše granicu između pevanih pesama (songs) i poezije (poems). To konačno postaje sasvim očigledno objavljivanjem ove knjige, koja nikako nije tek suvenir namenjen dugogodišnjim ljubiteljima njegove muzike koji sve te pesme (songs) već znaju napamet: ovim izdanjem čitaoca pozivamo da liriku Milana Glavaškog doživi prevashodno u poetskom kontekstu i da tako obogati razumevanje njegovih songova, da bi potom potpunije i intenzivnije uživao u njima. A oni koji žive izvan galaksije rokenrola (ako ih uopšte ima) neka slobodno zanemare sve to – njima naprosto nudimo izvanrednu pesničku zbirku.Ver livro
Glad je knjiga koja sadrži dve drame višestruko nagrađivanog kiparskog pisca Haralambosa Janua. Obe drame različitim sredstvima problematizuju nedostatak komunikacije u porodici, kao i posledice međusobnog nerazumevanja njenih članova. Drama Glad, izrazito obojena crnim humorom, u fokus postavlja usplahirene roditelje i njhovog skoro odraslog sina. Nerazumevanje među članovima ove porodice i neprepoznavanje njihovih najosnovnijih potreba vodi do potpuno neočekivanih, apsurdnih sitacija i urnebesno smešnih, ali ujedno tragičnih ishoda. Kroz dramu Dom Janu takođe promatra dinamiku porodičnih odnosa, samo ovaj put u znatno realističnijem maniru. Nakon višegodišnjeg odsustva, stariji sin se vraća u porodični dom gde je naizgled sve po starom i sve je skoro pa normalno. Ali ono što ostaje izvan reči mnogo je moćnije od izrečenog. Ono što ostaje da visi u vazduhu može gotovo i da ubije. Neprestano smo zapitani, imamo potrebu da razumemo, dok Janu vešto gradi tenziju od tišine. A katarza? Ona nikada neće doći.Ver livro
