Maison d'édition: Klasika
Zbirka epskih narodnih pesama: „Boj na salašu“, „Uzimanje Užica“, „Banović Strahinja“, „Kneževa kletva“, „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Boj na Deligradu“, „Boj na Mišaru“, „Početak bune protiv dahija“, „Ženidba Marka Kraljevića“, „Car Lazar i carica Milica“ i mnoge druge.
Ana Isaković pružila nam je nepretenciozno zaigranu zbirku poezije koja svojim jezičkim sistemom, tvrdoglavim imenovanjem junakinje i lokalizacijom njenog života, revitalizuje savremenu pesničku produkciju.Situacije koje u svesti beležimo kao ozbiljne i opasne tretirane su ironijski i na taj načinone postižu svoj pun životni potencijal i autentičnost.Poezija Ane Isaković je beskompromisna u iskazivanju istine protiv koje se bori. Ana Marija GrbićVoir livre
Ples u vodi je ispovest o nemogućnosti autentičnog životau današnjem društvu. Prisutna je i lokalna, mada ne isključivolokalna, specifičnost u vidu problema pomirenja sa komunističkomprošlošću i pretnjama razvijenog kapitalizma. Tu je i pitanjemuškog identiteta u globalizovanom svetu. Trojica glavnih junakatajno treniraju sinhrono plivanje, disciplinu kojom se obično bavesamo žene, na taj način redefinišući pojam muževnosti i proširujućinjegovo ograničeno rodno shvatanje.Drama se sastoji od petnaest relativno samostalnih scena u kojimaDrabek smenjuje ozbiljna zapažanja svojih junaka sa komičnimi iščašenim izjavama i ponašanjima. Možemo je posmatrati kaotragikomediju sa grotesknim, nadrealnim i apsurdnim elementima.Kako navodi sam autor, jedan od najznačajnih savremenih češkihdramskih pisaca: Moje drame su duhovite, ali nisu vesele.Glavni likovi su trojica nekadašnjih školskih drugara, kojima seurušavaju privatni životi. Njihove tri narativne linije donosetri konflikta: ekscentrični Kajetan uprkos svom komercijalnomposlu ne želi da se pomiri sa površnošću života usmerenog naispraznu zabavu, novac i medijsku slavu; mrzovoljni Pavel je ostaozaglavljen u poziciji konzervativnog intelektualca iz osamdesetihgodina i odbija sve vidove konzumerizma; a usamljeni Filip odpokvarenog sveta pokušava da se odbrani sjedinjenjem sa vodomkao prvobitnim elementom.Teme kojima se David Drabek bavi u svojim dramskim komadimasu kritika globalizacije, posebno komercijalne kulture i masovnihmedija. Ples u vodi je drama koja na pozadini društvene kritikeiznosi intimnu tematiku – prijateljstvo, krizu srednjih godina i krizuidentiteta.Voir livre
Prva zbirka pesama Anđele Milinković Godine Mondrijana osvaja nenametljivom mozaičnošću sveta lirske junakinje, u kojem se na štulama trči kroz dekade i meridijane. Ona je u zrelo doba ponela sav kolorit detinje začudnosti, a impresije odrastanja beleži sa dirljivom osećajnošću. Uspeva da nas vrcavim jezikom premesti sa poda Akademije preko Kiklada do Nju Džerzija, a neočekivanim udarima ispod rebara podseti na univerzalnost ljudske potrebe za bliskošću, koja može da pobedi transgeneracijske traume. Čitajući ovu zbirku zavidnog tematskog i emotivnog spektra, verovaćemo u tu pobedu. Danilo Đoković U zbirci pesama Godine Mondrijana, kroz tri ciklusa, crveni, plavi i žuti, autorka gradi jednu sliku – pogled na mentalni i emotivni pejzaž lirske junakinje.Voir livre
U zbirci izrazito emotivnog naboja, Marija Kostić uspostavlja klaustrofobični ambijent u kom se lirski subjekt bori da izađe van okvira sopstvenog tela, te pronađe odgovarajući oblik. Takva potraga isijava u gotovo apolinerovskoj igri sa formom zahvaljujući kojoj žensko telo metamorfozira u reč i usvaja tekstualni oblik. Kao čest motiv zbirke izdvajaju se ruke, ne samo lirskog subjekta i ljudi koji su formirali isti poput plastelina, već i ruke čitaoca kog pesnikinja uvlači u sopstveni vrtlog, te čitalac okrećući stranice, svoje dlanove spaja sa grotesknom gomilom dlanova svih onih koji se provlače između pršljenova ove knjige. Suzana Džuver U zbirci Kako nastaje crna, prikazana su unutrašnja previranja lirskog subjekta koji pokušava da pronađe sopstveni identitet i razume svoje mesto u svetu, preispitujući svoje uloge i postavljajući sebe u odnosu na druge. Ta previranja, kroz sva svoja migriranja, lirski subjekt nosi kao teret kog želi da se otarasi i tako iz sebe oslobodi dečiji glas koji bi nadjačao (samo)nametnuta ograničenja. Pesme se tematski i hronološki nadovezuju jedna na drugu i u njima se prelipću sve boje životnog iskustva, koje se na početku i kraju, uvek stapaju u jednu – crnu. Iz nje izvru i ulivaju se glavni motivi zbirke – koreni i osnova od koje pojedinac polazi, način na koji ga oni oblikuju i određuju njegov put, motivi straha, usamljenosti, besmisla, smrti, tuge. Takođe, na crnoj se najbolje ističu i motivi suprotni pomenutim, ali od njih neodvojivi. Naslov prve pesme i poslednji stih poslednje pesme zbirci daju kružnu strukturu i simbolično, u isti mah, nude razrešenje na suštinska pitanja lirskog subjekta, ali i naglašavaju večan nemir unutar njega.Voir livre
Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika. Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena. Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna! Srđan V. TešinVoir livre
Ivančica Đerić pjesnikinja je najopustošenijega našeg svijeta, jer ona umije pisati pjesme jezikom tog svijeta. Tamo daleko gdje jest, ili je to blizu, zavisi s koje se strane gleda, osvaja neki posve novi jezik, neku novu rimu, jednostavnu, oporu i brutalnu, zbog koje žalim, zbog te Ivančicine rime i ritma žalim što nije negdje bliže. Ivančica nije postala netko iz drugoga svijeta. Bezbeli da nije, jer pisci ne napuštaju svoje svjetove. Otud i trenutna njezina pjesnička opsesija, koju umije ostvariti na stilski besprijekoran način. – Miljenko Jergović Ivančica Đerić peva o oporom i sumornom svetu, punom nepravde i paradoksa, otuđenosti i sramote. Žustra a melodična oporost njene poezije pokazuje da se lepota nije predala banalnosti, i da umetnost nije poklekla pred nesrećom. – Vladislava Gordić Petković Kakva li je ta Ivana, ima takav sluh za bol, takvo osećanje za ritam i takvu hrabrost za izražavanje! – Vladislava Vojnović Ivančica Đerić je glas generacije u dinamičnoj mješavini intimnih refleksija i opservacija savremenog društva. Obavezno u čitanke! – Aleksandra Veljović Ćeklić Čitajući Ivančicine pesme učim da i zbirka poezije može biti page turner i da se srce može raširiti tako da u njega stanu i Volter i reklama za šampon. Njena volja da razume i da spasi u svakoj pesmi pravi mesta za one za koje mesta nigde nema. Da imam sestru, ona bi pevala kao Ivančica Đerić. – Mirjana Drljević Pesme koje se mogu čitati kao rimovane priče. Živopisne slike, likovi, i situacije odvode nas u svet duhovite, maštovite, i mudre pesnikinje, u poeziju duboke osećajnosti i životne proživljenosti. – Tanja Mandić Rigonat „Zombi-kombi jezdi regionom” je kompresovana pjesnička slika svijeta; sve je tu, šarenilo i reklame, smijeh i bol, apsurd i apokaliptične slike, upakovano u prijemčivu, duhovitu, vrcavu, ritmičnu, melanholičnu i originalnu poeziju. – Tanja Stupar Trifunović Ivančica Đerić rimuje starinski, bez sličnog slučaja na prostorima našeg četveroimenog zajedničkog jezika. Koliko god je ta rima gotovo humorna, jer je u povijesti naših književnosti znamo kao takvu – utoliko je sadržaj njenih pjesama tegoban i osviješten do kosti – ali nekako čudno oslobađajući. – Ferida Duraković Pjesme Ivančice Đerić imaju u sebi nešto epsko, što odzvanja, što dira i boli, što zastaje u grlu, i teško se guta a dugo pamti. One su poput himne – još bolje zvuče kada se govore glasno, i nikada ne ostavljaju mjesta za ravnodušnost. Sjajna zbirka, za koju je dostatno reći: Gledam u tu knjigu, prepuna je zlata. – Berislav BlagojevićVoir livre
