Casa editrice: Memoria Liber Publishing
Smešten u 1660-te i bavi se ranom vladavinom Luja XIV, roman je nazvan pričom o „poreklu“ kralja, „pričom o obrazovanju mladog čoveka koji je vladao preko 70 godina i postao jedan od najomiljenijih francuskih monarha“. Naravno, u romanu o Diminim musketarima, likovi igraju važnu ulogu u Lujevom obrazovanju.
Pripremajući se za brak, Oven Geret traži od svoje majke udovice da se iseli iz porodičnog doma, ostavljajući njegove slavne predmete njemu i njegovoj nevesti. Gospođa Geret ne odobrava svoju buduću snahu i angažuje mladu prijateljicu po imenu Fleda Več da spase kolekcionarske predmete i njenog sina.Mostra libro
Marijan Forester je žena koja ostavlja utisak na sve ljude oko sebe. Pravi je cvet starog američkog Zapada s kraja 19. veka, nosilac svih onih vrlina koje bi idealna žena trebalo da ima. Ona nikog ne ostavlja ravnodušnim i oko sebe uvek širi auru opčinjavajuće raskoši i bleštavila. Sa svojim starijim suprugom živi u Svit Voteru, mestu gde se sreću važni poslovni ljudi i inženjeri koji grade kičmu buduće američke imperije – beskrajne kilometre železničke pruge, ali i trgovci, radnici sa svih strana sveta. Mladi narator ove pripovesti Nil Herbert takođe je opčinjen gđom Forester, sve do trenutka kad počne da otkriva nesavršenosti njenog karaktera, naprsline u naizgled savršenoj arhitekturi njenih moralnih načela. Razočarani mladić na teži način shvata da na svetu ne postoji idealna žena. Američki klasik Vila Kader nam u Izgubljenoj dami, jednom od svojih najuspelijih dela, daje kompleksan portret ne samo svoje junakinje Marijan Forester nego i univerzalne žene epohe, koja polako izlazi iz do grla zakopčane haljine licemernih patrijarhalnih svetonazora i navlači možda više ne tako raskošni ogrtač moderne, samosvesne žene, koja se hrabro suočava sa svojim žudnjama, ali i potrebom za većim pravima i jednakošću svog pola. Gđa Forester možda nije savršena žena, ali priznavanjem te činjenice autorka među prvima u svetu započinje veliku borbu koja će obeležiti čitav jedan vek pred njom, borbu za jednakost i prava žena.Mostra libro
Rene i Lujza, tek izašle iz samostana, slede dve različite sudbine. Da li u braku treba biti strasti? Ili u njemu tražimo razumnu sreću? Iza ovog „spora“ koji se vodi razmenom pisama, tuča gluvih se suprotstavlja dvema ambicijama: mudra Rene ne zahteva od života ništa manje nego luda Lujza. Debata o braku, Zapisi dveju mladih žena, takođe je priča o rivalstvu. A ako mudrost na kraju trijumfuje nad „romantičarima“ možda se ne treba previše oslanjati na ishod. „Radije bih da me ubije Lujza nego da dugo živim sa Rene“, rekao je Balzak. Lujza i Rene napuštaju samostan u kome su uspostavile neraskidivo prijateljstvo. Bačene u vihor života kreću različitim putevima: izveštačenost pariskog života i pustoši smrtonosne strasti za jednu, i usamljenost u provincijskoj samoći i samopožrtvovanost na oltaru braka za drugu.Mostra libro
Ispovesti su prvo objavljeno delo Milice Janković. Za samo objavljivanje ove zbirke pripovedaka vezuje se interesantna priča – naime, štampana je pod pseudonimom L. Mihajlović, najverovatnije prema imenu njenog ujaka Lazara Mihajlovića, koji je bio Miličin duhovni uzor. Zbirka je koncipirana kao devojački dnevnik prožet raznovrsnim temama: razmišljanjima o ljubavi, položaju žene u srpskom društvu druge polovine 19. i početka 20. veka, razočaranjem u život, snom o lepoti i uzvišenosti duha. Junakinja doživljava sebe kao „bolničarku duša“ – empatu koji svima može udeliti savet, ali se svojih nemira ne može osloboditi.Mostra libro
„Na verandi jedne vile sedela je bolesna devojka i gledala proleće oko sebe i osećala jesen u sebi. U njenoj duši je bilo vedro i ona se radovala tuđem proleću koje i njoj daje toplote i njenim očima uživanje. Ona je došla dotle da više ništa ne želi i bila zadovoljna s malo udobnosti koja je njenoj slabosti bila potrebna. I osećala da otkad ništa ne želi, mnogo dobija. Proleće oko nje, odeveno u bele i ružičaste velove behara i u zelenu svilu mladog lepljivog lišća, nežno i razdragano, raskošno je rasipalo svoju mladost i mirisalo je na ljubav. U gaju zapevaše slavuji. Obuze je neka draga tuga i ona poče da se seća. Bilo je to godine 1902. kad je započela prepisku s njim. Njihovo se poznanstvo na tome i svršilo. A pisma je sagorela sa svim svojim hartijama jednoga dana kad joj se učinilo da crna gospa dolazi i po nju i da je vreme da ostavi ovaj svet. Htela je i što manje traga da ostavi za sobom. Docnije joj je bilo mnogo žao. To je bilo u ono doba mladosti kad je svu ljubav iz njenog srca imalo slikarstvo i ruska literatura i kad je pored sve svoje iskrene ali smešne ozbiljnosti i pored sve svoje istinite, ali nerazborite inteligencije imala vrlo detinjastih snova. Priroda voli da se naruga čoveku: kad smo najbolji, onda smo najgluplji...“Mostra libro
Nabokovljev sedmi roman, Očajanje, pripoveda parodijsku priču o Hermanu Karloviču, proizvođaču čokolade koji, poput Raskoljnikova, dolazi na ideju o savršenom zločinu – da iscenira sopstvenu smrt ne bi li se domogao novca od osiguranja. Iako sebe smatra genijem, glavni junak se otkriva kao opsesivni, narcisoidni i neurotični megalomanijak, a naizgled trivijalni zaplet – kao paravan za bravurozno delo neverovatne imaginacije, u čijem se centru nalazi motiv dvojnika (jedan od omiljenih autorovih književnih motiva) i pitanje umetničkog stvaranja gde je umetnik vrhovno božanstvo koje kroji svoj mali univerzum iz čisto larpurlartističkih pobuda, a ne sa ciljem bilo kakvih moralnih pouka. U ovoj vrsnoj (i na mahove urnebesno zabavnoj) parodiji detektivskog žanra, Nabokovljev podsmeh upućen je i dežurnim „pajacima” – Dostojevskom, frojdovskim psihoanalitičarima, marksistima, komunistima. Iako originalno napisan na ruskom tridesetih godina prošlog veka, sam autor je nedugo potom roman preveo na engleski. Kako je tek pokoji od tih primeraka preživeo nacističko bombardovanje tokom II svetskog rata, Nabokov je imao priliku da pred objavljivanje romana na američkom tržištu 1965. udovolji svom dobro poznatom porivu za autokorekcijom i strogim stilskim standardima i engleski prevod radikalno preradi. Na osnovu te, danas kanonske, verzije nastao je i sjajan srpski prevod Davida Albaharija, u kojem će svi poklonici Nabokovljevog opusa i ljubitelji majstorske veštine pripovedanja naprosto uživati. Prevod sa engleskog: David AlbahariMostra libro
