Stanice u vremenu

Nada Marinković

Sinossi

Nada Marinković danas slovi kao jedan od najboljih jugoslovenskih putopisaca. Ako ijedna, onda će baš ova njena knjiga taj renome neporecivo dokazati i potvrditi.
Stanice u vremenu, zapravo tri opsežna zapisa, o Sovjetskom Savezu, Gvineji, i Kambodži, nisu beleške dokona putnika isključivo željna atrakcija što ih neka zemlja pruža, nego je reč o delu koje čitaoca upućuje u tajne sveukupnog života tih zemalja, u njihovu sadašnjost i prošlost, u njihove krajolike i gradove, u njihovu civilizaciju i njihovu kulturu. Sve te komponente, nužne da bi se život jednoga naroda sagledao u svoj njegovoj kompaktnosti, Nada Marinković ponajčešće iskazuje kroz osobe koje na svojim putovanjima susreće i s kojima razgovara.
Polazeći od činjenice da je čovek istorijsko biće i da je u njemu sadržano sve ono što ga okružuje i u čemu stvaralački učestvuje, autorka uspeva da, portretišući najrazličitije ličnosti, opisujući pejzaže i spomenike, tragajući za prošlim u onom što je danas, ovu istinu sintetizuje u dokumentovan i ujedno umetnički izražaj.
Prostranstva Sovjetskog Saveza, žarku Gvineju, daleku Kambodžu, zemlje koje prosečan Evropljanin poznaje slabo ili nikako, Nada Marinković, zahvaljujući svojoj zamašnoj kulturi, opažačkim sposobnostima i snazi pravog pisca umetnika, otkriva i tumači do te mere jasno i plastično da nam se učini kako smo te krajeve i mi sami zajedno s njom proputovali i videli. Pričajući na primer o Kambodži, o geografskim i klimatskim specifičnostima te zemlje, o njenoj drevnoj i nadasve bogatoj kulturi, o njenoj religiji i umetnosti, o minulom i sadašnjem vremenu, autorka naprosto uspeva da portretiše čitav jedan narod, učiniti ga čitaocu bliskim i jasnim sa svim onim što u njemu kao njegova odlika počiva, uspeva da iskaže ono čime je uslovljeno njegovo narodno biće. A susreti sa znamenitim ljudima dotičnih zemalja, s velikim umetnicima, naučnicima i državnicima daju ovoj knjizi još i vrednost nesvakidašnjeg dokumenta.
Nada Marinković ume da odabere: kazuje o onome što je najzanimljivije i najznačajnije; zna ova spisateljica, uz to, da zauzme i vlastiti stav prema činjenicama koje saopštava, pa su Stanice u vremenu ne samo knjiga koja se rado čita zbog sadržaja nego je to ujedno i delo koje svedoči o stvaralačkoj snazi svoga tvorca.

Disponibile da: 24/07/2018.

Altri libri che potrebbero interessarti

Preko puta - istina

Andrija Terzic

Reč autora:
Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
"Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
(A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

Mostra libro

Marija Stjuart

Štefan Cvajg

Na srednjovekovnoj pozornici intriga, dvoličnosti pa i krvavih ubistava Štefan Cvajg u ovom maestralnom istorijskom romanu opisuje psihološke portrete dveju snažnih žena. Jedna od njih, škotska kraljica Marija Stjuart, rastrzana između strasti i ništa manje strastvene borbe za svoju veru, stoji nasuprot engleske kraljice, dvolične i proračunate Elizabete I. Svoj fascinantni životni put, strastvena i lepa, Marija Stjuart okončava najpre u skoro dvodecenijskom zatočeništvu engleske kraljice i na kraju smrću odsecanjem glave, ni u jednom momentu ne pomislivši da se odrekne sopstvene vere.
„Moral i politika idu zasebnim putevima. Stoga se jedan događaj prosuđuje sa potpuno različitih stanovišta, već prema tome da li se ocenjuje sa stanovišta čovečnosti ili, pak, sa stanovišta političke koristi. Moralno, pogubljenje Marije Stjuart ostaje kao potpuno neoprostiv akt: protiv svakog međunarodnog prava zadržali su u zatočenju usred mira susednu kraljicu, ispotaje spleli zamku i na najperfidniji način je njoj poturili. Ali, isto tako, ne može se osporiti da je, gledano sa državno-političkog stanovništva, odstranjenje Marije Stjuart za Englesku bila ispravna mera. Jer u politici ne odlučuje – nažalost! – pravo u jednoj meri, nego njen uspeh... Mračnim i krivudavim stazama ide često istorija, ali se na kraju uvek ispunjava istorijski smisao, uvek nužnosti konačno izvojuju svoje pravo“, objašnjava Cvajg pred kraj svoje pripovesti o tragičnoj sudbini kraljice Škotske.

Mostra libro

Sveti đavo Raspućin i žene

Rene Filep-Miler

Sveti đavo bio je naslov jednog protiv Raspućina upravljenog pogrdnog zapisa iz pera strahovitog kaluđera Iliodora. Optužbe i tvrđenja tog pamfleta znatno su doprineli stvaranju one lažne i karikirane slike koja Raspućina prikazuje kao prepredenog šarlatana, upravo kao glavnog krivca za propast Rusije.
Ta slika, stvorena mržnjom tog neprijatelja, postala je otada šablon za Raspućinov portret i tako pružena javnosti. Meteži revolucije dugo vremena su onemogućavali objektivnu korekturu te slike, jer revolucionarnoj frazi koja beše na dnevnom redu nije bila potrebna istinitost; za nju je u toj političkoj borbi bio od važnosti samo efekat. U tom pogledu pak, mučno da bi se mogao poželeti podesniji istorijski portret nego što beše taj koji je bio u stanju da bolje i očiglednije nego bilo koji drugi prikaže svekoliku nedostojnost ranijeg vladavinskog sistema i njegovih predstavnika.
Za revolucionarnu Rusiju, u njenoj borbi protiv jednog odista u mnogim pogledima preterano neispravnog te prema tome izopačenog sistema, kao što je bio carizam, moglo je to karikiranje ličnosti i situacija izgledati ako ne opravdano a ono bar kao nešto što može da se izvini. Međutim, bez ikakvog dokazanog razloga, Raspućinovu figuru zahvatilo je i uživanje publike u skandalima i senzacijama, i ono je doprinelo svoje da se stvori koliko lažna toliko i, u svojoj šarenoj tehnici, prosta slika jednog banalnog „đavola u čovečjem obliku“.

Mostra libro

Dosadna knjiga

Jasmina Mihajlovic

Ovo je najintimnija knjiga Jasmine Mihajlović u kojoj se intrigantno okrenula humoru, tananom hororu, zabavnoj esejistici. Naslov koji knjiga nosi predstavlja, pre svega, otklon od sveta (ljudi), s jednom blagom ironijom koju autorka ima, postavljajući pitanje: jer, ko će (još i) čitati Dosadnu knjigu? Kompoziciju knjige čine mali narativni svetovi, od jednog društveno-sociološkog paradoksa do intimno-lirskog obraćanja, u kojima ima svega, taman onoliko koliko je čoveku potrebno da oseti moć vrline i težinu svakodnevice, kako i kaže jedan poznati estetičar: Sve je savršeno u mikro i makro svetu. Samo u ovom našem – ništa ne valja. Autorka ovom knjigom predstavlja sebe u onim najtananijim i najfinijim predelima kratke proze u kojima dopušta i čitaocu da zastane, da se odmori, da udahne i, najzad, da pogleda u sopstvenu Svaštaru, kako glasi podnaslov-žanr knjige, i koji je rezime svega čime se autorka bavila u svojim prethodnim delima kao što su putopisi, ljubavne priče, praćenje fenomena modernog sveta i prepletaji sa drevnim...
A tako se knjiga i završava, delom koji je naznačen kao Privatno. Pored otvorenosti prema svetu, koju donosi drugi deo knjige, ali i otvorenosti prema sebi, Jasmina Mihajlović uspela je da ispuni osnovni cilj svakog pisca, a to je da knjiga ima adresu. Uzbudljiva, intrigantna, na momente i bolna, oštra i duboko proživljena, ova topla knjiga ima samo jednu adresu koju nudi čitaocima, i ona glasi: Naša. Svaka adresa je naša.

Mostra libro

Dikens

Štefan Cvajg

Ne, ne treba da pitate ni knjige ni biografe koliko su savremenici voleli Čarlsa Dikensa. Ljubav živi pravim svojim dahom samo u kazanoj reči. Neka vam neko o njemu priča, najbolje kakav Englez čija daleka sećanja dopiru u ono doba prvih njegovih uspeha, neka vam o njemu priča neko od onih koji se još, ni posle pedeset godina, ne mogu da odluče da pesnika Pikvikovog kluba zovu Čarlsom Dikensom, nego stalno samo starim prisnim njegovim nadimkom „Boz“. Po tome koliko ih još sada gane i potrese kad se sete tog vremena, možemo da ocenimo koliko je bilo oduševljenje tih hiljada ljudi i s kakvim su silnim zanosom dočekivali one plave mesečne sveske, koje danas, rarissimum za bibliografile, blede po policama i rafovima. Kad je bio poštanski dan – ovako mi je pričao neki od ovih old Dickensians – prosto niste mogli da ostanete kod kuće i tu da čekate poštara koji je, najzad, da, najzad, nosio u svome svežnju i novu plavu Bozovu svesku. Ceo mesec ste upravo ludeli za njom, iščekivali ste je, radovali joj se, raspravljali da li će se Koperfild oženiti Dorom ili Agnesom, radovali ste se što je Mikober doživeo opet nepriliku – jer ste znali da će je herojski prebroditi uz vrući punč i u dobrom raspoloženju! – i zar je sad još trebalo da čekate, čekate dok poštar stigne na svojim gegavim kolicima, pa da vam tek odgonetne sve one vesele šarade. Ne, to niste mogli, to niste bili u stanju. I svi, i stari i mladi, izlazili su godinama i godinama toga dana poštaru u susret čitave dve milje, samo da bi što pre došli do svoje knjige. I već uz put, vraćajući se kući, počinjali su da čitaju. Preko ramena su jedni drugima zavirivali u stranice, a bilo ih je koji su čitali naglas, samo su se oni najobzirniji vraćali brzo natrag i žurili da što pre ovaj plen donesu svojoj ženi i svojoj deci. I kao što su u ovom gradiću, tako su tada u svakom selu, u svakom gradu, u celoj zemlji, svuda, u svim delovima sveta gde je živeo engleski svet voleli Čarlsa Dikensa; zavoleo ga je svako od prvog časa kad se sreo s njim i voleo ga sve do poslednjeg časa svoga života. Nikad u XIX veku nije nigde postojao sličan tako nepokolebljivo srdačan odnos između jednog pesnika i njegovog naroda. Kao kakav vatromet šiknula je ta slava, ali se nije gasila nikad, bila je kao sunce koje stalno obasjava svet.

Mostra libro

Suvereni Srbije

Elena Vakaresku

Poglavlje iz knjige Elene Vakaresku „Kraljevi i kraljice koje sam poznavala“(1904), u kojem se govori o kralju Milanu Obrenoviću, kraljici Nataliji, kralju Aleksandru Obrenoviću i Dragi Mašin.

Mostra libro