Psi koji trče unazad

Marko Đorđević

Casa editrice: Književna radionica Rašić

Sinossi

Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.

Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.

Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!

Srđan V. Tešin

Disponibile da: 07/11/2022.

Lunghezza di stampa: 60 pagine.

Altri libri che potrebbero interessarti

Pesme za decu

Jovan ović Zmaj

Izabrane pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Pesme su pogodne za divne poslepodnevne trenutke ili kao priče za laku noć. Za decu svih uzrasta. Pesme: "Vetar, Srda, Materina maza, Mali konjanik, Dete i leptir, Ala je lep ovaj svet, Pačija škola, Mali div, Zima, zima, e pa šta je, Zeka iz jendeka, Patak i žabe, Nećeš Lijo što si htela, Ćuran i vrabac, Mačak ide mišu u svatove, Šta ja vidim, Kucina kuća, Čudni su to pilići, 4 male mačke, Prljave ruke, Hvala, Da sam ja kralj, Majka čita knjižicu, Mali Jova, Mati, Koje je bolje, Pesma o pesmi, Lepa reč, Posadi drvo, Dobar drug, Istina, Poštenje, Laž, Ptica u kavezu, Deda i unukKaži mi kaži, Žaba čita novine, Ala su to grdne muke, Bela šteta, Đacima na početku školske godine, Deda i unuka, Golema repa". Čita Radmila Šinke.The chosen poems by Jovan Jovanović Zmaj. The poems are suitable for wonderful moments in the afternoon or as bedtime stories. For children of all ages. Read by Radmila Schinke.Die ausgewählten Gedichte von Jovan Jovanović Zmaj. Die Gedichte eignen sich für wunderbare Momente am Nachmittag oder als Gute-Nacht-Geschichten. Für Kinder jeden Alters. Gelesen von Radmila Schinke.

Mostra libro

Ples u vodi

David Drabek

Ples u vodi je ispovest o nemogućnosti autentičnog životau današnjem društvu. Prisutna je i lokalna, mada ne isključivolokalna, specifičnost u vidu problema pomirenja sa komunističkomprošlošću i pretnjama razvijenog kapitalizma. Tu je i pitanjemuškog identiteta u globalizovanom svetu. Trojica glavnih junakatajno treniraju sinhrono plivanje, disciplinu kojom se obično bavesamo žene, na taj način redefinišući pojam muževnosti i proširujućinjegovo ograničeno rodno shvatanje.Drama se sastoji od petnaest relativno samostalnih scena u kojimaDrabek smenjuje ozbiljna zapažanja svojih junaka sa komičnimi iščašenim izjavama i ponašanjima. Možemo je posmatrati kaotragikomediju sa grotesknim, nadrealnim i apsurdnim elementima.Kako navodi sam autor, jedan od najznačajnih savremenih češkihdramskih pisaca: Moje drame su duhovite, ali nisu vesele.Glavni likovi su trojica nekadašnjih školskih drugara, kojima seurušavaju privatni životi. Njihove tri narativne linije donosetri konflikta: ekscentrični Kajetan uprkos svom komercijalnomposlu ne želi da se pomiri sa površnošću života usmerenog naispraznu zabavu, novac i medijsku slavu; mrzovoljni Pavel je ostaozaglavljen u poziciji konzervativnog intelektualca iz osamdesetihgodina i odbija sve vidove konzumerizma; a usamljeni Filip odpokvarenog sveta pokušava da se odbrani sjedinjenjem sa vodomkao prvobitnim elementom.Teme kojima se David Drabek bavi u svojim dramskim komadimasu kritika globalizacije, posebno komercijalne kulture i masovnihmedija. Ples u vodi je drama koja na pozadini društvene kritikeiznosi intimnu tematiku – prijateljstvo, krizu srednjih godina i krizuidentiteta.

Mostra libro

Gost niotkuda

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić umjetnik je trostruke marginalne pozicije. Za jednu je krivo nasljedstvo, ono što je preuzeo od predaka, a što ga je, htio - ne htio, odredilo, i čemu je posvetio svoje prve knjige. Za drugu su krive političke neprilike, ono što mu je nametnula okolina, a što ga je, htio - ne htio, odredilo, i čemu je posvetio velik dio svog egzilantskog pisanja proteklih godina. Za treću je kriv on sam, ono što je sam sebi odredio kao poziciju dalje od svih i svega, i čemu je posvetio knjigu koju imate pred sobom. Ta je marginalna pozicija najvrjednija, upravo zbog tog čina slobode, vlastite odluke. S te pozicije Nikolić promatra svijet ne mireći se s njegovom prazninom. Njegove su pjesme potraga za magijom iza pojavnog. Ona nekada otvara vrata prema ljubavi, nekada prema misticizmu, nekada prema vrtlozima propadanja. I sve je to bolje od praznine. I sve na kraju mora stati u jednu jednostavnu čistu sliku. Tako i, za Nikolića, nikako drugačije. Mutne slike znakovi su vrludanja kroz meandre snoviđenja i zaumnih vizija. Jednostavne slike ljepote znak su umjetnikove jasne spoznaje; on jednostavno zna što ljepota jest. On je u pjesmama ne traži, nego je pjesmama saopćava, pa je, prema tome, njegova zbirka pjesama vrsta objave. A objava, s druge strane, traži otvoreno srce koje nositelju objave vjeruje. Ja Jovanu, da završim, vjerujem.
 
Nebojša Lujanović

Mostra libro

Kako nastaje crna

Marija Kostić

U zbirci izrazito emotivnog naboja, Marija Kostić uspostavlja klaustrofobični ambijent u kom se lirski subjekt bori da izađe van okvira sopstvenog tela, te pronađe odgovarajući oblik. Takva potraga isijava u gotovo apolinerovskoj igri sa formom zahvaljujući kojoj žensko telo metamorfozira u reč i usvaja tekstualni oblik. Kao čest motiv zbirke izdvajaju se ruke, ne samo lirskog subjekta i ljudi koji su formirali isti poput plastelina, već i ruke čitaoca kog pesnikinja uvlači u sopstveni vrtlog, te čitalac okrećući stranice, svoje dlanove spaja sa grotesknom gomilom dlanova svih onih koji se provlače između pršljenova ove knjige.
 
Suzana Džuver
 
U zbirci Kako nastaje crna, prikazana su unutrašnja previranja lirskog subjekta koji pokušava da pronađe sopstveni identitet i razume svoje mesto u svetu, preispitujući svoje uloge i postavljajući sebe u odnosu na druge. Ta previranja, kroz sva svoja migriranja, lirski subjekt nosi kao teret kog želi da se otarasi i tako iz sebe oslobodi dečiji glas koji bi nadjačao (samo)nametnuta ograničenja. Pesme se tematski i hronološki nadovezuju jedna na drugu i u njima se prelipću sve boje životnog iskustva, koje se na početku i kraju, uvek stapaju u jednu – crnu. Iz nje izvru i ulivaju se glavni motivi zbirke – koreni i osnova od koje pojedinac polazi, način na koji ga oni oblikuju i određuju njegov put, motivi straha, usamljenosti, besmisla, smrti, tuge. Takođe, na crnoj se najbolje ističu i motivi suprotni pomenutim, ali od njih neodvojivi. Naslov prve pesme i poslednji stih poslednje pesme zbirci daju kružnu strukturu i simbolično, u isti mah, nude razrešenje na suštinska pitanja lirskog subjekta, ali i naglašavaju večan nemir unutar njega.

Mostra libro

Godine Mondrijana

Anđela Milinković

Prva zbirka pesama Anđele Milinković Godine Mondrijana osvaja nenametljivom mozaičnošću sveta lirske junakinje, u kojem se na štulama trči kroz dekade i meridijane. Ona je u zrelo doba ponela sav kolorit detinje začudnosti, a impresije odrastanja beleži sa dirljivom osećajnošću. Uspeva da nas vrcavim jezikom premesti sa poda Akademije preko Kiklada do Nju Džerzija, a neočekivanim udarima ispod rebara podseti na univerzalnost ljudske potrebe za bliskošću, koja može da pobedi transgeneracijske traume. Čitajući ovu zbirku zavidnog tematskog i emotivnog spektra, verovaćemo u tu pobedu.
 
Danilo Đoković
 
U zbirci pesama Godine Mondrijana, kroz tri ciklusa, crveni, plavi i žuti, autorka gradi jednu sliku – pogled na mentalni i emotivni pejzaž lirske junakinje.

Mostra libro

Životinje u begu

Kristina Uzunidis

Životinje u begu drama je švedske rediteljke i dramske spisateljice Kristine Uzunidis. Kao i mnoge njene drame i ova je u izvesnoj meri igra glasova. Radnja se odvija u nekoj vrsti graničnog područja, u vanvremenskom, ali stvarnom stanju čekanja, u prostoru gde se priroda — drveće, korenje, insekti i divlja zemlja — ogledaju u impotentnom čovečanstvu. Priroda je ponekad pretnja, a ponekad izvor utehe i neverovatne snage, sa sopstvenim namerama i voljom, i može se uporediti sa grčkim bogovima.

Mostra libro