Discover a world full of books!
Add this book to bookshelf
Grey
Write a new comment Default profile 50px
Grey
Read online the first chapters of this book!
All characters reduced
PlaS - Podjezicni nocni - cover

PlaS - Podjezicni nocni

Stela Voskaridu Ikonomu

Publisher: Treći Trg

  • 0
  • 0
  • 0

Summary

Plaš – Stela Voskaridu Ikonomu
 
S novogrčkog prevela Zorka Šljivančanin
 
Godina izdanja: 2017.
 
Plaš, podjezični noćnipredstavlja mešavinu književnih rodova – poezije, proze i drame. Glavno filozofsko pitanje koje otvara autorka jeste fenomen straha i egzistencijalna jeza izražena kroz iskustvo savremene kiparske žene i majke.
 
Plaš je predivna, bolna priča, nekad u stihu, nekad u prozi, a nekad i u formi pozorišnog komada. Ali, ako mene pitate, insistiraću na tome da je ovde 100% reč o poeziji.
 
Hristina Linardaki

Other books that might interest you

  • Naše male smrti - cover

    Naše male smrti

    Aleksandra Jovičić

    • 0
    • 0
    • 0
    Ima nečeg istinski zastrašujućeg u poeziji Aleksandre Jovičić. Još strašniji mora biti napor pesnikinje da istovremeno piše o smrti i detinjstvu, o detinjstvu prožetom smrću i o smrti detinjstva. Taj koloplet je, primetiće pažljivi čitalac, gotovo kišovski. Iako autorka smrt pominje tek dvaput – i to u stihovima: „smrt ne dolazi onda kada je priželjkujemo“ i „Kažu, nakon smrti još uvek rastu nokti / ne kažu čemu služe“ – centralni motiv zbirke jeste smrt, koja ne predstavlja udaljenu alegoriju života, već samu bit života. Zbog toga se ove pesme ne tiču isključivo intime, osećanja, opažanja i doživljaja lirskog subjekta, već svih nas: naših malih života i naših malih smrti. U poeziji Aleksandre Jovičić su zlo, smrt i detinjstvo neraskidivo povezani. O bliskosti tih kontrastnih pojmova najilustrativnije svedoče uznemirujući stihovi: „zlo vešto skriveno / na najočiglednijem mogućem mestu: / u duši svakog od nas“ ili „mi smo se skrivali u podrumu / i čekali da se zlo umori.“ Pretpostavljeno nevino detinjstvo u zbirci Naše male smrti ima zlokoban prizvuk. Samo neko ko je, kao dete, na vlastitoj koži osetio užas rata može da napiše ovakve stihove: „Zapravo se umorilo detinjstvo / i poput zlatne prašine / otresli smo ga sa dlanova“ ili „O, upropašćene detinje radosti / rasejane po getima, rezervatima. / Nekadašnji divovi našeg detinjstva uveli su / od tuge za zavičajem, / a u tebi cveta pupoljak zla, / množe se razarajuće ćelije / i nagrizaju ti kosti.“
     
    Čak i sećanja na detinjstvo i zavičaj zvuče strahotno. Nema povratka: „Rodna gruda ne uzvraća moju ljubav. / Ona je ravnodušna prema stopama koje je gaze.“ Najstrašniji stihovi u zbirci Naše male smrti glase: „Život delim na etape pre i posle / i ne znam šta / je gore / pre / ili posle.“
     
    Zbirka pesama Naše male smrti je, u neku ruku, naša Enciklopedija mrtvih, ali pročitana u negativu, takva da u njoj stvarnost smrti konačno nadrasta svaki metafizički govor o smrti.
     
    <p style=
    Show book
  • Slike iz života M - cover

    Slike iz života M

    Svetlana Žuhova

    • 0
    • 0
    • 0
    EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
     
    M. je kafkijanski inicijal imena glavne junakinje romana Marisije i već u samom nazivu najavljuje delo u kom se kondenzuju intelektualna širina i složenost osećanja njegove akterke. M. je mlada žena na granici devojačke i odrasle dobi, koja nakon majčine smrti traži svoje mesto pod suncem, ali kako to često biva, dom nije mesto, nego ljudi koja ga čine.Sažeti obim ove knjige, savršeno prilagođen sadržaju i poruci dela, jeste odraz autorkine stvaralačke veštine i stila, čije odlike su kratke rečenice, neposrednost i intimnost svojstvena dnevničkim zapisima, asocijativnost i repetitivnost. Autorka ovim jezikom uspeva da izrazi osećanja devojaka koje traže zato što su prethodno izgubile. Život se uvek mora graditi iznova. Čitalac je svedok tog procesa. Umiranje je važan motiv u ovom delu. Ne toliko smrt, koliko umiranje kao proces; umiranje bližnjeg kada život ide dalje; umiranje kao zadatak koji je jako težak i iscrpljujući, ali za njegove aktere i svedoke ne i jedini, jer istovremeno moraju da sa punom pažnjom obavljaju i sve druge egzistencijalno važne aktivnosti, da to umiranje prihvate kao obećanje života.Zdenka Valent-Belić
    Show book
  • Izbliza - cover

    Izbliza

    Angela Kajmakljoti

    • 0
    • 0
    • 0
    Izbliza Angela Kajmakljoti
     
    S novogrčkog prevela Tamara Nosonjin
     
    Godina izdanja: 2017.
     
    U knjizi Izbliza, četrdeset godina nakon okupacije ostrva, autorka izražava teška i davno potisnuta sećanja o izgubljenom domu. Ova knjiga poezije ušla je u najuži izbor za Državnu nagradu 2014.
    
     
    S malo stihova poezija ističe suštinu … zbirka Izbliza nije samo elegija o izgubljenom gradu, već i merilo mnogih izgubljenih života.
     
    Jorgos Hristodulidis
    Show book
  • Bez daha - cover

    Bez daha

    Lorenco Amuri

    • 0
    • 0
    • 0
    EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
     
    Licem uronjen u sneg, kao u meku vatu koja mu oduzima dah. Vrtoglavica, osećaj rotacionog kretanja. Samo nekoliko trenutaka ranije Lorenco se skijao s Johanom, svojom verenicom. Jedan od onih bezbrižnih trenutaka, nepovratno izgubljen, kao da je davna prošlost. Potom hitno prebacivanje helikopterom u bolnicu, farmakološka koma i operacija kičmene moždine koja traje devet sati. Od grudnog koša nadole potpuni gubitak osetljivosti i pokretljivosti. Od tog momenta Lorenco i njegovo telo živeće dva odvojena života. Ali jedino što mu je važno, to su ruke, to je nada da će moći da zagrli svoju gitaru, jer muzika je njegov život. Ova ispovest je njegov put od intenzivne nege, dugih meseci rehabilitacije na klinici u Švajcarskoj, do trenutka povratka u život koji više nije njegov. Težak povratak u svet u kome je iznenada sve postalo nedostižno, svi su postali viši, pretvorili se u preteće džinovske figure, ne uvek na njegovoj strani. Hrabro i iskreno, Amuri priča o svom povratku u život. O želji da vidi, da dotakne, da oseti. Da ponovo oseti čar izlaska s prijateljima do kasno u noć, da vodi ljubav sa ženom koju voli i povrati slobodu koja mu je oduzeta. Svaka etapa je spori uspon ka vrhu, ka onome što često ne liči na pobedu, ali za šta se vredi boriti.
    Show book
  • Nema i neka ne bude - cover

    Nema i neka ne bude

    Edina Svoren

    • 0
    • 0
    • 0
    EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
     
    Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih. „Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”
    Show book
  • Pesme - cover

    Pesme

    Momčilo Nastasijević

    • 0
    • 3
    • 0
    U svom kratkom veku Nastasijević je napisao jednu zbirku pesama i uspeo da stvori sopstvenu, neponovljivu "rodnu" melodiju, ne oslanjajući se direktno ni na našu srednjovekovnu književnost niti na usmeno pesničko predanje. Na nov način vratio je Nastasijević pesmu u jezik, na način suprotan od svojih prethodnika, jezičkih slobodara; sažeo je i sapeo sve, iščistio i oplevio, a da je u pesmi sve ostalo, i događaj i boja, i sočna reč i retorski obrt. Tu najveću istančanost pesme malo je čitalaca prepoznalo kao svoju; taj stepen povlačenja u sebe, u sopstveni jezički i duhovni zaplet, bio je kod nas nepoznat. Ipak to je poezija koja nudi toplinu, bliskost u reči i gestu, i zove nekud, a da to nije ni unazad, ni unapred.
    Show book