Pesme

Momčilo Nastasijević

Summary

U svom kratkom veku Nastasijević je napisao jednu zbirku pesama i uspeo da stvori sopstvenu, neponovljivu "rodnu" melodiju, ne oslanjajući se direktno ni na našu srednjovekovnu književnost niti na usmeno pesničko predanje. Na nov način vratio je Nastasijević pesmu u jezik, na način suprotan od svojih prethodnika, jezičkih slobodara; sažeo je i sapeo sve, iščistio i oplevio, a da je u pesmi sve ostalo, i događaj i boja, i sočna reč i retorski obrt. Tu najveću istančanost pesme malo je čitalaca prepoznalo kao svoju; taj stepen povlačenja u sebe, u sopstveni jezički i duhovni zaplet, bio je kod nas nepoznat. Ipak to je poezija koja nudi toplinu, bliskost u reči i gestu, i zove nekud, a da to nije ni unazad, ni unapred.

Available since: 03/22/2017.

Poetry & Theatre

Other books that might interest you

Pesme za decu

Jovan ović Zmaj

Izabrane pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Pesme su pogodne za divne poslepodnevne trenutke ili kao priče za laku noć. Za decu svih uzrasta. Pesme: "Vetar, Srda, Materina maza, Mali konjanik, Dete i leptir, Ala je lep ovaj svet, Pačija škola, Mali div, Zima, zima, e pa šta je, Zeka iz jendeka, Patak i žabe, Nećeš Lijo što si htela, Ćuran i vrabac, Mačak ide mišu u svatove, Šta ja vidim, Kucina kuća, Čudni su to pilići, 4 male mačke, Prljave ruke, Hvala, Da sam ja kralj, Majka čita knjižicu, Mali Jova, Mati, Koje je bolje, Pesma o pesmi, Lepa reč, Posadi drvo, Dobar drug, Istina, Poštenje, Laž, Ptica u kavezu, Deda i unukKaži mi kaži, Žaba čita novine, Ala su to grdne muke, Bela šteta, Đacima na početku školske godine, Deda i unuka, Golema repa". Čita Radmila Šinke.The chosen poems by Jovan Jovanović Zmaj. The poems are suitable for wonderful moments in the afternoon or as bedtime stories. For children of all ages. Read by Radmila Schinke.Die ausgewählten Gedichte von Jovan Jovanović Zmaj. Die Gedichte eignen sich für wunderbare Momente am Nachmittag oder als Gute-Nacht-Geschichten. Für Kinder jeden Alters. Gelesen von Radmila Schinke.

Show book

Carujuca Famagusta

Kirjakos Haralambidis

Carujuća Famagusta Kirjakos Haralambidis
 
S novogrčkog prevela Aleksandra Milanović 
 
Godina izdanja: 2017.
 
Nagrada Ljubiša Rajić za najbolji prvi književni prevod
 
Carujuća Famagusta (1982) nastaje kao spoj antičke tragedije i vizantijske muzike i predstavlja simbol svakog izgubljenog grada od antike do danas.
 
Famagusta nije „grad duhova” koga su prisvojili medij i političari. Ona je „grad-vizija” svih pesnika.
 
Kirjakos Haralambidis
 
U srži ove knjige je jedna ljubavna priča – pesnika i njegove varoši.
 
Jorgos Kehajoglu

Show book

Izdah odrubljene glave

Vukašin Štreker

Sitnice će nas razdvojitimale neuviđavnostikao kad ti donesem doručak u kreveta ti odgurneš tanjir s ostacimapa spavaš pored tog truleža danima…
 
Banalnosti će nas učiniti neprijateljimajedva primetni sebičlucikao kad okupiraš kupatiloiako znaš da žurim na posaosamo da bi stigla na kafu s drugaricama

Show book

Nema i neka ne bude

Edina Svoren

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST

Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih. „Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”

Show book

Karantin u paklu

Jelena Marinkov

Dozivajući sve svoje lirske glasove iz različitih usidrenosti u vertikalu socijalnog tkiva, Jelena Marinkov, kroz svoju prvu pesničku knjigu, u savremenu srpsku poeziju otpušta ostrva s kojih se drugačijim prodiranjima sabira i oglašava univerzalna melanholija surovosti. Jedinstvenost pesničkog sveta popločana je oštrim lirskim zasecanjima u društvene prikovanosti subjekata, a tananosti presude razlivaju se u meandrima narativizacije. Znakovitom kompozicijom pesnikinja konstituiše autentičnu pozicioniranost iz koje se, drugačijim treperenjima nespokoja i teskobe, prostiru glasovi koji produbljuju neprohodnost svakodnevice, dajući joj poetsku gustinu i oblik.
 
Tanja Jovanović

 
Zbirku Karantin u paklu Jelene Marinkov uvezuju u koherentnu celinu brižljivo sortirani katalozi promašenih života, promašenih ljubavi, promašenih ciljeva, promašenih vremena i mesta, promašenih puteva koji ne vode ka hepiendu, pa otuda i toliko upečatljivih pesama koje su – daleko od svake banalnosti i patetitke – sirove i surove u svojim iskazima. Ravnodušnost prema sopstvenim i tuđim životima jeste nešto što objedinjuje sve fikcionalizovane lirske subjekte: muške, ženske ili animalne. Pesničko ja – iz koje god perspektive da ga posmatramo – svedoči o „svom“ sjebanom životu, srodnicima, prijateljima i ljubavnicima bez kalkulisanja, jer ne želi nekakvim umetničkim trivijalnostima i hokus-pokusima da utiče na ono što mora biti napisano tako ili nikako drugačije. Napisati nešto što očarava, ali još više intrigira, uznemirava i zgražava, nešto jedinstveno i ubedljivo, a začinjeno ravnodušnošću i bez samosažaljevanja, mogu samo oni koji su sigurni u to da će njihov pesnički jezik izdržati svu sematničku brutalnost. Ovakvu poeziju mogu da pišu samo oni koji ne drže mnogo do posledica kontroverznog ogoljavanja kontaminiranog unutrašnjeg sveta, ali i stvarnosti doživljene isključivo kao proizvod nepravdi i besmislenosti. Pesme iz Karantina u paklu su prostori nekadašnje sreće koji su nadživeli svaku nesrećnu misao o njima.
 
Srđan V. Tešin

Show book

Knez Ivo od Semberije

Branislav Nušić

„Knez Ivo od Semberije“, istorijski fragment u jednom činu, premijerno je izveden 24. februara 1900. na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Jednočinka dramski lapidarno transformiše našu narodnu i umetničku epsku poeziju, posebno deluje gradacijama bola i žrtvi koje podnosi knez Ivo i drugi Srbi.

Show book