Publisher: Agencija TEA BOOKS
Autopoetički tekstovi i esejizirane studije o piscima, književnim junacima i opsesivnim temama predstavljaju integralni dio piščevog života i puta kroz umjetničku kreaciju i životna iskušenja. Djelo se iskazuje kao životni proces složenih značenja i podsticaja sa kojima pisac polemiše kroz dah lične drame i iskustvene misli.
Reč autora: Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo. Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala. "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme." (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)Show book
Ideja o osnivanju Festivala Dani komedije rodila se, verujem, spontano posle brojnih manifestacija održanih povodom proslave šest vekova od prvog pismenog pomena imena Jagodine u okviru kojih je glavna zvezda bio komičar Miodrag Petrović Čkalja. Popularni Jovanča iz filma Put oko sveta bio je na vrhuncu popularnosti i u Jagodini je dočekan kao idol. Ta činjenica je svakako pokrenula misao da je veliki Nušić zauvek obeležio Jagodinu ovim likom, da je preko njega ona izašla iz učmale provincijske anonimnosti, i da zato treba na svaki način da ga neguje i podržava, a preko njega i komediju uopšte. U to vreme bio sam urednik za kulturu u listu Novi put i pisao o svim događajima vezanim za početke Dana komedije. Godine 1973. prvi put sam o svim predstavama napisao kraći prikaz i to objavio u Novom putu kao dodatak izveštaju o održavanju Festivala. Nameravao sam da to činim svake godine, ali sam imao prilike da to ponovim još samo sledeće, 1974, jer sam posle toga na dugi niz godina bio sklonjen iz novinarstva i sa Festivala. U novinarstvo sam se vratilo posle pet godina, a na Festival, kao izveštač, posle punih deset. Zašto sam sa Festivala bio sklonjen pet godina duže, za to postoje bar dva razloga. Komedija je po prirodi stvari uvek imala i jednu satiričnu notu koja se, kako god okreneš, svodila na žaoke upućene savremenom, aktuelnom trenutku. Tako je festivalska dvorana često bivala, sred sveopšteg ćutanja, jedna slobodna i glasna pričaonica iz koje su na sve strane vrcale duhovite opaske na razne gluposti političara i moćnika. Mnogi od njih sedeli su u prvom redu i smejali se kiselo praveći se da se to ne odnosi na njih. Zato su ti moćnici imali šizofren odnos prema Festivalu: želeli su da on bude dobar i uspešan, da se igraju najbolje komedije, ali i da se zabrani neka „nepodobna“ predstava, a ako to nije moguće – da se izbegne rasprava o njoj, da se priguši i prikrije. Da sve ostane u malom, zatvorenom prostoru. Sloboda umetnosti, ali i nezatalasano more tekovina socijalizma. Zato izveštači nisu mogli da budu nelojalni i nepouzdani novinari, sa manjkom autocenzure, za kakvog sam ja smatran tada. Moji novinarski zadaci tada bili su plaćene privredne reportaže i izveštavanje sa sindikalnih i samoupravnih sastanaka na kojima se mnogo govori a malo odlučuje. Drugi razlog je mogao biti što je Festival bio prestižan društveni događaj u malom gradu na koji se dolazilo da se bude viđen. Festival su još uvek otvarali političari visokog ranga, a domaća elita zauzimala je prva dva (besplatna) reda. Novinari su, na naki način, kao „društveno-politički radnici“, bili „prateći vokali“ te elite. Meni, posle sukoba sa tom elitom, razume se, nije tu moglo biti mesta. Kad je vremenom sve to bilo prevaziđeno i kad sam opet počeo da izveštavam sa Festivala, naišli su prekidi zbog funkcija koje sam obavljao. Četiri godine bio sam glavni i odgovorni urednik lista, a nešto kasnije dve godine direktor Radio-novinske ustanove. Opis poslova na tim funkcijama nije dopuštao izveštavanje sa Festivala. Ipak, u dugom trajanju Dana komedije, nakupilo se jedanaest godina u kojima sam bio marljivi izveštač ne samo za list Novi put, već i za Radio-Jagodinu, Radio-Beograd i mnoge lokalne radio stanice u Srbiji koje su imale interesa da prate jagodinski Festival. Kritički prikazi tih osamdesetak predstava odigranih u takmičarskom žaru pred festivalskom publikom u Jagodini, sakupljeni u ovoj knjizi, mogu biti mali plamičak koji će, u daljem proticanju vremena, bacati malo svetla na moćan kreativni trag koji je ovaj Festival zračio oko sebe.Show book
Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih trista godina radili u korist države i srpskog naroda.Show book
Malo je onih koji su više lagali i strastnije mistifikovali svet od Stendala, malo je onih koji su bolje i temeljitije iskazali istinu. Bezbrojne su njegove maskarade i zavođenja na pogrešan put. Prva se pojavljuje još pre nego što se otvori knjiga na njenom omotu, u predgovoru, jer Stendal, kome je pravo ime Anri Bejl, nikada ne priznaje jednostavno i prosto svoje ime. Čas svojevoljno sebi nadeva plemićku titulu, čas se presvlači kao „Sezar Bombe“ ili svojim inicijalima A.B. dodaje neko tajanstveno A.A., iza koga niko živ ne bi mogao da otkrije ono sasvim skromno ancien auditeur, što znači: bivši državni vojni sudija. Pisac se samo u pseudonimu, u lažnom predstavljanju oseća sigurnim. Tako se jednom prerušava u austrijskog penzionera, drugi put u ancien offider de cavalerie, a najradije imenom Stendal, koje je za njegove zemljake zagonetno (prema jednom pruskom gradiću koji je postao besmrtan usled njegove karnevalske ćudi). Napiše li negde kakav datum, možete se zakleti da nije tačan, a ispriča li u predgovoru Parmskog kartuzijanskog manastira da je ta knjiga napisana 1830, i to hiljadu dvesta milja daleko od Pariza, onda to lakrdijaštvo ne menja stvar da je ovaj roman, u stvari, napisao 1839, i to usred Pariza. I u stvarnosti se ove protivrečnosti veselo sapliću međusobno. U svojoj autobiografiji pompezno izveštava da se borio na bojištima kod Vagrama, Asperna i Ajlaua; nijedna reč od toga nije istinita, jer njegov dnevnik nepobitno dokazuje: u to isto vreme on je udobno sedeo u Parizu. Nekoliko puta govorio je o nekom dugačkom i važnom razgovoru s Napoleonom, ali, o sudbine! u sledećoj svesci čitamo mnogo verodostojnije priznanje: „Napoleon nije razgovarao s budalama kao što sam ja.“ Tako moramo kod Stendala svaku pojedinu tvrdnju da primimo s rezervom, a posebno valja biti nepoverljiv prema njegovim pismima, na koja on – navodno, iz straha od policije – načelno, pogrešno stavlja lažne datume i svaki put ih potpisuje drugim pseudonimom. Šeta li se lagodno u Rimu, sigurno će kao mesto otpreme pisma da navede Orvijeto, a piše li, navodno, iz Bezanosa, onda je toga dana verovatno bio u Grenoblu. Pokatkad je godinu, većinom mesec, navodno, pogrešio da bi izazvao zabludu, a gotovo redovno potpis je lažan. To, međutim, nije bio samo strah, kao što neki misle, od crnog kabineta austrijske policije koji ga je terao na takvo ludiranje, već urođena, iskonska žudnja za blefiranjem, zapanjivanjem, pretvaranjem i sakrivanjem. Stendal majstorski vitla mistifikacije i pseudonime kao svetlucavi floret oko svoje sopstvene ličnosti, samo da mu se neki radoznalac ne bi suviše približio i nikada nije krio ovu svoju strastvenu sklonost prema nasađivanju i intrigiranju. Kada ga je jednom neki prijatelj ogorčeno okrivio da je bezočno lagao, beleži on sasvim mirne savesti na ivici toga optužujućeg pisma: vrai – „to je tačno!“ Vedra čela i sa ironičnim zadovoljstvom, unosi on s prevarom u svoje službene dokumente lažne godine službovanja, izjave lojalnosti čas prema Burbonima, čas prema Napoleonu, i u svim njegovim spisima, štampanim i privatnim, vrve takve netačnosti kao riblja ikra u močvari. Ali poslednja njegova mistifikacija je rekord u lažljivosti i, na njegovu kategoričnu želju u testamentu, urezana je čak u mermer na njegovom nadgrobnom spomeniku, na groblju na Monmartru. Tamo još i danas može da se pročita to dovođenje u zabludu: Arigo Bejl, Milanac, kao znak poslednjeg počivališta čoveka koji je na dobrom francuskom jeziku kršten kao Anri Bejl i koji je (što ga posebno ljuti) rođen u gorkom provincijskom gradu Grenoblu. Čak i pred smrt je želeo da se pojavi pod maskom: i pred njom je hteo da se romantično maskira.Show book
Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao – pisanje biografije – kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi Akademije nauka. I, eto, toga opravdanja radi ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru. U jedno doba nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam bio postao neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su – to se već razume – počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana Akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju, i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dan-danas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci – to sam odlučio da za vremena piberem građu za svoj životopis. Eto to me je uglavnom rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu. Opis ovoga života otpočeo sam s rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak. Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije. Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (s mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj. Onako otprilike kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period s mnogo potperioda. Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period „od doseljenja do propasti“. Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period „robovanja i patnji“. – Branislav NušićShow book
Knjiga o sudbini. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, od poleta, od sile, od vere u život i u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepio bi da ne sija u pomrčini njegovo naslućeno blago... Knjiga mudrosti i lepote velikog srpskog pesnika, jedno od najčitanijih dela srpske književnosti. Riznica poetičnih filozofskih razmatranja o sudbinskim temama koje zaokupljaju svakog čoveka. Izvor znanja i životnog nadahnuća.Show book
