Bilo jednom u Beogradu

Dušan Miklja

Summary

Zbirka priča Bilo jednom u Beogradu, kako bi to Mihiz rekao, neka je vrsta „autobiografije o drugima“. To „drugo“ je u ovom slučaju Beograd koga više nema, sačuvan jedino u sećanju. Kako i sâm naslov upućuje, pisac o njemu govori sa setom i nostalgijom, dakle pristrasno, s ljubavlju. Mada su „predeli detinjstva“ u zbirci jasno označeni, oni su i deo svima prepoznatljivog univerzuma odrastanja i sazrevanja. To doba se u zbirci ispoljava na pomalo protivrečan način: u oskudici materijalnih dobara, ali zato u bogatstvu i opojnoj gustini života.
Ko želi da se vrati u „predele detinjstva“, uz to se još kačeći na stari tramvaj, neka obavezno pročita ovu knjigu. Uživaće u njoj ne samo u Beogradu koga više nema već i u vremenu koje se nikada više neće vratiti.
„Pisane lepim jezikom i stilom, jednostavno i bez patetike, priče iz zbirke Bilo jednom u Beogradu omaž su jednom prohujalom Beogradu.“
(Rada Saratlić: Politika)

Available since: 12/06/2017.

Other books that might interest you

Dama u plavom

Milica Jakovljević Mir-Jam

Dama u plavom je zbirka priča.

Laki ljubavni sadržaji i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil obezbedili su njenim romanima dugovečnu popularnost. Ali njeno delo odlikuje i detaljno i autentično dočaravanje života građanske klase u Jugoslaviji između dva rata, njenih običaja i vrednosti do kojih je držala. Sve to je Mir-Jam donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.

Show book

Plavi dobroćudni vali

Milica Janković

Plavi dobroćudni vali je zbirka kratkih priča iz 1929. godine: „Plavi dobroćudni vali“, „Stojan Stević“, „Poznanstvo sa Šantićem“, „Kate Marćeli“, „Bogdan“ i „Na ostrvu“.

Show book

Kaluđer iz Rusije

Milica Janković

„Na verandi jedne vile sedela je bolesna devojka i gledala proleće oko sebe i osećala jesen u sebi. U njenoj duši je bilo vedro i ona se radovala tuđem proleću koje i njoj daje toplote i njenim očima uživanje. Ona je došla dotle da više ništa ne želi i bila zadovoljna s malo udobnosti koja je njenoj slabosti bila potrebna.
I osećala da otkad ništa ne želi, mnogo dobija.
Proleće oko nje, odeveno u bele i ružičaste velove behara i u zelenu svilu mladog lepljivog lišća, nežno i razdragano, raskošno je rasipalo svoju mladost i mirisalo je na ljubav. U gaju zapevaše slavuji. Obuze je neka draga tuga i ona poče da se seća.
Bilo je to godine 1902. kad je započela prepisku s njim. Njihovo se poznanstvo na tome i svršilo. A pisma je sagorela sa svim svojim hartijama jednoga dana kad joj se učinilo da crna gospa dolazi i po nju i da je vreme da ostavi ovaj svet. Htela je i što manje traga da ostavi za sobom. Docnije joj je bilo mnogo žao.
To je bilo u ono doba mladosti kad je svu ljubav iz njenog srca imalo slikarstvo i ruska literatura i kad je pored sve svoje iskrene ali smešne ozbiljnosti i pored sve svoje istinite, ali nerazborite inteligencije imala vrlo detinjastih snova. Priroda voli da se naruga čoveku: kad smo najbolji, onda smo najgluplji...“

Show book

Iz treceg kraljevstva

Borivoje Adašević

"Jer čovek u stvari o sebi nema ništa da kaže, nego da se u jednu halucinaciju utopi koja je, čini mi se, bila njegov život. A koja s tim životom nema ništa zajedničko, nego on u nekoj svojoj nadi da mu je život bio ispunjen, misli da ima." U te reči Bore Ćosića staje okvir između čijih granica bi se mogle smestiti sve Adaševićeve priče koja tematizuju široku temu: sudbine ljudi na prostorima srednje Evrope u dvadesetom veku. Pričama je zajednička i pripovedačeva pozicija u storiji. Shodno Ćosićevom citatu, pripovedač započinje priču ali je glavni junak – uvek neko drugi – redovno preuzima, pretvarajući taj lirski obojen život u pravcatu proznu halucinaciju. Ono na šta treba skrenuti pažnju svakako je jezik kojim pripoveda Borivoje Adašević. Taj je jezik blizak lirici, razigran, poput lavine reči koja vas nosi do samog epiloga. (Mića Vujičić)

Show book

Sagorevanja

Srđan Srdić

Samo za istinske književne znalce i sladokusce. 
Mladen Vesković

Srđan Srdić me uvijek tjera da ga čitam dva puta. Kad pomislim da sam uspio naći šemu njegove proze, on me iznenadi. 
Davor Beganović

Srdić možda ne može da pobegne od svojih opsesivnih tema koje su zaista veoma mučne, ali se njegov pristup iz knjige u knjigu decentralizuje, pomera i osvaja nova značenjska i stilska polja. 

Vladimir Arsenić

Show book

Priče

Leonid Dobičin

Leonid Dobičin (1894−1936), gledano iz perspektive aktuelne recepcije, jedan je od najznačajnijih ruskih pripovedača iz druge i treće decenije dvadesetog veka. U ovom periodu su, pored njega, delovali i postigli svoje najznačajnije književne rezultate mnogi izuzetni pisci. Leonid Dobičin se, među njima, ističe originalnim viđenjem stvarnosti i načinom pisanja, zahvaljujući kojima je ostvario znatan uticaj na savremenu rusku književnost.

Ruski pesnik Oleg Jurjev (1959−2018) objavio je apokrifno „Nepoznato pismo pisca L. Dobičina Korneju Ivanoviču Čukovskom“ (2012). Taj postmodernistički tekst nudi alternativnu verziju događaja, po kojoj je Dobičin inscenirao samoubistvo, zaposlio se u obližnjem kolhozu „Šušari“, proveo rat pod okupacijom, odslužio kaznu u logoru i ponovo se zaposlio u istom kolhozu. Dobičin tobože piše pismo Čukovskom 1954. godine, posle penzionisanja, a postskriptumi uz pismo sežu do 1994. godine i predstavljaju, kao i tekst pisma, parodijski komentar na opštepoznate i manje poznate činjenice iz istorije književnosti (poput pretpostavke da je pesnik Nikolaj Olejnikov mogući autor romana „Tihi Don“).

Iako je do devedesetih godina prošlog veka Leonid Dobičin bio gotovo nepoznat, njegovo delo nesumnjivo pripada krugu ruske klasike, a on sam, po rečima Viktora Jerofejeva, postao je „heroj ruske književnosti dvadesetog veka koji se posthumno popeo na književni Olimp brže čak i od autora „Majstora i Margarite“.

Zorislav Paunković

Show book