Weitere Bücher, die Sie mögen werden

• 

  Knjiga nespokoja

  Fernando Pessoa

  • 0
  • 0
  • 0

  Knjiga nespokoja je kaleidoskop glasova – začuđujuće skladni hor podvojenih ličnosti i heteronima velikog pesnika, duboko i uznemirujuće promišljanje života, lirika sumnji i strahova, sentimentalni vodič kroz metafizičku arhitekturu lisabonskih ulica, melanholija egzistencije jer, po rečima samog autora, „Fernando Pesoa, precizno govoreći, i ne postoji”. Teško je odrediti joj čak i književni vrstu; da li je u pitanju kontemplativna proza, tanana psihološka biblija tiho uznemirenih ljudi, epistolarni roman duše, poezija bez stiha, dnevnički zapis, filozofski eseji o prolaznosti? Ovo je knjiga zaglušujuće tišine gde svaki treptaj pesnikove duše odzvanja kao u praznoj crkvi razbijeni kristalni bokal u kome se mesto osveštanog vina nalaze tajne našeg pada.
  Knjiga nespokoja važi za kamen temeljac evropskog modernizma, to je knjiga na kojoj je Pesoa radio čitav život i nikada je nije završio ostavljajući svojim brojnim tumačima da joj pronađu početak i kraj, da je sa svakim novim izdanjem preuređuju kao nedokučivu slagalicu života, bez mogućnosti da dobiju tačnu i konačnu verziju. Pesoino vanvremensko delo upravo je to, neuhvatljiva istina stvari koja kao da nikada nije ni bila predodređena da se izgovori.
   
  Prevod s portugalskog: Vesna Stamenković

  Zum Buch

• 

  Životinje u begu

  Kristina Uzunidis

  • 0
  • 0
  • 0

  Životinje u begu drama je švedske rediteljke i dramske spisateljice Kristine Uzunidis. Kao i mnoge njene drame i ova je u izvesnoj meri igra glasova. Radnja se odvija u nekoj vrsti graničnog područja, u vanvremenskom, ali stvarnom stanju čekanja, u prostoru gde se priroda — drveće, korenje, insekti i divlja zemlja — ogledaju u impotentnom čovečanstvu. Priroda je ponekad pretnja, a ponekad izvor utehe i neverovatne snage, sa sopstvenim namerama i voljom, i može se uporediti sa grčkim bogovima.

  Zum Buch

• 

  Zelena mačka

  Elize Vilk

  • 0
  • 0
  • 0

  Zelena mačka i druge drame sadrži četiri komada višestruko nagrađivane mlade rumunske autorke Elize Vilk. Kroz drame Zelena mačka i Papirni avioni Elize Vilk promatra živote tinejdžera i oštro zapaženim detaljima iscrtava njihove karaktere. Obe drame bave se adolescencijom, dobom kada krhkost emocionalne ravnoteže lako dovodi do tragedija. To su priče o surovosti, vršnjačkom nasilju, teskobi ali i ljubavi, privrženosti i prijateljstvu, a pre svega o snazi mašte koja nam pomaže da pobegnemo iz okrutnog sveta u kojem živimo.
   
  Drama Soba 701 sadrži četiri priče koje se dešavaju u istoj hotelskoj sobi u kojoj upoznajemo: muškog stripera i gospodina koji želi da nauči da pleše kao on, par tokom prve bračne noći, menadžerku velike kompanije i njenu pomoćnicu kao i depresivnu sobaricu i tabloidnog fotografa. Četiri neobične, apatične noći. Četiri priče o usamljenosti.
   
  U drami Krokodil upoznajemo unutrašnji život jednog dečaka. Njegov otac je „izabran da postane astronaut“ i otišao je sa Zemlje u drvenoj kutiji u kakvoj se neki ljudi sahranjuju u zemlju. On ima najbolju drugaricu Simo i želi, poput nje, da nosi haljine i šljokice, da lakira nokte i da zapravo bude devojčica kako bi slobodno mogao da mu se sviđa Feliks

  Zum Buch

• 

  Kako nastaje crna

  Marija Kostić

  • 0
  • 0
  • 0

  U zbirci izrazito emotivnog naboja, Marija Kostić uspostavlja klaustrofobični ambijent u kom se lirski subjekt bori da izađe van okvira sopstvenog tela, te pronađe odgovarajući oblik. Takva potraga isijava u gotovo apolinerovskoj igri sa formom zahvaljujući kojoj žensko telo metamorfozira u reč i usvaja tekstualni oblik. Kao čest motiv zbirke izdvajaju se ruke, ne samo lirskog subjekta i ljudi koji su formirali isti poput plastelina, već i ruke čitaoca kog pesnikinja uvlači u sopstveni vrtlog, te čitalac okrećući stranice, svoje dlanove spaja sa grotesknom gomilom dlanova svih onih koji se provlače između pršljenova ove knjige.
   
  Suzana Džuver
   
  U zbirci Kako nastaje crna, prikazana su unutrašnja previranja lirskog subjekta koji pokušava da pronađe sopstveni identitet i razume svoje mesto u svetu, preispitujući svoje uloge i postavljajući sebe u odnosu na druge. Ta previranja, kroz sva svoja migriranja, lirski subjekt nosi kao teret kog želi da se otarasi i tako iz sebe oslobodi dečiji glas koji bi nadjačao (samo)nametnuta ograničenja. Pesme se tematski i hronološki nadovezuju jedna na drugu i u njima se prelipću sve boje životnog iskustva, koje se na početku i kraju, uvek stapaju u jednu – crnu. Iz nje izvru i ulivaju se glavni motivi zbirke – koreni i osnova od koje pojedinac polazi, način na koji ga oni oblikuju i određuju njegov put, motivi straha, usamljenosti, besmisla, smrti, tuge. Takođe, na crnoj se najbolje ističu i motivi suprotni pomenutim, ali od njih neodvojivi. Naslov prve pesme i poslednji stih poslednje pesme zbirci daju kružnu strukturu i simbolično, u isti mah, nude razrešenje na suštinska pitanja lirskog subjekta, ali i naglašavaju večan nemir unutar njega.

  Zum Buch

• 

  Knjiga druga

  Branislav Nušić

  • 0
  • 0
  • 0

  „Među dramskim delima što ih je Nušić napisao u Sarajevu posebno mesto zauzima Knjiga druga, komad u tri čina, prikazan prvi put u sarajevskom Narodnom pozorištu, 26.10.1927; potom, delo je postavljano na scenu samo još jednom, posle piščeve smrti, 1942, u okupiranom Beogradu. Delo nije doživelo veliki scenski uspeh, iako se pre najavljivanja prvog izvođenja u Sarajevu, ukazivalo da sadrži značajne tematske i dramaturške novine. Šta je to novo uneo Nušić komadom Knjiga druga u našu dramaturgiju dvadesetih godina prošloga stoleća? Da li je samo u pitanju originalnost forme, ili pak ambijent u kojem se zbiva radnja? Ili je možda posredi sama tema drame, koja bi se mogla definisati kao prikaz fatalne nemogućnosti opiranja vlastitoj sudbini, koja je glavnom junaku predodređena u vidu slučajno formirane fiks ideje? Nema sumnje, novosti ima u svemu što smo naveli. Iako je u srpskoj dramaturgiji i pre pojave Nušićeve Knjige druge bilo dela koja su obrađivala teme iz života „iza scene“, nijedno od njih nije tako široko prikazalo glumce i njihove preokupacije, kao i njihovo međusobno ponašanje u sferama privatnog života. Poput Ežena Skriba i njegove čuvene Adrijane Lekuvrer, upustio se Nušić u slikanje života iza kulisa, ali bez romantičarskih sentimentalnosti. Reklo bi se čak – želeo je da bude moderan u tretmanu jedne dramski zahvalne teme. Jer, očigledno je da se u ovoj drami Nušić donekle inspirisao pirandelovskim teatrom, što nije čudno budući da je Pirandelo upravo krajem dvadesetih godina „osvajao“ naše pozornice, izazivajući različite reakcije kako gledalaca, tako i samih izvođača. Zato se sa razlogom može pretpostaviti da je upravo ta okolnost što je Pirandelo tada bio sve više u središtu pažnje našeg pozorišnog sveta mogla dati Nušiću odrešene impulse da napiše Knjigu drugu. (...)“Raško V. Jovanović

  Zum Buch

• 

  Psi koji trče unazad

  Marko Đorđević

  • 0
  • 0
  • 0

  Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.
   
  Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.
   
  Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!
   
  Srđan V. Tešin

  Zum Buch