Publisher: Književna radionica Rašić
Beogradski književni časopis br. 60–61, proleće–leto 2021. Rubrike: Domaća i prevodna književnost, temati, književna kritika
Reč autora: Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo. Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala. "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme." (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)Show book
UZBUDLJIVO ALPSKO PUTOVANJE TRAGOVIMA FRIDRIHA NIČEA Planinarenje s Ničeom je priča o dva filozofska putovanja istom maršrutom: jedno na koje je krenuo Džon Kag, povučeni i tihi mladić, i sedamnaest godina kasnije, sasvim drugačiji Džon Kag, zreli porodični čovek, koji u drastično izmenjenim okolnostima osvaja vrhove švajcarskih Alpa iznad Sils Marije, tamo gde je Fridrih Niče, u meditativnim šetnjama, svojevremeno našao inspiraciju za svoje najznačajnije delo Tako je govorio Zaratustra. Oba ta putovanja poduzeta su u potrazi za suštinom Ničeove filozofije, ali su zaključci do kojih je došao dijametralno različiti, posebno oni koji se tiču istinske ljudske prirode. Štaviše, Kag ne tumači samo Ničeovu filozofiju već I koliko su nam danas, u XXI veku, bliska Ničeova životna iskustva i gde bi bilo njegovo mesto u savremenom društvu da je kojim slučajem naš savremenik. Da li bi njegova psihička nestabilnost danas možda bila pojačana ili bi se manje primećivala? Bilo da je Kag planinario sam ili sa svojom porodicom, Niče je na tom putu uvek bio s njim, učeći ga da čak i pogrešni koraci na najopasnijim putevima mogu biti korisni. U pitanju je stalni proces duhovnog uspinjanja u kome svako od nas može da nauči kako da postane ono što jeste. Knjiga godine po izboru NPR-a!Show book
„...Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja. Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja. Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima. Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije...“Show book
Ovo je najintimnija knjiga Jasmine Mihajlović u kojoj se intrigantno okrenula humoru, tananom hororu, zabavnoj esejistici. Naslov koji knjiga nosi predstavlja, pre svega, otklon od sveta (ljudi), s jednom blagom ironijom koju autorka ima, postavljajući pitanje: jer, ko će (još i) čitati Dosadnu knjigu? Kompoziciju knjige čine mali narativni svetovi, od jednog društveno-sociološkog paradoksa do intimno-lirskog obraćanja, u kojima ima svega, taman onoliko koliko je čoveku potrebno da oseti moć vrline i težinu svakodnevice, kako i kaže jedan poznati estetičar: Sve je savršeno u mikro i makro svetu. Samo u ovom našem – ništa ne valja. Autorka ovom knjigom predstavlja sebe u onim najtananijim i najfinijim predelima kratke proze u kojima dopušta i čitaocu da zastane, da se odmori, da udahne i, najzad, da pogleda u sopstvenu Svaštaru, kako glasi podnaslov-žanr knjige, i koji je rezime svega čime se autorka bavila u svojim prethodnim delima kao što su putopisi, ljubavne priče, praćenje fenomena modernog sveta i prepletaji sa drevnim... A tako se knjiga i završava, delom koji je naznačen kao Privatno. Pored otvorenosti prema svetu, koju donosi drugi deo knjige, ali i otvorenosti prema sebi, Jasmina Mihajlović uspela je da ispuni osnovni cilj svakog pisca, a to je da knjiga ima adresu. Uzbudljiva, intrigantna, na momente i bolna, oštra i duboko proživljena, ova topla knjiga ima samo jednu adresu koju nudi čitaocima, i ona glasi: Naša. Svaka adresa je naša.Show book
Zelene voćke su književni portret seoskog života u komunističkoj Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, predstavljen iz perspektive devojčice Viole. Devojčica živi u selu, vaspitavana je u duhu dobre katoličke devojke, a njena stvarnost protkana je maštom, bajkama i sujeverjem. Viola ima dve velike strasti: sakupljanje etiketa s kutija šibica i slikanje. Talenat za slikanje odvešce je do takmičenja na kom se predstavlja crtežom Moskve, koji neocekivano postaje predmet kontroverzi. Otkriće se da selo u kom Viola odrasta krije mnoge tajne i da se nad sudbinom stanovnika nadvija i nemačka i sovjetska senka.Violeta Greg piše bogatim stilom, melodično i na pravi način dočarava vernu sliku rodne Poljske u veoma burnim vremenima. „Toplo i neobično subverzivno.” Tajms literari saplement „Delo napisano majstorski i s puno šarma.” Sirkus rivju „Dragulj.” GardijanShow book
U trenutku kada je moj grad odlučio da mu više nisam potreban ni kao pisac ni kao novinar, internet me spasao gladi i siromaštva. Poziv iz Građanskog lista da budem njihov kolumnista stigao je u pravi momenat. Činjenica da sam antitalenat za gomilanje materijalnih dobara samo mi olakšava posao. Onima koji se dobro ožene pisanje romana ide kao podmazano... Nakon desetogodišnjeg pisanja, tekstova je bilo desetostruko više. Odabrao sam 200, ali nisam uspevao da napravim knjigu jasno definisanih celina. Na predlog urednika Vladimira Arsenića, u pomoć sam pozvao prijatelja Nevena Ušumovića, istarskog književnika. On je surovo odstranio dve trećine mog izbora. Pedeset tri kolumne podelio je u celine, poglavljima dao naslove i napisao pogovor. U neku ruku, ovo je njegova koliko i moja knjiga.Show book
