Did you know that reading reduces stress?
Add this book to bookshelf
Grey
Write a new comment Default profile 50px
Grey
Subscribe to read the full book or read the first pages for free!
All characters reduced
Ljubavna pisma Guglu - cover

Ljubavna pisma Guglu

Ognjenka Lakićević

Publisher: Književna radionica Rašić

  • 0
  • 1
  • 0

Summary

Treba uspostaviti odnos sa samim sobom. To je najveći i najteži rat na koji moramo pristati. Mi smo i ono oko nas, određeni smo onoliko koliko određujemo. I u toj vožnji se znamo gubiti. Ubrzo se vratimo na cestu, upravljamo stvarima i opet pogrešno skrenemo.Susrećući druge po tim zabitima duše možemo se iznenaditi koliko često, zapravo, susrećemo sami sebe. Kada se netko otvara prema sebi, otvara se i prema nama. Takve nježne ruke trebamo prihvatiti.Potrebni smo jedni drugima. A potrebna nam je i glazba, i fimove trebamo, i poeziju poputone kakvu piše Ognjenka Lakićević.Marko Tomaš

Other books that might interest you

  • Početne koordinate - cover

    Početne koordinate

    Monika Herceg

    • 0
    • 0
    • 0
    “Početne koordinate” čini pedeset i osam pjesama, ali knjiga se može, i treba, čitati kao cjelina, kao poema – onakva kakve su se posljednji put u nas pisale pedesetih godina i bile su svojevrsni dug ideji i poetici socijalističkoga zajedništva, a možda i kao roman u stihovima. S tim da je vrlo teško u mahu pročitati više od jedne, dvije, možda i tri pjesme. Ovo je knjiga porodičnih i zavičajnih mitologija, odsanjanih ili opričanih, kakvima je jednom davno vladao Vasko Popa. Monika Herceg ne piše s mišlju na Popu, nije izvjesno niti da ga je prethodno i čitala, ali njezin je šumski, banijski (banovinski), livadni, kućni, sisački, željezarski svijet ravan Popinom. S tim da je on svoju oniričku pseudomitologiju razvijao cijeli život, u skoro svakoj svojoj knjizi.“Početne koordinate” mala su studija porodičnih vjerovanja. Svaka prava obitelj, rod i porodica imaju nekoliko pripovijesti oko kojih se okupljaju i koje se nasljeđuju s generacije na generaciju, sve do trenutka u kojem niz vanjskih događaja, selidbi sa sela u grad, iz zemlje u zemlju, iz jezika u jezik, te ratova, razvoda, poplava i požara, ili komfornih i mondenih preživljavanja, ne dovedu do toga da porodično vjerovanje ili porodična mitologika ne izgube smisao, emocionalni sadržaj i razlog, i ne budu zaboravljeni. Monika Herceg konstruira jednu porodičnu mitologiju, rastvara je i komentira. I pritom piše svoju veliku i neprekinutu pjesmu.Pisanje i pjevanje, te pripovijedanje kroz pjevanje, Monike Herceg predstavlja jedinstven spoj zrelosti i naivnosti, konačne dovršenosti i posve djetinjeg doživljaja sebe i svijeta.Miljenko Jergović
    Show book
  • Ja sam žena - cover

    Ja sam žena

    Ana Svirščinjska

    • 0
    • 0
    • 0
    Ana Svirščinjska stvorila je sopstvenu poetsku formu, i bavila se, pre svega, ženskim doživljajem sveta i ulogomi mestom žene u svetu koji se neprepoznatljivo menja.Česlav Miloš, veliki poštovalac Ane Svirščinjske i prevodilac njenih pesama na engleski, okarakterisao je njihovu glavnu temu kao: „Telo. Telo u ljubavi i ekstazi, u bolu, agoniji, telo se boji usamljenosti, porođaja, odmaranja, prolaznosti”.
     
    U osvrtu na američko izdanje zbirke Srećna kao pseći rep Eva Hofman je za Njujork tajms komentarisala umeće Ane Svirščinjske da prikaže žensku seksualnost: „Brzi, odlučni potezi u kojima ona registruje trenutke susreta, spajanja ili rastanka gotovo su apstraktni zbog nedostatka površnih detalja, ali pružaju izvanredan uvid u buran, štaviše grozničav unutrašnji život.”
     
    Ana Svirščinjska oslanjala se na sopstveno iskustvo i hrabrost da ga uobliči u poetski sveden, brutalno direktan iskaz, zbog čega zauvek ostaje zabeležena u savremenoj poljskoj i evropskoj poeziji kao snažan individualni glas.
    Show book
  • Tako da - cover

    Tako da

    Igor Isakovski

    • 0
    • 1
    • 0
    Isakovski je ovom knjigom ostavio dostojan trag u savremenoj makedonskoj poeziji za sve one koji, kako kaže Šimborska, od poezije očekuju i odgovor na pitanje: šta ljubav može da kaže, šta sme da kaže, šta je dragovoljna da kaže na temu voljenja, to jest postojanja, a da pri tom nipošto ne zanemari onaj svoj suptilni odnos kao svojstvo koji, između opstalog, proističe iz njene pesničke ranjivosti, kako bi kroz prostor koji jeste i nije njen i vreme koje jeste i nije njeno mogla da sačuvana sebe takvom kakva je doista bila – zaranak nekog blistavog trenutka za kojim čeznu mnoga bića na zemlji, pa i kao lojalni sledbenici njene ideja o samoj sebi, ne pitajući za cenu.Duško Novaković
    Show book
  • Nema i neka ne bude - cover

    Nema i neka ne bude

    Edina Svoren

    • 0
    • 0
    • 0
    EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
     
    Autorki je poznato ono najvažnije što jedan pripovedač može da zna: poznati, svakodnevni kontakti koji ponekad čine da klonemo, odnosi banalnog bezumlja, mehanički momenti usamljenosti, poprimaju specifična, nepoznata, čak zaprepašćujuća obličja. Malene priče (strave), nastale pod teretom apsurda, nose u sebi bandoglavost i (samo)ironiju preživelih. „Dobro jutro. Mislim se, zašto baš sedam dana čini celinu. Ne volim način na koji se nazivi za dane ponavljaju svake nedelje. Vreme ponekad zastane i onda nastane mala pauza. Ne samo što ne znam šta će se sledeće dogoditi, zapravo ne znam ni da li će se išta dogoditi. Čak mislim i da nikada neću odrasti. Ali, jedno sigurno znam:neću moći da imam decu. Niko neće želeti da se skinem i da bez odeće posmatram njegovo golo telo. Moji gresi ne mogu da se ispovede. Kada vreme preskoči, za to nema opipljivog znaka. Barem moji drugari iz razreda to ne primećuju, iako se pismo koje se šalje ispod klupe zaustavlja kod mene. Teta Emi mi se smeši pod sivom maramom na tufne, mada ni ona ne primećuje da me nema nigde. Vidi samo pismo. Uzima ga, ali ga ne čita, onako kako to čine ostali nastavnici. I ne otvara ga. Teta Emi ima razmaknute oči, široko čelo, okrugao nos. Teta Emi greši: misli da sam umiljata. Uspela sam da je prevarim i sada već maštam o tome kako će se razočarati. Počela sam da vodim dnevnik, Majka mi ga je kupila za imendan: zapisala sam da ću umreti. Mada ne verujem ni u to da sam se rodila. Nikada nikoga nisam volela tako kao tetu Emi – i to ću da zapišem, odmah na prvoj stranici, malim slovima. Oduševljena sam time što su listovi dnevnika žuti, kruti i šuškaju poput nacrta, dokumenata ili pisama u Tatičinoj fioci, na nemačkom jeziku, napisani goticom. Ne bih baš bila oduševljena kada bi sveska mirisala kao iz prodavnice. Ne volim nove stvari. Dobro jutro. Šta znači to da sunce sija: mogu iz moje sobe da mu vidim zrake. Sudbina mi je bila naklonjena: mogu da vidim sunce čak i dok ležim u krevetu. Ima onih koji ga ne vide ni kroz prozor, kao recimo Majorovi, koji su se uselili u naše potkrovlje. Kako god da okreću glavu, iz potkrovlja se vidi samo talasasti krov i bušna streha. Tako im zapalo. Ali, ipak je jasno da smo mi ti koji smo ustali, a ne sunce...”
    Show book
  • Slike iz života M - cover

    Slike iz života M

    Svetlana Žuhova

    • 0
    • 0
    • 0
    EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
     
    M. je kafkijanski inicijal imena glavne junakinje romana Marisije i već u samom nazivu najavljuje delo u kom se kondenzuju intelektualna širina i složenost osećanja njegove akterke. M. je mlada žena na granici devojačke i odrasle dobi, koja nakon majčine smrti traži svoje mesto pod suncem, ali kako to često biva, dom nije mesto, nego ljudi koja ga čine.Sažeti obim ove knjige, savršeno prilagođen sadržaju i poruci dela, jeste odraz autorkine stvaralačke veštine i stila, čije odlike su kratke rečenice, neposrednost i intimnost svojstvena dnevničkim zapisima, asocijativnost i repetitivnost. Autorka ovim jezikom uspeva da izrazi osećanja devojaka koje traže zato što su prethodno izgubile. Život se uvek mora graditi iznova. Čitalac je svedok tog procesa. Umiranje je važan motiv u ovom delu. Ne toliko smrt, koliko umiranje kao proces; umiranje bližnjeg kada život ide dalje; umiranje kao zadatak koji je jako težak i iscrpljujući, ali za njegove aktere i svedoke ne i jedini, jer istovremeno moraju da sa punom pažnjom obavljaju i sve druge egzistencijalno važne aktivnosti, da to umiranje prihvate kao obećanje života.Zdenka Valent-Belić
    Show book
  • Tata mora da jede - cover

    Tata mora da jede

    Mari Ndiaj

    • 0
    • 0
    • 0
    „Mari Ndiaj je ovom dramom zasekla u srž problema: problema (mnogih) crnih došljaka iz nekadašnjih francuskih kolonija u Africi u Francusku, „metropolu”, došljaka školovanih u najboljem duhu francuskog jezika i francuske kulture koji nailaze na ravnodušnost, pa i neprijateljstvo starosedelaca, na njihovu odbojnost, strah ponekad, predrasude redovno. (…)No komad Tata mora da jede nije sociološki, aktivisticki komad u žanru angažovanog pozorišta.Pre bi se reklo da je to komad o intimnoj drami jedne porodice – u osnovi, porodični odnosi u njoj mogli bi biti isti i da nije razlike u boji kože njenih junaka. Tata-crnac ostavio je Mamu-belkinju sa dve sasvim male ćerčice (o da, Mari Ndiaj takvu okolnost vrlo dobro poznaje – i njen otac je napustio njenu majku, nju i Francusku kad joj je bilo samo godinu dana).”Iz pogovora Jelene StakićTata mora da jede je prvi komad jedne žene izveden za vreme njenog života u starom i cenjenom pozorištu Komedi fransez.
    Show book